Милева Марић (Тител, 19. децембар 1875 — Цирих, 4. август 1948) била је српска физичарка и математичарка.
Од малих ногу је показала изразиту интелектуалну способност и студирала је на Политехници у Цириху у области у којој су доминирали мушкарци, након што је студирала медицину један семестар на Универзитету у Цириху. Њене студије су укључивале диференцијални и интегрални рачун, дескриптивну и пројективну геометрију, механику, теоријску физику, примењену физику, експерименталну физику и астрономију.D. Trbuhuvić-Gjurić, , Један од њених колега на универзитету био је Алберт Ајнштајн, за чије се ране радове сумња да је Милева Марић допринела, посебно у радовима Annus mirabilis.
Марић се удала за Ајнштајна 1903. године и имали су троје деце пре него што су се раздвојили 1914. и развели 1919. Алберт Ајнштајн је након развода Милеви уступио новчани део Нобелове награде која му је додељена 1921. године како би од тих средстава издржавала њихове синове.
Преминула је 4. августа 1948. године у Цириху, Швајцарска.
Биографија Порекло мини|Милош Марић, отац Милеве Марић мини|Марија Марић (дев. Ружић), мајка Милеве Марић мини|Зорка Марић, сестра Милеве Марић мини|Милош Марић, брат Милеве Марић мини|Породично стабло Марићевих (аутор: Марина Булатовић)мини|Породична кућа Милеве Марић у Новом Саду
Рођена у богатој породици на Светог Николу, 19. 12. 1875, у Тителу y Бачкој. Тител је у то време био командно место дела Војне границе Хабзбуршке монархије, у којој је све до 1876. деловао Шајкашки батаљон, на ратним лађама шајкама, које су пловиле Тисом и Дунавом.„Милева Марић Ајнштајн – метафора за неправду”, RT, 4. август 2024. Посећено: 6. августа 2024.
Мајка Марија Ружић (1846–1935) била је из тителске добростојеће породице, а отац Милош Марић (1846–1922), родом из Каћа је био нижи официр Аустроугарске војске, наредник Шајкашког батаљона. Родитељи су се венчали 1867. године. Рођена је у кући њеног деде по мајци Атанасија Ружића. Увидевши да ће доћи до укидања Војне границе, отац је након војне, посао потражио службу у судству. Недељу дана пре Милевиног рођења је постављен за надзиратеља при краљевском судбеном столу у Вуковару, где се јануара 1876. породица преселила. Крајем 1877. отац је добио место писара у Котарском суду у Руми, где су живели наредних 14 година, а од маја 1892. је добио место нижег судског службеника у Загребу. Средином 1895. је напустио службу у Загребу и узео боловање због реуматизма. Због добијеног наследства отишли су у Каћ, а затим су купили кућу у Новом Саду у Кисачком сокаку. Пензионисао се 1896. године. Породица је била добростојећа, јер је отац био штедљив и сналажљив економ. Поседовао је салаш у околини и кућу у Каћу, кућу у Новом Саду, имања код Титела и Новог Сада, али и код Бања Луке имање од двеста хектара и некретнине које је давао у најам. Стечено богатство је трошио на школовање деце – Милеве у Швајцарској, Милоша у Румунији и Зорке такође у Швајцарској, која је током јула 1917. постала ванредни студент биологије на Универзитету у Цириху. Припадао је Радикалној странци Јаше Томића и био је ангажован у Српској читаоници.
У Руми постоји кућа где је породица Милеве Марић живела од 1877. до 1892. године.Шта ће бити с кућом Милеве Ајнштајн? (Б92, 10. јун 2013)„Животи обавијени велом мистерије: У априлу почиње обнова родне куће Милеве Марић у Руми”, Данас, 4. март 2024. Посећено: 13. марта 2024. У сусрет великом јубилеју – сто педесет година од Милевиног рођења – Министарство културе Републике Србије најавило је обнову те куће, у којој ће се налазити и меморијална соба.„Милева Марић Ајнштајн: Меморијална соба у Руми биће посвећена породици Марић – али шта знамо о њима?”, РТ, 18. децембар 2024. Посећено: 3. јануара 2025.
Породична кућа Милевине породице још увек постоји у Новом Саду, у Кисачкој 20. Ту кућу је, на месту старе 1907. пројектовао архитекта Манојло Петљански, а подигао Ласло Лехнер. Кућа се налази под заштитом државе. Слава породице Марић била је Свети Стефан.
Стриц велике научнице, Радован Марић (1852–1907), рођен је у Каћу, у истој кући у којој је рођен и Милевин отац, а рањен је у биткама код Невесиња (1878). Радован је био високо одликован аустријски официр, а племићку титулу добио је од цара Франца Јозефа. Био је носилац и Таковског крста Трећег реда, који му је доделио краљ Милан Обреновић. Такође је учествовао у стварању Краљевине Србије.„У сусрет 150. годишњици Невесињског устанка: Прича о стрицу Милеве Марић који је рањен у том месту”, RT, 4. 25. мај 2025. Посећено: 3. јуна 2025.
Детињство Пре Милеве, родитељи су имали двоје деце која су рано умрла. Након Милеве су рођени сестра Зорка (1883—1938) и брат Милоша (1885—1944), који су рођени у Руми.
Милева је као дете била окружена пажњом родитеља и шире породице. Иако је приликом рођења претрпела мање ишчашење левог кука и током живота носила ортопедску ципелу, то није много ометало њене свакодневне активности. Ишла је у дуге шетње, возила бицикл, санкала се, чак и у познијим годинама. Милева је била весело и послушно дете, примерна у свему.
Свирала је клавир и тамбуру.„Који су славни научници свирали тамбурицу и клавир? ”, Srpska televizija USA, 4. новембар 2024. Посећено: 14. новембра 2024.„Да ли сте знали (ово о Србији)?”, РТС, 13. новембар 2024. Посећено: 14. новембра 2024.
Образовање Често је мењала места у којима је стицала образовање. Основну четворогодишњу школу је завршила у Руми. У први разред је уписана 1881. У том разреду су биле само девојчице. Каснији разреди су били мешовити, а број ученика је повећан. Сва четири разреда је завршила са одличним успехом. Школовање је наставила у 1886. у Вишој женској гимназији у Новом Саду, где је становала код удовице Катарине Ползовић. У првом разреду је било свега двадесет ученица. Из свих предмета је имала одличне оцене. Наредне 1887. године је прешла у Реалку у Сремској Митровици. Да би се уписала у ову гимназију морала је да полаже пријемни испит. И све разреде је положила такође са одличним успехом, а у последњем, четвртом, који је био мешовит, са свега 12 ученика, једина је имала врхунске оцене из математике („рачунства”) и физике. Матурирала 1890. У Сремској Митровици није могла да настави школовање, јер су пети и шести разред у Реалци уведени касније.
Зато је од 1890. похађала Краљевску српску школу у Шапцу. На молбу њеног оца дозвољено јој је да испит из француског језика полаже накнадно, након припреме на приватним часовима. Шести разред је такође започела у Шапцу, али се породица затим преселила у Загреб, где је отац морао да тражи специјалну дозволу да би као приватна ученица могла да похађа школу, која је била искључиво за дечаке. Уписана је поново у шести разред, који је завршила 1893. године. Наредне школске године јој је дозвољено да јавно слуша часове физике и изузета је од плаћања школарине. Испите из седмог разреда је положила 1894. године. И тада су њене најбоље оцене биле из математике и физике.
Последњи завршни разред ипак није завршила у Загребу. Отац је желео да заврши гимназију и добије диплому у Швајцарској. Пре пресељења породице у Нови Сад 1895. године, уписана је у четврти разред Више девојачке школе у Цириху, коју је с одличним успехом завршила наредне године, а затим је на пролеће положила и матурски испит у Савезној медицинској школи у Берну.
Матерњи језик јој је био српски, а у средини у којој је живела научила је мађарски и немачки, који је кроз школовање усавршила, а учила је и француски. Била је повучена и одлична ученица. Није се јављала да одговора када је нешто знала, већ је предност остављала другима, а знала је увек, па су је због тога прозвали „светац”.
У лето 1896. уписала је летњи семестар Медицинског факултета на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Била је тек пета жена која је примљена у ову школу. Уписала се на студије математике и физике као једина и најстарија жена у групи. У истој групи су се налазили Марсел Гросман, Луј Корлоз, Јакоб Ерлат и Алберт Ајнштајн, као најмлађи (тада је имао свега 17 година). Прве две године студирања су биле врло успешне за Милеву.
На пролеће 1897. развиле су се симпатије и студентска љубав са Албертом Ајнштајном. Плашећи се ове везе, октобра 1897. се исписала са Политехнике у Цириху и отишла у Хајделберг, у Немачкој, где је на трећем семестру слушала предавања из теоријске физике код Филипа Ленарда. Међутим, званично није била уписана, јер то девојкама није било дозвољено све до 1900. године. У Хајделбергу је једно време становала у Хотелу „Ритер”.
Док је била одсутна дописивала се са Албертом. На његов наговор, четврти семестар је ипак наставила на Политехници у Цириху, где се вратила 1899. Почетком октобра те године је положила петопредметни прелазни дипломски испит, што су њене колеге већ учиниле годину дана раније. Почетком марта 1900. године, професор Вебер је прихватио њен дипломски рад из области провођења топлоте.
Веза са Ајнштајном је након повратка у Цирих планула. Милевини родитељи се нису противили тој вези, пошто су знали да су њене шансе за брак биле мале због њене болести. Алберт је 1900. желео да се венчају. Међутим, његови родитељи, посебно мајка Паулина, су се противили јер је била старија од њега 3 и по године и није била Јеврејка, већ Српкиња и исто као он интелектуалац.
Упркос обећавајућем почетку студија, Милевин успех је почео да слаби.
На лето, 27. јула 1900. одржани су усмени дипломски испити за студенте четврте године политехнике, за студенте физике (Алберт и Милева) и студенте математике (Гросман, Колроз и Ерат). Најбољу оцену је добио Колроз (5,45), затим Гросман (5,23), па Ерат (5,14), Ајнштајн (4,91), а Милева (4,00). За обарање Милевиног просека, у односу на остале колеге, највише је заслужна знатно нижа оцена из теорије функција, код професора Минковског. Почетком августа студентима су додељена сведочанства, по којима је Албертова просечна оцена (4,6), била нижа од Милевине (4,7), с тим да Милева још увек није имала диплому. Тако је Алберт дипломирао и отишао кући, а Милева се након краћег одмора у Новом Саду и Каћу, вратила са сестром Зорком у Цирих и поново уписала летњи семестар четврте године на Политехници. Радећи као лабораторијски асистент, припремала се да поново изађе на испите.
Албертови покушаји да постане асистент, најпре код професора Вебера, а затим и код Хурвица нису били успешни и што је довело у питање његову пословну и научну каријеру, и немогућност финансијског осамостаљивања, што је сматрао условом за склапања брака са Милевом.
Милева и Алберт су се поново састали на језеру Комо. Неколико недеља касније Милева је открила да је трудна.
Крајем јула 1901. је поново пала на дипломском испиту, највероватније због њеног ментора, професора Вебера, који је претходно заоштрио свој однос са Албертом, који се претходно његовим ниподаштавањем замерио професору. Не желећи да буде снисходљива према свом ментору, вероватно и због љубави према Алберту, одустала је од доктората.
Те јесени Ајнштајн је добио слабо плаћени посао наставника на замени у Шафхаузену.
Брак са Ајнштајном мини|Милева и Алберт Ајнштајн, 1900. У Новом Саду, крајем јануара или почетком фебруара 1902. Милева је родила кћерку Лизерл, крштену у Новом Саду као Љубица. У својој 27. години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дететом, почела је да се осећа као срамота за породицу. Лизерл је као мала оболела од шарлаха и две године након рођења јој се изгубио сваки траг. Није познато да ли је умрла и да ли је дата на усвајање. Одговор о њеној судбини је покушао да да британски писац Филип Сингтон у свом роману, по коме је девојчицу усвојила једна породица из породице у банатском селу Орловату.Филип Сингтон: "Ајнштајнова девојка", Београд 2009. године Када се Милева придружила Алберту у Берну, дете није било са њом.