Си Ђинпинг (; Пекинг, 1. јун 1953) кинески је политичар. Тренутни је генерални секретар КП Кине, председник НР Кине, члан Сталног комитета Политбироа КП Кине и председник Централне војне комисије (ЦВК). Двадесет и деветог новембра 2012. објавио је геополитику коју ће Кина наставити под својим вођством — кинески сан.
Биографија Рођен је 1953. године у Пекингу. Млађи је син Си Џунгсјуна, комунистичког ветерана, једног од оснивача комунистичког герилског покрета у провинцији Шанси и бившег заменика премијера НР Кине. Од 1975. до 1979, студирао је хемијски инжењеринг на Универзитету Ћингхуа.
Године 1972, постао је члан Савеза комунистичке омладине, а 1974. члан Комунистичке партије Кине. Током изградње своје политичке каријере од 1982. године, служио је у неколико кинеских провинција. Године 1990, постао је председник Партијске школе у Фуџоуу, а 2000. гувернер провинције Фуђен. Године 2002, постао је члан Петнаестог састава Централног комитета КП Кине, а мандат му је настављен и током Шеснаестог састава. У 2007. години је накратко био секретар КП у Шангају.
На Седамнаестом конгресу КП Кине, октобра 2007, Си је постао један од девет чланова Сталног комитета Политбироа КП Кине, што га је учинило једном од најутицајнијих личности у кинеској политици. Дана 15. марта 2008. изабран је за потпредседника НР Кине."Hu Jintao reelected Chinese president", Xinhua (China Daily), 15 March 2008. Ове позиције вероватно га чине наследником Ху Ђинтаоа на месту председника НР Кине и секретара КПК, односно вођом тзв. пете генерације вођства.
Након завршетка Олимпијских игара, Си је постављен за председника Комитета за припреме организовања 60. годишњице НР Кине, која је прослављена 2009. године.
Потпредседнички мандат Током фебруара 2009, Си је у својству потпредседника НР Кине обишао неколико земаља Латинске Америке, посетивши Мексико, Јамајку, Колумбију, Венецуелу и Бразил, ради учвршћења кинеских веза с овим државама и појачавања репутације своје земље у јеку економске кризе. По повратку у Кину, посетио је и Малту.
До сада је обавио неколико турнеја по свету. Тако је од 7. до 21. октобра 2009. године посетио Белгију, Немачку, Бугарску, Мађарску и Румунију. На турнеји 14-22. децембра исте године, посетио је Јапан, Јужну Кореју, Камбоџу и Мјанмар,, 25 December 2009 а 2012. обишао Турску, Ирску и САД..
Вођа Кине На Осамнаестом конгресу КПК 2012. године, делегати су га 8. новембра изгласали за следећег генерални секретар КП Кине. Дана 15. новембра, Конгрес га је изабрао за новог секретара Комунистичке партије Кине и председника Централне војне комисије КПК.
Национални народни конгрес изабрао га је, 14. марта 2013, за новог председника Кине, са 2.952 гласа за, једним против и три одсутна.
Одмах након преузимања функције председника, упутио се у дипломатске посете Русији, Танзанији, Јужноафричкој Републици и Републици Конго.China’s Leader Tries to Calm African Fears of His Country’s Economic Power The New York Times, Chris Buckley, 26 March 2013
Две године након доласка на власт, Си је 2015. укинуо политику једног детета, након 35 година.
Развио је сопствену идеологију Си Ђинпингова мисао о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру.
На двадесетом конгресу КПК 16. октобра 2022 године., Си је рекао да НР Кина жели да постигне мирно уједињење са Тајваном, али никада неће одустати од могућности употребе силе за поновно уједињење Тајвана и заустављања сваког сепаратистичког покрета, као и јачање народно ослободилачке војске, такође је напоменуо успостављање ближих веза са Северном Корејом, која је једна од најближих савезника Кине.
Избором трећег узастопног мандата на челу партије сматра се најјачим вођом после Мао Цедунга. Си Ђинпингова заслуга што је Кина данас постала међународно призната велесила, без које није могуће донети ниједно решење унутар међународне заједнице.
Цензура Откако је Си постао генерални секретар КПК, цензура, укључујући интернет цензуру, је значајно појачана. Председавајући Кинеском конференцијом о управљању сајберпростором 20. и 21. априла 2018. године, Си се обавезао да ће „жестоко сузбити кривична дела укључујући хаковање, телекомуникациону превару и кршење приватности грађана. Током посете кинеским државним медијима навео је да „партијски и државни медији морају да носе породично име партије” (党和政府主办的媒体必须姓党) и да државни медији „морају да оличавају вољу странке, да чувају ауторитет странке”.
Његова администрација је надгледала више интернетских ограничења наметнутих у Кини и описана је као „строжија у целости” у погледу говора од претходних администрација. Си је заузео веома чврст став да контролише употребу интернета унутар Кине, укључујући Гугл и Фејсбук, заговарајући интернет цензуру у земљи под концептом интернет суверенитета. Цензура Википедије је такође била строга; априла 2019. све верзије Википедије су блокиране у Кини. Исто тако, ситуација за кориснике Веибо-а је описана као промена од страха да ће појединачни постови бити избрисани, или у најгорем случају, нечији налог, до страха од хапшења.
Закон усвојен у септембру 2013. одобрио је трогодишње затворске казне за блогере који су више од 500 пута поделили било који садржај који се сматра „клеветничким”. Државно одељење за информације о Интернету позвало је групу утицајних блогера на семинар наводећи их да избегавају писање. о политици, КПК или давању изјава које су у супротности са званичним наративима. Многи блогери су престали да пишу о контроверзним темама, а Веибо је опао, већи део његове читалачке публике прешао је на кориснике We Chat-а који говоре врло ограниченим друштвеним круговима. У 2017. години, телекомуникациони оператери у Кини добили су инструкције од владе да блокирају појединачну употребу виртуелних приватних мрежа (ВПН) до фебруара 2018. године.
Консолидација власти Политички посматрачи су Сија назвали најмоћнијим кинеским лидером од Мао Цедунга, посебно од окончања ограничења председничких мандата 2018. године. Си је значајно одступио од праксе колективног руковођења својих претходника након Маоа. Он је централизовао своју моћ и створио радне групе са собом на челу како би срушио владину бирократију, чиме је постао непогрешива централна личност нове администрације. По мишљењу најмање једног политиколога, Си се „окружио кадровима које је упознао док је био стациониран на обали, у Фуђену и Шангају и у Џеђангу”.
Од доласка на власт, разни посматрачи су рекли да је Си озбиљно разводнио утицај некада доминантног „Туанпаија”, такође названог Фракција Лиге младих, који су били званичници КПК који су се уздигли кроз Комунистичку лигу омладине (ЦИЛЦ). Он је критиковао кадрове ЦИЛК-а, рекавши да [ови кадрови] не могу да говоре о науци, књижевности и уметности, раду или животу [са младима]. Све што могу да ураде је само да понове исти стари бирократски, стереотипни говор.”
У марту 2018. Национални народни конгрес (ННК) усвојио је сет уставних амандмана укључујући уклањање ограничења мандата за председника и потпредседника, стварање Националне надзорне комисије, као и јачање централне улоге КПК. Си је поново именован за председника, сада без ограничења мандата, док је Ли Кећанг поново именован за премијера. Како преноси Фајненшал тајмс, Си је на састанцима са кинеским званичницима и страним угледницима изразио своје ставове о уставним амандманима. Си је објаснио одлуку у смислу потребе за усклађивањем два моћнија места – генералног секретара КПК и председника ЦВК – који немају ограничења мандата. Међутим, Си није рекао да ли намерава да буде генерални секретар странке, председник ЦВК-а и председник државе у три или више мандата.
На својој шестој пленарној седници у новембру 2021, КПК је усвојила историјску резолуцију, неку врсту документа који је оценио историју странке. Ово је било треће те врсте након оних које су усвојили Мао Цедунг и Денг Сјаопинг. У поређењу са другим историјским резолуцијама, Си није најавио велику промену у начину на који је КПК процењивала своју историју. Да би пратила историјску резолуцију, КПК је промовисала термине две установе и две заштитне мере, позивајући КПК да се уједини и заштити Сијев основни статус унутар партије. мини|Си Ђинпинг и други чланови 20. Сталног комитета Политбироа на састанку са новинарима, октобар 2022. Двадесети национални конгрес Комунистичке партије Кине, одржан између 16. и 22. октобра 2022. године, надгледао је измене устава КПК и реизбор Сија за генералног секретара КПК и председника ЦВК за трећи мандат, уз укупан резултат Конгреса је даље јачање Сијеве моћи. Сијев реизбор учинио га је првим партијским лидером од Мао Цедунга који је изабран за трећи мандат, иако је Денг Сјаопинг неформално владао земљом дужи период. Нови Стални комитет Политбироа (СКП) изабран непосредно након Конгреса КПК био је скоро у потпуности попуњен људима блиским Сију, при чему су четири од седам чланова претходне СКП повукла оставку. Си је поново изабран за председника НРК и председавајућег Централне војне комисије НРК 10. марта 2023. током отварања 14. Националног народног конгреса, док је Си савезник Ли Ћанг наследио Ли Кећанга на месту премијера.
Култ личности Си је имао култ личности изграђен око себе од када је ступио на функцију са књигама, цртаним филмовима, поп песмама и плесним рутинама у част његовој владавини. Након Сијевог успона у лидерско језгро КПК, називан је Си Дада (习大大, ујак или тата Си), иако је то престало у априлу 2016. Село Љангђахе, где је Си послат да ради, постало је „модерно светилиште” украшено пропагандом КПК и муралима који величају формативне године његовог живота. Политбиро КПК је именовао Си Ђинпинга за Лингсјоуа (), што је израз поштовања за „вођу” и титулу која је раније давана само Мао Цедунгу и његовом непосредном наследнику Хуа Гуофенгу. Понекад га називају и „пилотом на челу” (领航掌舵). Дана 25. децембра 2019. Политбиро је званично именовао Сија за „Вођу народа” (人民领袖; женмин лингсјоу), титулу коју је раније имао само Мао.
Економија и технологија Си је у почетку био виђен као тржишни реформиста, а Трећи пленум 18. Централног комитета под њим је најавио да ће „тржишне снаге” почети да играју „одлучујућу” улогу у расподели ресурса. То је значило да ће држава постепено смањити своје учешће у дистрибуцији капитала и реструктурирати кинеска државна предузећа (СОЕ) како би омогућила даљу конкуренцију, потенцијално привлачењем страних и приватних актера у индустријама које су раније биле високо регулисане. Ова политика је имала за циљ да се позабави надувеним државним сектором који је неоправдано профитирао од раније рунде реструктурирања куповином имовине по ценама испод тржишних, имовине која се више није продуктивно користила. Си је такође покренуо Шангајску зону слободне трговине у августу 2013. године, што је виђено као део економских реформи. Међутим, стручњаци кажу да ће до 2017. године Сијево обећање економских реформи застојати. Године 2015. кинески берзански балон је пукао, што је навело Сија да употреби државне снаге да реши проблем. Од 2012. до 2022. године, удео тржишне вредности фирми из приватног сектора у кинеским компанијама на берзи порастао је са око 10% на преко 40%. Такође је надгледао ублажавање ограничења на директна страна улагања (СДИ) и повећање прекограничног поседовања акција и обвезница.