Барух де Спиноза (, ), касније Бенедикто Спиноза (; Амстердам, 24. новембар 1632 — Хаг, 21. фебруар 1677) био је холандски филозоф.
Рођен је у породици јеврејског порекла. Спиноза је представник филозофије рационализма коју развија под непосредним Декартовим утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао, Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.
Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајнијих фигура рационализма XVII вијека.
Биографија Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из Португала. Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњовековне филозофије. Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.
мини|Спинозина кућа у Ријнсбургу, претворена у музеј 1666. године Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим данима усадила љубав ка учењу. Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као »принц безбожник», »отпадник« и »инкарнација сатане« чија дела »заслужују да буду бачена у таму пакла«, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и моралну независност. Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос науци XVII вијека.
Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно. Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.
Учење мини|Спинозина радна соба мини|Спиноза у радној соби
Метафизика Спиноза именује врховно биће појмом »Бог или Природа« (-{»Deus sive Natura«}-), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте божије тијело, односно Бог сам, а свако биће или ствар, дио је Бога.
Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност; нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не треба му приписивати људске особине. Бог није искључиво добар; његови поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим. Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе. Непостојање ђавола Спиноза покушава и онтолошки да докаже:
Епистемологија и психологија мини|Теолошко-политички трактат Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као последица чулног опажања. Интелектом се стварају одговарајући концепти, не слика ствари.
Спиноза, такође разликује три врсте сазнања: Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (-{opinio, imaginatio}-). Овде укључује „случајно и неодређено искуство” (-{experientia vaga}-), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може стећи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од „збуњујућих и непрецизно одређених података”, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за филозофску аргументацију. Друго и више на скали, долази путем разума (-{ratio}-), које зависи од карактеристика и природе структуре ствари, тј., „заједничко за све и исто у делу и свеобухватности”, или одговарајуће сазнање о супстанцији, али ипак супротно есенцији. Треће и највише на скали, дефинише као „интуитивно сазнање” (-{scientia intuitiva}-). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту сазнање је могуће стећи једино путем одговарајућег „редоследа акције и реакције”.
Етика десно|мини|Спинозин споменик у Ријнсбургу, Холандија. По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли.
Дела Једино спис које је Спиноза објавио за живота јесте Принципи картезијанске филозофије (-{Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II}-), 1663. године. То је био његов покушај реформулисања и сажимања Декартовог списа Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао као „геометријски метод”. Спинозин „геометријски метод” се заснива на моделу Еуклидових Елемената и „методу синтезе” позајмљен од Декарта. Полази од исказа почетног скупа дефиниција и аксиома, да би покушао доказати различите претпоставке.
Његово капитално дело „Етика“ је написано на латинском, а не на холандском језику, што је неуобичајено за то време.
Види још Акосмизам Спинозино поимање Бога
Референце
Литература
. Madrid: Balibar, Étienne, 1985. Spinoza et la politique ("Spinoza and politics") Paris: PUF. . Hackett. . . . 6 vols.
Chauí, Marilena Espinosa: uma filosofia da liberdade. São Paulo: Editora Moderna, 1995. 111 pp. Damásio, António, 2003. Looking for Spinoza: Joy, Sorrow, and the Feeling Brain, Harvest Books, Deleuze, Gilles, 1968. Spinoza et le problème de l'expression. Trans. "Expressionism in Philosophy: Spinoza" Martin Joughin (New York: Zone Books). ———, 1970. Spinoza: Philosophie pratique. Transl. "Spinoza: Practical Philosophy". ———, 1990. Negotiations trans. Martin Joughin (New York: Columbia University Press).
. Cambridge Uni. Press. . Routledge. . Schocken. . Smashwords edition. . Jonathan Cape. Hampshire, Stuart, 1951. Hardt, Michael, trans., University of Minnesota Press. Preface, in French, by Gilles Deleuze, available here: Israel, Jonathan, 2001.
Ives 2009: Ives, David, "New Jerusalem: The Interrogation of Baruch de Spinoza at Talmud Torah Congregation: Amsterdam, July 27, 1656," 2009 (Dramatists Play Service, Inc., New York, ). Kasher, Asa, and Shlomo Biderman. "Why Was Baruch de Spinoza Excommunicated?" Kayser, Rudolf, 1946, with an introduction by Albert Einstein. Lloyd, Genevieve, 1996. Spinoza and the Ethics. Routledge. . . (London: Odhams) . 144–82 . Reprinted in . Macherey, Pierre, 1977. Hegel ou Spinoza, Maspéro (2nd ed. La Découverte, 2004). ———, 1994–98. . Chambers Biographical Dictionary, Chambers (1990)
. xxii+232 pp. Melamed, Yitzhak Y. (ed.): . . Melamed, Yitzhak Y. (ed.): . . Moreau, Pierre-François, 2003, Spinoza et le spinozisme, PUF (Presses Universitaires de France)
Nadler 2006: Nadler, Steven, . Nadler 2011: Nadler, Steven, . Negri, Antonio, 1991. The Savage Anomaly: The Power of Spinoza's Metaphysics and Politics. ———, 2004. Subversive Spinoza: (Un)Contemporary Variations). Popkin, R. H., 2004. Spinoza (Oxford: One World Publications)
(The Modern Library: Random House)
. W.W. Norton . Glencoe, Ill.: Free Press, 1952. Reprint. Chicago: University of Chicago Press ———ch. 5, "How to Study Spinoza's Tractus Theologico-Politicus;" reprinted in Strauss, . Edited by Kenneth Hart Green , 181–233. ———. Reprint. University of Chicago Press (1996) ———, "Preface to the English Translation" reprinted as "Preface to Spinoza's Critique of Religion," in Strauss, Liberalism Ancient and Modern (New York: Basic Books, 1968, 224–59; also in Strauss, Jewish Philosophy and the Crisis of Modernity, 137–77).
. (April):. . 2 vols.
Спољашње везе
(filozofija.info) (галерија филозофа) (на латинском)
Чланци Internet Encyclopedia of Philosophy:
Stanford Encyclopedia of Philosophy: "Spinoza" by Steven Nadler. "Spinoza's Psychological Theory" by Michael LeBuffe. "Spinoza's Physical Theory" by Richard Manning. "Spinoza's Political Philosophy" by Justin Steinberg.
of the journal Archives de philosophie Susan James on Spinoza on the Passions , Philosophy Bites podcast Spinoza, the Moral Heretic by Matthew J. Kisner BBC Radio 4 In Our Time programme on Spinoza
Spinoza in the Jewish Encyclopedia Video lecture on Baruch Spinoza by Dr. Henry Abramson
Радови Carl Gebhardt's 1925 four volume edition of Spinoza's Works.
Refutation of Spinoza by Leibniz In full via Google Books More easily readable versions of the Correspondence, Ethics Demonstrated in Geometrical Order and Treatise on Theology and Politics Hypertextual and multilingual publication of Ethics – English Translation A Theologico-Political Treatise – English Translation (at sacred-texts.com)
Opera posthuma – Amsterdam 1677. Complete photographic reproduction, ed. by F. Mignini (Quodlibet publishing house website) The Ethics of Benedict de Spinoza, translated by George Eliot, transcribed by Thomas Deegan.
Категорија:Рођени 1632. Категорија:Умрли 1677. Категорија:Холандски филозофи Категорија:Рационалисти Категорија:Сефарди Категорија:Научници Просветитељства Категорија:Јеврејски филозофи Категорија:Онтолози Категорија:Историја филозофије