Вјекослав Лубурић (Хумац, код Љубушког, 6. март 1914 — Каркахенте, 20. април 1969), познатији под надимком као Макс, је био хрватски усташки официр и званичник који је био на челу система концентрационих логора у Независној Држави Хрватској (НДХ) током већег дела Другог светског рата. Лубурић је такође лично надгледао и предводио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Због своје умешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу усташким заповедницима. Отуда је често називан „месаром”, а његови следбеници „месарима”.
После рата командовао је крижарима, проусташком групом, који су водили герилски рат против нове југословенске државе, пре него што је емигрирао у Франкову Шпанију. Лубурић је 1957. основао емигрантску терористичку организацију Хрватски народни одпор.
Ујутру 21. априла 1969, Лубурићев син открио је очев крвави леш у једној од спаваћих соба у свом дому. Лубурић је убијен дан раније. Мрље од крви на поду указивале су на то да су га из кухиње одвукли и грубо стрпали под кревет. Више пута су га тукли по глави тупим предметом. Обдукцијом је утврђено да ударци у главу нису били смртоносни; Лубурић се задавио властитом крвљу. Лубурић је сахрањен у Мадриду. Његовој сахрани присуствовало је стотине хрватских националиста у усташкој униформи, који су скандирали усташке пароле и изговарали фашистичке поздраве.
Биографија Према историјским изворима, међу којима је књига српског етнолога Андрије Лубурића, Дробњаци — племе у Херцеговини (1930) сви Лубурићи су део племена Дробњаци настањеног у кањону Пиве, од којих је један део прешао у западну Херцеговину и примио римокатоличку веру (и после тога су похрваћени), чега је наводно био свестан и Макс Лубурић.
Вјекослав Лубурић рођен је у породици херцеговачког Хрвата у селу Хумац, близу Љубушког, 6. марта 1914. године. Био је треће дете Љубомира Лубурића, банкарског службеника, и Марије Солдо, домаћице. Пар је добио још једног сина Драгутина и две ћерке Миру и Олгу. Лубурић је био побожни римокатолик.
У децембру 1918. полицајац је пуцао у његовог оца док је шверцовао дуван и он је умро од губитка крви. Неки извори тврде да је Љубомир Лубурић умро у полицијском притвору након што је био уроњен у ледену воду и остављен преко ноћи у неогреваној затворској ћелији.
Након очеве смрти, Лубурић је почео да „мрзи Србе и српску монархију и негодује над њима”, по писању историчарке Кејти Кармихел. Убрзо након тога, Лубурићева сестра Олга извршила је самоубиство скочивши у реку Требижат, након што јој је њихова мајка забранила да се уда за муслимана. После смрти Лубурићевог оца и сестре, његова мајка је пронашла посао у фабрици дувана да обезбеди преосталу децу. Убрзо се удала за човека по имену Јозо Тамбић, са којим је имала још троје деце. Лубурићеви полубраћа и сестре, рођени из другог брака његове мајке, звали су се Зора, Нада и Томислав.
Лубурић је основно образовање завршио у Љубушком, пре него што се преселио у Мостар да би похађао средњу школу. Тамо је почео да се дружи са хрватским националистичким омладинцима. Постајао је све агресивнији према својим наставницима и вршњацима. Лубурићев први сусрет са законом догодио се 7. септембра 1929, када је ухапшен због скитње и мостарски суд га осудио на два дана затвора. Касније, Лубурић је напустио средњу школу да би радио на мостарској јавној берзи.
Усташама, хрватском фашистичком и ултранационалистичком покрету посвећеном уништењу Краљевине Југославије и успостављању Велике Хрватске, придружио се 1931. године. Исте године је ухапшен због проневере средстава која припадају берзи. Лубурић је 5. децембра осуђен на пет месеци затвора због проневере. Убрзо након тога, избегао је заробљеништво и стигао до албанско-југословенске границе пре поновног заузимања. По ослобађању, Лубурић се преселио у северну Хрватску, а затим у Суботицу, где је тајно прешао мађарско-југословенску границу. Лубурић се прво састао са хрватском емигрантском заједницом у Будимпешти, пре него што се преселио у усташки камп за обуку зван Јанка-Пуста. Смештена близу југословенске границе, Јанка-Пуста је била један од неколико усташких кампова за обуку основаних у Мађарској и Италији, чије су владе биле наклоњене усташкој страни и имале територијалне тежње у Краљевини Југославији. У њему је било смештено неколико стотина хрватских емиграната, углавном физичких радника који су се враћали из западне Европе и Северне Америке. Регрути су положили заклетву лојалности вођи усташа Анти Павелићу, учествовали у псеудо-војним вежбама и производили антисрпски пропагандни материјал. Надимак „Макс”, Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића, приликом боравка у усташком логору Јанка Пуста.
У октобру 1934. године, на краља Југославије, Александра Карађорђевића, извршен је атентат током дипломатске посете Марсеју, у заједничкој завери Унутрашње македонске револуционарне организације и усташа. Након атентата, већина усташа с пребивалиштем у Мађарској деложирана је од стране владе земље, са изузетком Лубурића и неколико других. Кратко време Лубурић је боравио у Великој Кањижи, где му је локална жена након кратке љубавне везе родила сина.
Други светски рат и НДХ
мини|273x273пиксел|Територија НДХ, 1943. година. Након инвазије сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу, Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену Независну Државу Хрватску, да би се придружио усташком режиму и постао је део Павелићевог ужег круга. Иако није поседовао никакво војничко образовање, као члан ужег Павелићевог круга постављен је за пуковника Усташке војнице. Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима”. Јединице Усташке војнице под његовим заповедништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима, у Гудовцу, Вељуну и Глини.
Лубурић је био оснивач, а после погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. заповедао је Усташком одбраном, који је био III одсек Усташке надзорне службе. Усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг, учествовала је у операцијама против четника и партизана, а такође је управљала концентрационим логорима и спроводила масован терор.
Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Тамбић, његова полусестра, била је задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића. Због те улоге Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих усташких заповедника.
Врховни надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић поверио је Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо ценио његове способности, да га је именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2—3 пута на месечно и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко време починио је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад би чули да је „навратио” у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтео да сазна зашто поједини заточеници долазе у Јасеновац.
Страшни су били његови први „рапорти”, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је пропраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине”; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.
По налогу Павелића почетком 1942. отишао је у Херцеговину. године. Лубурић је у Јасеновцу 9. октобра 1942. приредио свечаност, те је усташама поделио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду „за заслуге”.
мини|лево|Вјекослав Лубурић у логору Стара Градишка.
Немачки посматрачи су га окарактерисали као „великог садисту” и „живчаног болесника.” Немци су се жалили да Лубурић омета у Херцеговини активности њихових јединица и затражили од Павелића Лубурићево изручење. Због тога је Лубурић у лето 1943. на сопствени захтев упућен у интернацију у Шумце код Лепоглаве.
Поново се појавио у јавности у августу 1944. када је учествовао у заустављању завере Вокић—Лорковић. Након обједињавања Усташке војнице и Хрватског домобранства у Хрватске оружане снаге (ХОС), Лубурић је средином децембра унапређен у чин генерала. Половином фебруара 1945. Павелић је послао Лубурића у Сарајево са налогом да угуши покрет отпора. Послератна комисија за ратне зличине је идентификовала 323 жртава Лубурићевог терора у Сарајеву. У марту 1945. Лубурић је постао заповедник 2. усташког збора (корпуса).
Дана 7. маја, дан пред улазак јединица Југословенске армије у Загреб, постављен за заповедника ХОС-а и водио је припадника ХОС-а и цивиле до аустријске границе у нади да ће успети се предају Британцима. Након неуспелих преговора, Лубурић је напустио војску и народ у Блајбургу и отишао у ВатиканMI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service by Stephen Dorril; Simon and Schuster, May 21, 2002, стр. 354 заједно с осталим челницима НДХ. Није се предао западним савезницима, већ се вратио у Хрватску, где је био задужен за позадинске акције Крижара против нове југословенске државе у Билогори и Славонији. Побегао је из Хрватске преко Аустрије, завршивши у Шпанији.
Почетне усташке операције етничког чишћења мини|293x293пиксел|Српска породица убијена у својој кући, 1941. године. Почетком априла 1941. Лубурић је илегално прешао југословенску границу у близини града Голе. Средином априла стигао је у Загреб и пребачен је у Економски биро Главног усташког стожера, служећи као ађутант Вјекослава Сервација.Dizdar, Zdravko (1997). „Luburić, Vjekoslav”. In Dizdar, Zdravko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko (eds). (in Croatian). Лубурић је 6. маја отпремљен у село Вељун, близу Слуња, да предводи групу од 400 српских мушкараца из села у знак одмазде за убиство хрватске породице у суседном Благају претходне ноћи. Иако је идентитет починилаца остао мистерија, усташе су објавиле да су одговорни Срби из Вељуна и одлучили да мушки становници села буду колективно кажњени. Лубурић је на располагању имао укупно педесет људи, од којих су многи били дугогодишње усташе који су тридесетих година 20. века живели у емиграцији у Италији. Увече 9. маја, српски мушкарци из Вељуна доведени су у Благај и убијени ножевима и тупим предметима у дворишту локалне основне школе. Убиства су трајала читаву ноћ. Следећег јутра, Лубурић је виђен како излази из школе сав крвав и пере руке поред бунара.
Крајем јуна, усташки званичници возећи се кроз села Горња Суваја и Доња Суваја, у Лици, пријавили су да је на њих пуцано, што је подстакло регионалне власти да успоставе акцију „чишћења” села. Ујутро 1. јула, Лубурић је увео групу усташа у та два села. Историчар Макс Бергоц пише да је у операцији учествовало до 300 усташа.
Према речима новинара и преживелог холокауста, Славка Голдштајна, Лубурић је поред 250 припадника хрватског домобранства имао на располагању око 150 припадника усташких помоћних снага. Многи мушки становници Горње Суваје и Доње Суваје побегли су у дивљину пре доласка усташа. Њихови рођаци који су остали били су подвргнути силовању и сексуалном сакаћењу. Масакр је трајао око два сата; усташе су се убијале своје жртве првенствено ножевима и палицама. Убијено је најмање 173 сељана, углавном жена, деце и стараца.