Калифат (халифат; [] — „наслеђе“) облик је владавине у ком је врховни владар законити наследник Мухамеда, изабран међу најпобожнијим и најобразованијим муслиманима. Такав облик владавине није наследан. Наслеђе муслиманских царстава, која су постојала у исламском свету, обично су описана као „калифати“. Калифат представља суверену државу свих муслиманских верника или уме.
У најранијим данима, први калифат, Праведни калифат, показивао је елементе непосредне демократије (Шуре). У почетку су то водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијског система који је он увео.
Сунитска грана ислама налаже да поглавара државе, калифу, треба да бирају муслимани или њихови представници. Следбеници шиитског ислама, сматрају да би калифа требало да буде имам којег је изабрао Бог (Алах) из Ахлу ел Бејт („породица куће“, Мухамедови директни потомци). Од краја периода Праведног калифата па све до 1924. године, калифатима су, понекад и више од једне у исто време, владале династије.
Прва од њих је била Умајадска династија, која је понекад била праћена и осталим династијама, а последња је Османска династија. Године 2014. је Исламска Држава у Ираку и Леванту прогласила себе за калифат и прогласила Ебу Бекра ел Багдадијаа као свог калифу.
Доба Арапског калифата (632-1258) је био Златни век Ислама, све до пада Багдада под Монголима 1258. У то време био је центар науке, културе и толерантан до осталих религија.
Етимологија Термин калифа потиче од арапске речи ẖаlīfa , што значи „наследник“, „управитељ“, или „заменика“ и сматра се скраћивањем термина калифат Расул Аллаха („наследника Божијег гласника“).
У књизи Метјуа С. Гордона „Успон ислама“ (The Rise of Islam), пише да се калифа преведи као „заменику (или представник) од Бога“. Користи се у Курану да успостави улогу Адама као представника Бога на земљи. Халифа се такође користи да опише веровање да је улога човека, у његовој правој природи, је као калифа или намесник Аллаху.From the article "Khalifah" in Oxford Islamic Studies Online
Рана историја Праведни калифат (632–661) Мухамедови наследници У својој књизи „Рана исламска освајања“ (The Early Islamic Conquests,1981), Фред Донер тврди да је стандардна арапска пракса у то време била да се истакнути људи једне сродне групе, или племена, окупе након смрти вође и изаберу лидера међу собом. Није било одређене процедуре за ову шуру или консултацију. Кандидати су били углавном, али не нужно, из истог рода као и преминули лидер. Способни људи који би добро владали имали су предност у односу на неефикасне наследнике.
Сунитски муслимани верују и потврђују да је Ебу Бекр је изабран од стране заједнице и да је то одговарајући поступак. Сунити даље тврде би идеално било да се калифа бира изборима или консензусом заједнице.
Шиитски муслимани верују да је Али, зет и рођак Мухамеда, изабран је од стране Мухамеда као свог духовног и временског наследника као mawla (Имама и hалифu) свих муслимана на месту које се зове Ġadīr ẖum. Мохамед је на ово место позвао око 100.000 окупљених ходочасника повратника да дају своју заклетву (bayʿa) Алију у његовом присуству и отада да објављују добру вест о Алијиној сукцесији на Мухамедово место руководитеља над свим муслиманима који ће тек доћи.
Халифа је често познат и као Амир ел Муминин ( „заповедник верника“). Мухамед је за престоницу одабрао Медину. Након његове смрти, она је остала престоница за време владавине Праведних калифа, све док није наводно калифа Али ибн Абу Талиб прогласио Куфу за престоницу. У историји муслимана повремено је долазило до сукоба између супарничких калифа у различитим деловима исламског света, као и до подела између сунитских и шиитских заједница.
Према речима сунитских муслимана, први калифа који је назван Амир ел Муминин био је Ебу Бекр, потом Омар ибн ел Хатаб, други од четири правоверне калифе, док су Осман бин Афан и` Али ибн Абу Талиб такође носили исту титулу. Шиити сматрају да је Али био једини истински правоверни калифа од ове четворице мушкараца.
После прве четири калифе, калифат су водиле династије попут Омејада, Абасида и Османлија, а повремено би га на краћи временски период водиле и сукобљене династије у Андалузији, северној Африци, и Египту. После распада Османског царства, Мустафа Кемал Ататурк званично је укинуо систем калифата у исламу (Османско царство) и основао Републику Турску 1923. године. За Мароканце, краљеви Марока су и даље носиоци титуле Амир ел Муминина, али се не позивају на калифат.
Неке муслиманске земље, укључујући Сомалију, Индонезију и Малезију, никада нису биле под управом калифата, изузимајући Аћех, која је на кратко време била под Османском влашћу.New world hegemony in the Malay world, By Geoffrey C. Gunn. Зато су ове земље имале своје локалне султане или владаре који нису у потпуности признавали калифат.
Праведни калифи
мини|лево|Праведни калифат на свом врхунцу, под калифом Османом Ебу Бекр, први Мухамедов наследник, је на самрти за свог наследника именовао Омара. Омара ибн Хаттаба, другог калифу, убио је Персијанац по имену Фируз Нахаванди. Његовог наследника, Османа бин Афана, изабрао је савет бирача (Меџлис). Након што је Османа убила група побуњеника, Али је преузео власт, али га гувернери Египта нису признали као калифу. Суочио се са две велике побуне, а убио га је један од хариџита, Абдурахман. Алијева бурна владавина је трајала само пет година. Овај период је познат у историји као Фитна, односно као Први исламски грађански рат. Следбеници Алија су касније постали шиити („Шиити Алија“, следбеници Алија), мањинска секта ислама која не признаје прве 3 калифе. Следбеници све четири правоверне калифе (Ебу Бекра, Омара, Османа и Алија) су постали већинска сунитска секта.
Под влашћу Праведни калифи сваки регион (султанат, вилајет или емират) имао је свог гувернера (султана, валију или емира). Муавија, рођак Османа и гувернера Сирије, наследио је Алија као калифа. Увео је промене у калифат тако што је установио принцип наслеђивања калифата и на тај начин основао Омејадски калифат.
У областима које су претходно биле под влашћу Сасанидског краљевине или Византије, калифе су смањиле порез, успоставиле већу локалну аутономију (својим повереним гувернерима), већу верску слободу за Јевреје, као и за неке хришћане, и донеле мир народу који је био деморалисан и разочаран губицима, као и високим порезима из периода Римско-персијских ратова.John Esposito (1992)
Праведни калифат је на врхунцу своје славе био највеће царство на свету.
Алијев калифат и успон Омајадске династије Алијева владавина као калифа прожета је великим превирањима и унутрашњим сукобима. Али је суочен са вишеструким бунама и устанцима. Примарна је дошао из неспоразума са Муавијом, гувернером Дамаска, што је означило почетак краја (правоверних) калифа. Персијанци, искористивши то, инфилтрирали су се у обе војске и напали другу војску изазвавши хаос и унутрашњу мржњу између асхаба у бици код Сифина. Битка је трајала неколико месеци, што доводи до застоја. Да би се избегло даље крвопролиће, Али пристао да преговара са Муавијом. То је изазвало фракцију од око 4.000 људи који ће бити познати као хариџити, да напусте борбу. Након победе над хариџитима у бици код Нахравана, Али ће касније бити убијен од стране хариџита Ибн Муљам. Алијев син Хасан изабран је за наредног калифу, али уручио је титулу Муавији неколико месеци касније. Муавија је постао пети калифа, оснивајући Омајадску династију, назван по прадеда Османа и Муавије, Умаје ибн Абделшамса.Uthman was the son of `Affan, the son of Abu-l`As, the son of Umayya ibn Abd Shams. Mu'awiyah was the son of Abu Sufyan, the son of Harb, the son of Umayya ibn Abd Shams.
Омајадски калифат (661—750)
мини|лево|Калифат, 622–750 Под влашћу Омајада, калифат се територијално брзо ширио, укључујући Кавказ, Трансоксијану, Синд, Магреб и Пиринејско полуострво (Ал Андалуз) у муслимански свет. На врхунцу своје моћи, Омајадски калифат је заузимао 5,17 милиона квадратних миља (13,400,000 km²), што га је чинило највећим царством које је до тад виђено и петим највећим царством у историји.
Географски, царство је било подељено на неколико провинција, чије су границе безброј пута мењане током Омајадске владавине. Свака покрајина је имала свог гувернера којег је именовао калифа. Међутим, из више разлога, укључујући и то да их нису изабрали чланови шуре, као и примедбе на њихово неприкладно понашање, Омајадску династију нису све муслиманске заједнице подржале. Неки су подржали истакнуте муслимане као што је Зубајр ибн Авам, док су други сматрали да само припадници Мухамедовог племена, Бану Хашима, или из његове лозе, потомци Алија, треба да владају.
Било је бројних побуна против Омајада, као и подела међу омајадским редовима (нарочито ривалство између Јамана и Кајса]). Наводно је Шимр Ибн Јавша убио Алијевог сина Хусеина и његову породицу у бици код Карбале, 680. године, чиме је раскол између Сунита и Шиита учвршћен. Временом ће се присталице Бану Хашима и присталице Алијевих наследника ујединити како би поразили Омајаде 750. године. Међутим, Алијеви шиити, „Алијева партија“, били су разочарани када је на власт дошла Абасидска династија, јер су Абасиди водили порекло од Мухамедовог ујака, Абаса ибн Абд ел Муталиба, а не од Алија.
Абасидски калифат (750–1517)
Абасидски калифат у Багдаду
мини|усправно|десно|Универзитет Мустансирија у Багдаду. Абасидска династија је 750. године, као једна од породица из Меке, преузела власт од Омајада. Абасиди, који су владали из Багдада као калифе више од три века, учврстили су исламску владавину и имали велики утицај на интелектуални и културни развој Блиског истока. До 940. године моћ Абасидског калифата је полако почела да слаби код неарапа, посебно Бербера из Магреба и Турака, да би касније, у другој половини 13. века, Мамелуци из Египта стекли утицај, а султани и емири постепено постали независни.
Абасидски калифат у Каиру (1261—1517) Абасиди су у 9. веку створили војску лојалну само њиховом калифату, састављену претежно од турских Кумана, Черкеза и грузијских робова познатих као Мамелуци. Временом ће Мамелуци доћи на власт у Египту. Мамелучка војска, на коју се често гледало у негативном смислу, успела је да уздигне калифат али исто тако и да га уништи. У почетку је ова династија успела да створи једну стабилну силу која се бавила проблемима у самом калифату, као и проблемима ван њега. Међутим, стварање овакве војске и Ал-Мутасимова промена престонице из Багдада у Самару, довела је да стварања поделе између калифата и људи који су себе сматрали владарима. Поред тога, снага Мамелука је расла све док Ар-Ради (934–41) није био приморан да преда већину краљевских функција Мухамеду Ибн Раик
Године 1261. након што су Багдад разорили Монголи, Мамлучки владари Египта поново су основали Абасидски калифат у Каиру. Први абасидски калифа у Каиру био је Ал-Мустансир. Абасидске калифе у Египту су и даље биле део власти, али су им функције биле ограничене на верске проблеме. Абасидски калифат у Каиру трајао је све до Ал-Мутавакила III, који је владао као калифа од 1508 до 1516. године, а затим га је на кратко свргнуо с власти 1516. његов претходник Ал-Мустамсик. Да би поново био враћен у калифат 1517, Османски султан Селим I поразио је Мамелучки султанат и припојио Египат Османском царству 1517. године. Ал-Мутавакил III заробљен је заједно са својом породицом и депортован у Цариград као затвореник где је био у повлашћеном положају. Након повратка у Каиро он умире 1543. године.
Паралелни калифати Током периода Абасидске династије, абасидска права на калифат била су неоспорна. Шиитски вођа Абдулах Ал-Махди Билах (̒abdu al-llah al-mahdī bil-llah), Фатимидске династије, који је тврдио да води порекло од Мухамеда преко његове ћерке, присвојио је титулу калифе 909. године, стварајући посебну линију калифа у северној Африци.