мини|200px|Двориште са лудацима, око 1794.
Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (; Фуендетодос, 30. март 1746 − Бордо, 16. април 1828) био је шпански сликар, цртач и графичар. Сматра се најважнијим шпанским уметником крајем 18. и почетком 19. века, а током своје дугогодишње каријере био је коментатор и хроничар своје ере. Изузетно успешан током свог живота, Гоја се често назива и последњим међу старим мајсторима и првим међу модерним. Био је такође један од сјајних савремених портретиста. University of Maryland School of Medicine, retrieved January 27, 2017. Његово дјело је огледало шпанске историје времена у којем је живио. Касније ће снажно утицати на уметнике 19. и 20. век.Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. У серији графика под именом Ужаси рата (, 1810—14), Гоја приказује ратне трагедије узроковане Наполеоновом инвазијом на Шпанију. Међу најпознатијим Гојиним сликама су Гола маха () и Обучена маха (), обе из периода од 1800. до 1805. године (данас у Музеју Прадо у Мадриду). Заправо, оригинално име слика су Циганке (), јер су се под тим именом налазиле на списку Мануела Годоја, који је био њихов први власник. Име „маха” дугују Инквизицији, која их је тако назвала због смелости и дрскости које поседују.. Ministerio de Educación y Cultura, Madrid, 1996. 138. Шпанска реч -{maja}- (чита се: „маха”) колоквијални је појам који се у Гојино доба користио у Шпанији за жене нижег сталежа које су се понашале преслободно и провокативно.
Он је рођен у скромној породици 1746. године у селу Фуендетодос у Арагону. Гоја је студирао сликарство од своје четрнаесте године под Хозе Лузаном,. Museo del Prado. а касније се преселио за Мадрид да студира код Антона Рафаела Менгса. Он је оженио Хосефу Бајеу 1773. године; њихов живот је био карактерисан скоро константном серијом трудноћа и побачаја, и само једним дететом, сином, који је доживео зрелост. Гоја је постао дворски сликар на шпанском двору 1786. године и та рана порција његове каријере је обележена портретима шпанске аристократије и краљевске породице, и рококо стилом таписеријских слика дизајнираних за краљевску палату.
Гоја је био уздржан, и мада су његова писма и списи сачувани, мало је познато о његовим мислима. Он је 1793. године претрпео озбиљну и недијагнозирану болест која га је оставила глувим. Болестан и разочаран, након 1793. године његов рад постаје прогресивно тамнији и песимистичнији. Његове касније штафелајске и зидне слике, отисци и цртежи изгледа да одражавају мрачну перспективу на личном, друштвеном и политичком нивоу, што је у супротности са његовом друштвеним успоном. Он је именован за директора Краљевске академије 1795, године кад је Мануел Годој направио неповољан уговор са Француском. Године 1799. Гоја је постао главни коморни сликар, што је у то време био највиши ранг шпанског дворског сликара. Током касних 1790-их он је по Годојевој наруџбини завршио своју слику Гола Маја, што је био изузетно смео приказ голотиње за то време, вероватно под утицајем Дијега Валаскеза...The unflinching eye.. The Guardian, October 2003. Године 1801. он је сликао Карлоса IV од Шпаније и његову породицу.
Године 1807 је Наполеон водио француску армију у Полуострвски рат против Шпаније. Гоја је остао у Мадриду током тог периода, што је дубоко утицало на њега. Иако није јавно изјашњавао своје мисли, то се може закључити из његове серије отисака Ужаси рата (који су објављени 35 година након његове смрти) и његових 1814 слика Другог маја 1808. и Трећег маја 1808. Други радови из његовог средишњег периода су Каприци и Лос диспаратес серије гравура, и широк спектар слика везаних за лудило, менталне институције, вештице, фантастична створења и религију и политичку корупцију, што све указује на то да се плашио како за судбину своје земље, тако и за сопствено ментално и физичко здравље.
Његов касни период кулминира са Црним сликама из 1819–1823, нанетим уљем на гипсане зидове његове куће Кинта дел Сордо (кућа глувог човека) где је, разочаран политичким и друштвеним развојем у Шпанији, живео у скоро потпуној изолацији. Гоја је на крају напустио Шпанију 1824. године да би се повукао у француски град Бордо, у пратњи његове много млађе слушкиње и сапутнице, Леокадије Вајс, која је можда била, или не, његова љубавница. Тамо је завршио своју Ла Тауромакија серију и бројна друга значајна платна. Након можданог удара који га је оставио парализованим на његовој десној страни, и испаштајући од ослабљеног вида и лоше доступности сликарског материјала, умро је, и био је сахрањен 16. априла 1828. године у својој 82. години. Његово тело је касније пренето у Шпанију.
Рано умјетничко образовање и почеци каријере мини|Сунцобран, 1777. године
Гојин отац, из сељачке породице, био је мали занатлија (златар). Када је напунио 13 година, отац га шаље у Сарагосу у радионицу сликара Хосе Лусана и Мартинеза. Тамо је млади Гоја упознао и свог каснијег зета Франсиска Бајеуа, који ће прије Гоје стећи признање у Мадриду. Већ у то вријеме долази до изражаја необуздана нарав Гојина.
Дивља нарав младог Арагонца иживљавала се на забавама, пријемима и тучама. Када је Гоју након једног сукоба, гдје потекла и крв, инквизиција означила као главног кривца, он се тајно преселио из Сарагосе у Мадрид (1765) код свог старијег школског друга, који је у то вријеме постао учитељ сликарства. Гоја је у Мадриду први пут доживио Веласкеза и друге велике мајсторе. У писму свом пријатељу Запатеру са̑м каже да су му природа, Веласкез и Рембрант били једини учитељи у његовом животу.
Хроника није записала шта је Гоја радио у Мадриду као млади сликар у те четири године, али је забиљежила читав низ ноћних љубавних авантура по мрачним мадридским улицама. Послије четврте године, Гоја је пронађен у једној слијепој улици са ножем у леђима, сав у крви. Пријатељи су га покупили, његова жилава природа је излијечила рану, али је Гоја морао да бјежи од власти. Намјеравао је преко мора у Италију. Како није имао средстава за пут, унајмио се у једну од квадриља (quadrilla), како би учествовао у кориди, с циљем да заради и некако стигне до било које луке. У тој школи бикобораца потписивао се као „Франсиско де лос Торос”. Тамо је уистину прошао кроз обуку за борца с биковима (тореадора), те је касније заиста био у стању да као стручњак гравира своју Тауромакију (Tauromaquia: циклус приказа борби с биковима).
Исцрпљен и болестан нашао се у Риму (1769) без средстава. На срећу, једна старица се смиловала и помогла му. Опоравио се, али му се ћуд није промијенила; напротив, његове авантуре у Италији, према усменом предању, надмашиле су оне у Сарагоси и Мадриду. У једном од њих умало није завршио на вјешалима. Био је помилован, али је морао одмах да напусти Рим. Године 1771. поново је у Сарагоси. О његовом умјетничком раду током боравка у Италији нема другог свједочанства, осим писаног, да је добио признање Академије у Парми за слику Побједник Ханибал први пут гледа у Италију са врха Алпа (1771). Нема сумње да је тада Гоја будним оком посматрао све око себе, а посебно живот на улицама, трговима, поворкама и весељима, народне игре у дане карневала и вашара, једном рјечју, живописан и бујан живот Рима у то вријеме. Сигурно га је та жива представа свакидашњице привукла више од галерија, збирки и чувених умјетничких дјела старог Рима.
Недуго по повратку у домовину, доказавши да фрескама може украсити велике зидне површине, предлаже картоне за фреско декорацију дијела катедрале Нуестра Сењора дел Пилар у Сарагоси, који су прихваћени. Тако је Гоја започео велике религиозне циклусе, не само у Сарагоси, већ и у оближњем манастиру Аула Деи на ријеци Ебру, гдје је у својој двадесет шестој години извео свој највећи циклус фресака са темама из Маријиног живота (1772–74). Тај манастир је страдао у грађанском рату (1808), а циклус фресака је скоро потпуно уништен; преостали фрагменти свједоче да је Гоја слиједио Тијеполове шеме и да се позни Гоја још увијек не јавља у овим циклусима, иако ово велико дјело за њега значи значајан преокрет.
мини|усправно|Распети Христ
Истина, његова страствена нарав се није промијенила, али се Гоја, тај немирни авантуриста, страсно латио посла, откривајући управо фанатичну потребу за самим радом. Он се трансформише у динамичног радника који не оклијева ни пред каквим потешкоћама, како би постигао оно што су други сматрали недостижним. Тада је показао и жељу за сталоженијим животом; жени се сестром свог старијег школског друга из Сарагосе, Франсиска Бајеуа, који је у то вријеме већ постао члан Академије Сан Фернандо у Мадриду. У Праду се налазе два ремек-дјела из Гојине четкице, а то су портрети његовог зета и своје жене Хозефе; родила је Гоји двадесеторо дјеце (по једном извору, а седморо по другом), од које је остао један син који је касније отишао за својим старим оцем у емиграцију преко Пиринеја. У Хозефином лицу, Гојина мајсторска рука исписала је са психолошком вјерношћу тужну историју некада лијепе, пркосне и поносне патнице.
Како се Гојин живот од најранијих времена кретао у сталним противрјечностима, тако се десио и његов изненадни успон до дворске наруџбине, коју му је повјерио тада познати класицистички сликар Антон Рафаел Менгс (1728–1779). Док је Менгс био у Мадриду, обновио је мануфактуру таписерија Св. Барбара, коју је по холандском узору основао Филип V. Менгс је повјерио Гоји израду картона за таписерије које ће се користити за ловачки замак Ел Прадо, где је живио принц од Астурије (касније Карлос IV). У јесен 1776. поднио је први, а до зиме 1779. укупно 31 картон. Године 1788. извео је још 14 картона за Ескоријал, а 1791. још четири. Били су различите величине, прилагођени просторијама у Ел Праду и у Ескоријалу, које је требало да буду украшене тканим таписеријама. Јасно се види да каснији картони нису рађени са толико воље као први. Дио таписерије је нестао током ратних разарања, док је други дио и даље на свом мјесту. Свакако, Гојини картони су неупоредиво умјетнички вриједнији и важнији од изведених таписерија, јер ова ткања по свом извођењу заостају за намјерама и реализацијама картона. Разочаравају празнином и лоше примјењеним бојама, док картони — иако само назначени било бојом или структуром потеза четкице — показују да је управо у овим задацима настао сасвим оригиналан и посебан ликовни израз.
Претходно је Гоја радио мале уљане скице за ове картоне, које по умјетничкој вриједности далеко надмашују саме таписерије, и несумњиво представљају најзначајнији дио Гојиног огромног опуса. Гоја је у овом циклусу по први пут тумачио не само нову тему шпанске свакодневнице улице, трга, свечаности, вашара и разних игара и забава, већ је ову тему сугестивно и темпераментно разрадио у драматичне сцене усред сценарија типичног шпанског пејзажа са таквом лакоћом и непосредношћу, да се чини да су та умјетничка блага израсла из саме стварности, да су изникла из самог тла земље, фантастична и сликовита, гола и пуста поред оаза бујног зеленила кроз које се у даљини назиру плаве планине. Осим тога, свака сцена је засићена нечим динамичним, чак демонским, било у покрету или груписању ликова или у контрастима силуета и њихових тоналних вредности.
Ове карактеристике се сусрећу у овој серији скица и картона, било да приказују Љето, Зиму, Јесен, Кафанску тучу, Игру жмурке, Праље, Трку на штулама, Пар под сунцобраном, Грнчарски сајам, Напад разбојника, Игру са мушком лутком, Љуљачку (све у Мадриду, Прадо) или Први мај (Мадрид, Војвода Монтељано). Сви ови прикази несумњиво носе печат 18. вијека, неки од њих евоцирају сјећања на Антоана Ватоа и позне Млечане (Франческа Гвардија, Пјетра Лонгија, али је у њима домет дубљи и интерпретација, уз сву декоративност је вјернија, и зато дјелују сугестивније.