Сегедин ( , или -{Segedin}-, ) град је у јужној Мађарској на ушћу реке Мориш у Тису. Представља регионални центар југоисточног дела земље и главни град жупаније Чонград-Чанад.
Називи Мађарски назив за град је -{Szeged}-. Постоје две легенде о пореклу назива овог града. На основу једне, град је добио име по мађарској речи за угао -{szög}-, пошто Тиса пролазећи кроз град прави окуку, тј. „угао”. Друго објашњење је да име потиче од мађарске речи за острво, односно -{sziget}-.
Град се слично изговара и на многим језицима држава суседа Мађарској. Тако се на бугарском језику град зове Сегет, на румунском — -{Seghedin}-, на немачком — -{Szegedin}- или -{Segedin}-, а истоветни овом називу су називи на хрватском, словачком и турском — -{Segedin}-. Назив је потпуно различит на латинском језику — -{Partiscum}-, што је назив римске насеобине на месту данашњег града.
Географија Сегедин се налази близу јужне границе Мађарске, у средишњем делу Панонске низије. Град се развио на раскрсници путева, нарочито водених, јер је веома близу ушћа реке Мориш у реку Тису. Данас се град пружа на обе обале Тисе и представља највећи град на овој европској реци. Град је у Мађарској познат и по великој осунчаности у току године.
Историја мини|Поглед из ваздуха на градску катедралу. Десно је српска православна црква.
Сегедин и његова околина били су насељени још у античко време. Птолемеј је поменуо најстарије насеље на овом подручју, Partiscum. Могуће је и да је Атила Бич Божји, вођа Хуна, имао седиште негде на овом подручју. Назив Szeged први пут се помиње 1183. године у повељи краља Беле III.
Током инвазије Монгола у 13. веку град је разрушен и његови становници су избегли у оближња мочваришта, али су се ускоро вратили и васпоставили насеље. У 14. веку, током владавине Лајоша I Анжујског, постаје најважнији град јужне Угарске и напредује. Због тога га краљ Жигмунд Луксембуршки окружује зидинама. 15. августа, 1444. у овом граду је склопљен Сегедински мир између Угарске, Српске и Османског царства којим је обновљена Српска деспотовина.
Коначно, Сегедин добија статус слободног краљевског града 1498. године.
Турци су до Сегедина први пут доспели 28. септембра 1526. године, да би га освојили 1543. Тада Сегедин постаје средиште санџака у јужној Угарској. За овај период везана је једна важна особеност — доспеће паприке са Оријента. Век касније производна паприке већ се одомаћила.
Град је ослобођен турске власти 23. октобра 1686. године, а 1715. године поново је добио статус слободног краљевског града. Хабзбуршки владар Карло III подарио је Сегедину грб, који је и данас важећи. Брзина развоја града током следећих година била је велика. Већ 1721. године отворена је гимназија. Током овог периода (прва половина 18. века) половину градског становништва чинили су Срби.
Током револуције 1848/49. године у Сегедину су се десили важни догађаји. Лајош Кошут је овде одржао свој познати говор. Сегедин је био последње седиште револуционарне владе у јулу 1849. Хабзбуршки владари казнили су град и одузели су му статус слободног краљевског града, који је град повратио 1860. године, после пада Метерниха. Град је наставио да се привредно развија — 1854. године дошла је прва железница, а 1869. отворена је претеча познате фабрике салама Pick.
мини|Здање Сегединског Универзитета у близини катедрале Година 1879. била је важна прекретница у развоју Сегедина. Те године десила се велика поплава, која је збрисала град (95 % зграда било је уништено). Владар Франц Јозеф I посетио је град после ове несреће и обећао да ће „Сегедин бити много лепши него што је био пре”. И обећање је одржано; Следећих година савремени град се подигао из рушевина, са бројним палатама и булеварима.
После Првог светског рата велики делови јужне краљевине Угарске припали су данашњој Румунији и Србији. Сегедин је постао погранични град на југу новоосноване Мађарске, а његово зависно подручје је преполовљено. Значај града је тиме опао, али се град постепено опоравио. Једну од важних улога у опоравку одиграло је премештање неких важних установа у Сегедин — Универзитета из Коложвара (данас румунски град Клуж-Напока), 1921, као и премештање римокатоличког бискупског седишта из Темишвара 1923. године.
Сегедин је страдао током Другог светског рата, изгубио је 6000 становника, махом Јевреја. Совјетске снаге ушле су у град крајем 1944. године. Следећих деценија, током комунистичке владавине, град је постао средиште лаке и прехрамбене индустрије. 1962. године Сегедин је постао средиште Чонградске жупаније. 1965. године у околини је пронађена нафта — данас околина Сегедина даје 67 % нафте на нивоу државе. Град се и бројчано и површински ширио. Пошто се новим насељима приближио предграђима, она су укључена под градску управу 1973. године. Тиме је у град укључено 5 некадашњих насеља, између њих и Сириг са бројном српском мањином. Историја града Сегедина
Данас је Сегедин четврти по величини град у Мађарској, важно школско средиште и незаобилазно туристичко одредиште. Једна од главних градских атракција је опера на отвореном која се дешава сваког лета од 1931. године.
Становништво По процени из 2017. у граду је живело 161.137 становника.
Густина насељености је 582,9 ст./km² и релативно је ниска. Разлог овоме је постепено укључење приградских насеља у склоп градског управног подручја. Тако је у раздобљу између пописа 1960. и 1970. године број становника порастао чак за више од 50 %, док је у другим раздобљима раст био највише 10-15%. Град 1900. године има око 68.000 становника, а четрдесет година касније 92.000. Последњих деценија град по броју становника стагнира.
На основу истих података има 70.787 домаћинстава, а њихова густина је 252,05 по km².
Претежна вероисповест је римокатоличка.
Школство Град је у сфери образовања најпознатији по свом Универзитету, који се по академском рангирању светских универзитета 2014. године нашао на местима 401—500, а други је најбољи универзитет у земљи. Због добрих истраживачких резултата из биологије, УНЕСКО фондовима изграђен је месни Завод за биолошка истраживања.Званична страница Сегединског универзитета
Привреда У Сегедину 1844. године према огласу у новинама, помињу се Руска парна купатила (бањска). Жељезничка пруга између Сегедина и Темишвара изграђена је 1857. године. Три године раније 1854. допрла је жељезница са севера од Пеште до тог града, а целом дужином те пругом са обе стране засађени су дудови. Постојао је телеграфски саобраћај, и лађе су пловиле пуне терета и путника Тисом и Моришом. Године 1869. говорило се да фабрика у Новом Сегедину прави највеће, најјаче и најбоље лађе у целој Угарској. Сегедин је познат по прехрамбеној индустрији, највише по преради паприке. Градски специјалитети су Секељи гулаш и Пик салама.
Срби у Сегедину Срби се у Сегедину први пут спомињу за време отоманске владавине. После Мохачке битке 1526. године српске војне трупе су се ујединила и кренуле из Тису да збаце свог деспота Стевана Берислава. Пошто их је Берислав изневерио изабрали су за вођу Јована Црног, и са њим на челу придружили се аустријском цару Фердинанду. Водио се грађански рат, а они су изабрали страну од које су очекивали да ће им дати „Српску Војводину”, у јужној Угарској. Цар Фердинанд им је помогао материјално и дао гарантно писмо да ће добити аутономну област и свог деспота — Јована Црног. У бици код Сегедина августа 1527. године погинуо је српски витез Климент Бакић, борећи се против сељачке војске „цара” Црног Јована. Запоља је са мађарском војском однео победу над Србима 1528. године. Тајанствени Јован Црни се повукао у Сегедин, где се склонио код богатог српског трговца Стевана Заке. Црни Јован имао је „црну” судбину, после пропасти српске визије. Иако је био скривен, пронашли су га сегедински Мађари и одсекли му главу.„Време”, Београд 1925. године
Највиши успон Срби у Сегедину у доживљавају у првој половини 18. века на почетку владавине Хабзбурговаца. Тада је изграђена и Српска православна црква (1778), која се данас налази у најужем градском језгру, поред Сегединске катедрале.
У Сегедину је био Лицеј стари, чувен, један од најбољих„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1936. у којем је увек било много Срба ученика, који су долазили са свих страна српства. Сећао се некадашњи ученик тог лицеја Илија Вучетић: Ову малену колонију Српску у Сегедину ми смо ђаци сасвим оживели, те су нас у све српске куће као своју децу примали, и приређивали смо ми њима у српској школи а они нама у својим кућама забаве и игранке. Сегедински Срби полазници Лицеја (Јован Суботић и другови) формирали су прво 1834. године удружење „Младо јединеније”, а касније, 15. октобра 1843. године никло је ново, много озбиљније и амбициозније „Друштво учећи се Србаља” у којем су предњачили Димитрије Хаџић и Лаза Поповић.
Црква Првобитна црква у Сегедину потиче из 16. века, и ту је било седиште епископа за „Бачку област”. Ту је крајем 17. века столовао православни епископ Ефтимије Дробњак.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1872. године У граду су током 19. века постојале две српске православне цркве, једна у Паланци, а друга — Николајевска у горњем граду. Православна црква подигнута (завршена) 1778. године, посвећена Св. Николи или Николајевска. Николајевску цркву осликао је од јуна 1761. године иконописац Јован Поповић. Иста је 1835. године покривала црквени торањ бакром, од прилога грађана, међу којима је највише 500 ф. дао градоначелник Јован Петровић. Поп Јосиф Витковић (1720—1769) један је од старих сегединских православних свештеника. Претплатник једне педагошке књиге био је 1812. године сегедински парох поп Атанасије Влаховић.Ајземан, наведено дело Прота Живановић купује књигу 1820. године, а поп Прокопије Радуловић парох сегедински који је и катихета „јуности” школске урадиће то 1820. и 1822. године. Године 1824. сегедински свештеници су поп Прока Радуловић и поп Димитриј Димитријевић.„Сербски летописи”, Будим 1824. године Дамјан Клановић је трговац и епитроп црквени, исте године.
По државном шематизму православног клира у Угарској 1846. године у Сегедину који припада Сегединском протопопијату, су две парохије са православне цркве, а православних житеља је 1023. Парохијско звање је основано и црквене матичне књиге воде се од 1730. и 1779. године. По српском извору из 1905. наводи се другачије: парохијско звање је основано 1778. године, а матице су из 19. века. Матица крштених од 1825, а остале од 1827. године.Мата Косовац, наведено дело У парохији са храмом Св. Николе припадају као парохијске филијале села Рецке и Св. Петар. Док у парохију са храмом посвећеном Св. арханђелима Михаилу и Гаврилу, припадају имања Дорозма Мајш и Халаш. Парох сегединске Светониколајевске цркве поп Прокопије Радуловић, умро је 1825. године, а његов споменик је сада у порти сегединске цркве, у јужном храмовном зиду.Српски институт…