Уво

Уво или ухо је периферни орган чула слуха и равнотеже. Чуло слуха не игра само улогу у комуникацији већ служи и као систем за упозорење и оријентацију. У унутрашњем уву смештен је Кортијев орган, као најважнији део органа чула слуха, јер претвара звучне таласе који из спољашње средине преко спољашњег ушног ходника доспевају до бубне опне и унутрашњег до овог органа који их претвара у нервне импулса који се даље преносе кроз кохлеарни нерв. У унутрашњем уву смештен је и орган чула равнотеже, који информације о промени положаја главе и тела у простору такође претвара у нервне импулсе, које шаље вестибуларним нервом у централне структуре. Вестибуларни и кохлеарни живац се уједињују у вестибулокохлеарни живац. Вестибулокохлеарни нерв је 8. мождани нерв.

Многе животиње имају уши. Грађа и положај ушију су различити од врсте до врсте. Код инсеката уши су у виду сензора, а неки гуштери (саламандер) чују уз помоћ грудног коша и плућа. Змије не поседују спољашње уво, али је средње и унутрашње уво добро развијено.

Уши региструју звучне (механичке) таласе и претварају их у електричне сигнале, који се шаљу у централне структуре где се ти сигнали „дешифрују“ и настаје осећај слуха.

Људско уво може регистровати звучне таласе фреквенције од 16, до 20.000 херца. У старости је овај распон мањи због бројних дегенеративних промена. Неке животиње као нпр. слон могу да региструју дубље фреквенције, односно фреквенције у инфразвуку. Друге као нпр. слепи миш, делфин могу регистровати знатно веће фреквенције него човек, односно фреквенције у ултразвуку.

Улога ува као органа чула слуха није само да региструје звучне таласе, већ и да их локализује (улога у оријентацији). Уво може регистровати локацију одакле звук долази. Уво које је окренуто извору звука региструје звук раније од оног на супротној страни, односно чује га гласније. Ове разлике у чујности се прерађују у мозгу и добијају се информације о локацији са које долази звук.

Међутим за одређивање тачне локације звука човеку није довољно само чуло слуха, већ и чуло вида.

Код других животиња, нпр. слепих мишева и делфина, довољно је само чуло слуха да би тачно регистровали извор звука. Они у ствари виде звуком. Ове животиње емитују ултразвучне сигнале, који се одбијају од околних објеката. Одбијене сигнале региструју врло осетљивим чулом слуха. На слушном принципу раде сонари и радари.

Централни и периферни делови система слуха и равнотеже

Органи чула слуха и равнотеже представљају доста сложен систем који има своје периферне и централне делове.

Периферни делови слушног система служе за пријем механичких таласа и њихово претварање у нервне импулсе. Периферни делови вестибуларног система региструју промену положаје тела у простору и ове опажаје такође претварају у нервне импулсе које шаљу у централни нервни систем.

Централни делови слушног система су смештени у мозгу. Они прерађују примљене информације са периферије на основу којих се у мозгу ствара доживљај слуха и положаја тела у простору.

Централни делови вестибуларног система повезују информације из периферног вестибуларног система са другим системима као нпр. са визуелним системом (оком), малим мозгом и кичменом мождином.

Уво као периферни орган чула слуха

Периферни орган чула слуха је уво које се анатомски састоји од спољашњег, средњег и унутрашњег ува.

Спољашње уво чини: ушна шкољка и спољашњи слушни канал Средње уво чини бубна опна, бубна дупља, слушне кошчице, мишићи средњег ува и мастоидна шупљина. Средње уво је Еустахијевом тубом повезано са ждрелом. Унутрашње уво се састоји из вестибуларног лавиринта кога чине полукружних каналићи и вестибулума и из пужа ().

Периферном делу чула слуха припада и вестибулокохлеарни живац (видети кранијални живци).

Грађа ува Уво се дели на: спољашње уво (-{auris externa}-) средње уво (-{auris media}-) унутрашње уво (-{auris interna}-)

Спољашње уво мини|десно|240px|Спољашње уво човека

Спољашње уво, као и средње, служе само за пријем и спровођење звучних таласа до унутрашњег ува. Спољашње уво се састоји из ушне шкољке и спољашњег ушног канала. (C). (P) На дну овог канала се налази бубна опна, која представља границу између спољашњег и средњег ува, а описује се најчешће спољашњим увом.. — С. 78—81.

Ушна шкољка Ушна шкољка је наборан кожно-хрскавични орган, који има облик левка, са ширим доњим делом. Доњи, знатно ужи део шкољке, који је мекан, јер не садржи хрскавицу, назван је режњић ушне шкољке (-{lobulus auriculae}-). Ушна шкољка је постављена на бочној страни лобање, између доњоивичног зглоба и мастоидног наставка.

На ушној шкољци се разликују две стране, спољашња и унутрашња. Спољашња страна ушне шкољке у целости је конкавна и показује многобројна испупчења и удубљења. У свом средишњем делу она је издубљена у пространу и дубоку јаму, која се зове шкољка ушне шкољке (-{concha auriculae}-), која води у спољашњи канал. Испред -{concha auriculae}- и отвора спољашњег ушног канала налази се троугласто испупчење названо трагус (-{tragus}-). Оно је својом базом прирасло за кожу лица, док му је врх окренут уназад и покрива мање или више улазни отвор у спољашњи ушни канал. Испод -{concha auriculae}- налази се спољашња страна раније поменутог -{lobulus auriculae}-.

Унутрашња страна ушне шкољке је у целини испупчена, а окренута је медијално и уназад. На овој страни, као и на спољашњој, налазе се разна удубљења и испупчења, која немају неког већег значаја. У састав ушне шкољке спадају: кожа, хрскавица ушне шкољке и делимично везе и мишићи. Кожа ушне шкољке облаже њену хрскавицу, уз коју је нарочито прирасла на спољашњој страни. Кожа носи ситне и ретке длачице, осим на унутрашњој страни трагуса, где се налазе чврсте и дуге длаке, назване ушне длаке или траги (-{tragi}-). Хрскавица ушне шкољке (-{cartilago auriculae}-) чини чврсту подлогу читаве ушне шкољке, осим у пределу -{lobulusa auriculae}-, који не садржи хрскавицу. На своме предњем делу хрскавица ушне шкољке се наставља хрскавицом спољашњег ушног канала (-{cartolago meatus acustici}-), са којом гради целину. Хрскавица ушне шкољке је еластична. Она углавном има иста удубљења и испупчења као и ушна шкољка, само су она јаче изражена.

Спољашњи ушни канал Спољашњи ушни канал је хрскавичасто-коштани канал, који се пружа од ушне шкољке до средњег ува, од кога је одвојен бубном опном. Он се састоји из два дела: 1) хрскавично-коштаног, који се налази споља, и 2) коштаног, који се налази унутра, у продужетку хрскавично-опнастог дела.

Спољашњи ушни канал има различит правац. Посматран у целости, он је кос ка унапред и унутра, али његова два дела немају исти правац. Хрскавично-опнасти део се пружа навише, уназад и унутра, а коштани део наниже, напред и унутра, тако да оба дела канала заклапају међусобно туп угао отворен наниже и унапред. Стога при стављању ушног левка ради прегледа бубне опне ушну шкољку треба повући уназад и навише, чиме се осовине оба канала постављају у исту раван. Спољашњи део ушног канала је дуг око 25 -{mm}-. Спољашњу трећину од тога представља хрскавично-опнасти део, у унутрашње две трећине коштани део.

Спољашњи ушни канал, као што је речено, се састоји из два дела. Оба дела су изнутра обложена кожом. Хрскавично-опнасти део, или хрскавични спољашњи ушни канал (-{meatus acusticus externus cartilagineus}-), представља спољну трећину канала. Предњи и доњи зид овог канала образује хрскавица ушног канала (-{cartilago meatus acustici}-), а задњи и горњи зид - фиброзна опна. Хрскавично-опнасти део образују два олучића, предње-доњи хрскавичав и задње-горњи опнаст, који су срасли дуж својих ивица. Коштани део спољашњег ушног канала представља унутрашње 2/3 канала. Његов предњи и доњи зид гради -{pars tympanica}-, а задњи и горњи - -{pars squamosa}- слепоочне кости. Спољашњи крај овог дела меатуса представља спољашњи ушни отвор (-{porus acusticus externus}-), док се на унутрашњем крају причвршћује бубна опна (-{membrana tympani}-). Задњи зид коштаног дела канала је у односу на шупљинама у мастоидном наставку, а предњи и доњи са доњовиличном зглобом. Кожа спољашњег ушног канала садржи лојне жлезде, нарочито око длачица, и посебне крупне знојне жлезде, назване церумиозне жлезде (-{glandulae cerzminosae}-). Секрет ових жлезда, који је мрке боје, помешан са секретом лојних жлезда и десквармираним ћелијама образује тзв. ушну маст, или церумен.

Бубна опна Бубна опна је уложена у плитки коштани жлеб на дну спољашњег ушног канала и представља границу између спољашњег и средњег ува. Бубна опна је постављена косо (под углом од 45º) према предњем и доњем зиду спољашњег канала, због чега су ова два зида канала нешто дужа од остала два, тј. од задњед и горњег. С обзиром на састав и затегнутост, бубна опна се дели на следећа два дела: лабави део (-{pars flaccida}-), назван још и Шапнелова опна, која представља горњи, односно мањи и тањи део опне, и затегнути део (-{pars tensa}-) који чини њен доњи, већи и дебљи део.

Бубна опна је кожно-фиброзно-слузокожна мембрана, у виду елипсе, на којиј се разликују две стране, спољашња и унутрашња. Спољашња страна бубне опне, која је покривена кожом и танким слојем церумена, удубљена је у виду плитког левка. Њен најдубљи део, који се налази мало испред и испод средишта бубне опне, назван је пупак бубне опне (-{umbo membranae tympani}-). Од њега према горе се пружа беличаста чекићаста пруга (-{stria mallearis}-), која је проузрокована читавом дршком чекића. На горњем крају стрие маллеарис се налази купасто беличасто чекићасто испупчење (-{prominentia mallearis}-), које изазива врх спољашњег наставка (-{processus lateralis}-) чекића.

Спољашња страна бубне опне је подељена на четири квадранта бубне опне: предње-горњи, задње-горњи, предње-доњи, и задње-доњи. Иза оба горња квадранта смештене су у бубној дупљи слушне кошчице и -{chorda tympani}-. Унутрашња страна бубне опне је обложена слузокожом и у целости је испупчена према бубној дупљи. На граници између -{pars flaccida}- и -{pars tensa}- на унутрашњој страни налази се слузокожни набор бубне врпце (-{plica chordae tympani}-), испод кога пролази бубна опна (-{chordae tympani}-).

Идући од спољашњег ушног канала ка бубној дупљи, -{membrana tympani}- се састоји из следећа три слоја: 1) кожног слоја, 2) сопственог слоја бубне опне и 3) слузокожног слоја. Кожни слој (-{stratum cutaneum}-), који облаже спољашњу страну бубне опне, чини веома танка кожа спољашњег ушног канала. Поткожица (епидермис) се одликује врло израженом регенеративном способношћу, због чега повреде бубне опне брзо зарастају. Сопствени слој бубне опне (-{lamina propria membranae tympani}-) јесте средњи, фиброзни и једини слој који искључиво припада бубној опни. Он постоји само у затегнутом делу. У фиброуном слоју уткана је фиброзним влакнима дршка чекића (-{manburim mallei}-), као и његов спољашњи наставак (-{processus lateralis}-). Слузокожни слој (-{tunica mucosa}-), који облаже унутрашњу страну бубне опне, део је слузокоже бубне опне и покрива дршку чекића и бубну врпцу (-{chorda tympani}-).

Средње уво мини|десно|240px|Средње уво; десно, одоздо према горе: Еустахијева труба, бубњиште (-{cavitas tympani}-), стремен, лавиринт, мишић узенгије, наковањ; лево, одозго према доле: мишић затезач бубне опне, чекић, слушни канал, бубна опна Средње уво је веома сложен систем шупљина и канала, смештених углавном у слепоочној кости. Средишњи део средњег ува представља бубна дупља (-{cavitas tympanica}-). Испред бубне дупље се налази Еустахијева слушна труба (-{tuba auditiva}-), која се пружа ка доњем делу ждрела. Позади бубне дупље се налазе шупљине мастоидном наставку слепоочне кости. У пределу ждрелног отвора слушне тубе (-{ostium pharyngeum tubae}-) слузокожа се увлачи у трубу, а затим и у шупљине у мастоидном наставку.

Бубна дупља