Омар Шариф (, -{}-: -{/ˈʕomɑɾ eʃʃɪˈɾiːf/}-), пуним именом Мишел Димитри Шалхуб (, -{}-: ; Александрија, 10. април 1932. — Каиро, 10. јул 2015), био је либанско-египатски глумац. Своју глумачку каријеру почео је у родном Египту 1950-их година, али најпознатији је по појављивањима у филмовима британске и америчке продукције. Шариф је, како год, веома популаран глумац који је улоге налазио широм Европе и Холивуда. Псеудоним Омар је узео по америчком генералу Омару Бредлију, док сама реч шариф на арапском значи „племенити” или „племић”.
Од улога Омара Шарифа највише се истичу филмови Лоренс од Арабије (1962), Доктор Живаго (1965) и Смешна девојка (1968). Био је номинован за доделу Оскара, а освојио је три Златна глобуса те награду Сезар.
Шариф, који је говорио арапски, енглески, грчки, француски, шпански, португалски и италијански језик, увек је сматран странцем на неки начин. Био је огорчен ограничењима путовања наметнутих од владе египатског председника Насера, што је довело до тога да се на крају пресели у Европу. Отуђеност од родног места и породице је довела и до мирног развода Омара и његове супруге, иконске египатске глумице Фатен Хамаме, због које је прешао на ислам. Био је љубитељ коњских трка, а једно време рангиран и међу најбољим светским играчима контракт бриџа.
Мишел Димитри Шалхуб је умро 10. јула 2015. године у 83. години живота од срчаног удара, у болници у Каиру (Египат).
Биографија Омар Шариф, чије усвојено презиме на арапском језику значи „племенити” или „племић” је рођен 10. априла 1932. године као Мишел Димитри Шалхуб у Александрији (Краљевство Египат). Рођен је у мелкитској грчкој католичкој породици палестинско-сиријско-либанског порекла. Његов отац, Јозеф Шалхуб, рођен је у Либану у граду Захлу, а био је богати трговац егзотичном храном. У Египат је дошао у раном 20. веку, где је остао да живи и где је добио и подигао сина Омара. Омарова мајка, Клер Сада, била је сиријског и либанског порекла. У младости, Шариф је студирао на александријском колеџу Викторија (), где је показао таленат за језике; постао је полиглота и течно је говорио енглески, арапски, грчки и француски, а помало се служио и италијанским и турским језиком. Дипломирао је на Универзитету у Каиру са математичким и физичким звањем. Мишел се 1955. преобраћује на ислам узимајући име Омар ел Шариф, како би оженио египатску глумицу Фатен Хамаму. Ово је увећало његову популарност у арапским земљама, а у браку који се завршио 1974. године је добио сина Тарека Шерифа (1957). Омаров син Тарек је са својим оцем глумио у филму Доктор Живаго као Јури, и то када је имао само осам година.
Након добијања дипломе математичара и физичара на Универзитету у Каиру, Пре него што је уписао глуму на Краљевској академији драмских уметности у Лондону, Шариф је једно време радио са својим оцем у веома исплативом приватном бизнису везаном за обраду дрвета.
Глумачка каријера
Омар Шариф своју глумачку каријеру започиње 1954. године улогом у нативном египатском филму Шејтан ел сахра ( — „пустињски ђаво”), а исте године глуми и у филму Сира Фи ел вади ( — „борба у долини” или „јарко сунце”). Убрзо постаје славан, те се појављује у делима египатске продукције, укључујући Ла анам ( — „бесани”) из 1958, Сајидат ел каср ( — „дама са дворца”) из 1959. и адаптацију Ане Карењине под именом Нахр ел хуб ( — „река љубави”) из 1961. Такође је глумио и са својом женом, Египћанком Фатен Хамамом; играли су главне улоге у неколико романтичних филмова.
мини|190п|Шариф у филму Лоренс од Арабије (1962)
Шарифов први филм на енглеском језику била је улога Шерифа Алија 1962. године у историјском епском филму Лоренс од Арабије, који је режирао Дејвид Лин. Овај перформанс му је донео номинацију за Оскара у категорији за најбољег глумца у пратећој улози и Златни глобус у истој категорији као и категорији за глумца нову звезду године. Улога Шарифа у ономе што се данас сматра једним од „најзахтевнијих пратећих улога у историји Холивуда” је била и комплекса и рискантна зато што он тада практично није био познат ван граница Египта. Међутим, како историчар Стивен Чарлс Кејтон наводи, Лин је инсистирао на коришћењу „етничких” глумаца кад год је то могуће како би се филмови чинили аутентичнијим. Шарифу је нејасна етничка припадност помогла и у другим филмовима његове каријере: „Причао сам француски, грчки, италијански, шпански и чак арапски”, рекао је, „... нагласком који ми је омогућавао играње улоге странца, а да нико не распозна одакле тачно потичем, што се показало изузетно успешним кроз моју каријеру.”
У следећих неколико година, после ове улоге за пробијање леда, Шариф је као пратећи глумац играо у великом броју филмова прихватајући широк спектар улога, који укључује улогу шпанског свештеника у Зинемановом филму Погледајте бледог коња () из 1964. Режисер Фред Зинеман рекао је да је изабрао баш Шарифа једним делом због сугестије Дејвида Лина. „Рекао је да је [Шариф] био апсолутно чудесан глумац: ’Ако га се уопште и може погледати.’” Филмски историчар Ричард Шикел написао је да је Шариф остварио „истински предиван наступ”, нарочито вредан због његове тотално другачије улоге у Лоренсу од Арабије: „Тешко је за поверовати да свештеник и шеик могу да буду одглумљени од стране једне те исте особе.” Шариф је такође играо улогу југословенског ратног патриоте у Жутом ролс-ројсу () из исте (1964) године, улогу монголског освајача у Џингис Кану () из 1965. године, немачког војног официра у Ноћима генерāлâ () из 1967. године, затим Рудолфа Франсиса Карла Јозефа, војводу од Аустрије у Мајерлингу () из 1968. године, Че Гевару у филму Че! () из 1969. године и многе друге.
мини|лево|200п|Омар Шариф са Џералдин Чаплин (ћерка Чарлија Чаплина) у Доктору Живагу (1965)
Исте године, Шариф се удружује са Лином да би настао филм Доктор Живаго () 1965. године, који је у ствари адаптација истоимене новеле Бориса Пастернака из 1957. године, а која је у Совјетском Савезу била забрањена у периоду од чак 30 година због неслагања власти са „антидржавним” садржајем дела. За своју улогу Шариф је освојио други Златни глобус, и то у категорији за најбољег драмског глумца.
Шарифу се приписује и портретирање Никија Арнстајна, мужа Фани Брајс у Смешној девојци () из 1968. године, иако су неки били мишљења да улога њујоршког јеврејског коцкара није била она права за Шарифа. Његова одлука да ради са Барбром Страјсенд наљутила је египатску владу у то време због Страјсендине подршке Израелу, тако да је држава на крају забранила приказивање филма. Филма је такође био „сместа забрањен” у бројним арапским земљама. Сама Страјсендова је у шали одговорила: „Мислите да је Каиро био уздрман? Требало је да видите писмо које сам добила од своје тетке Роуз!” Шариф и Страјсендова су започели своју љубавну везу током снимања. Он је признао касније да му се Страјсендова у почетку баш и није свиђала, али да га је њен жал убрзо превладао: „Око недељу дана од момента када сам је упознао”, присећао се Шариф, „постао сам лудо заљубљен у њу. Мислио сам да је она најдивнија девојка коју сам икада видео у свом животу... Чинила ми се физички лепом и после ње сам остао у жудњи.” Шариф је имао репризну улогу у наставку филма Смешна девојка 1975. године.
мини|десно|220п|Шариф на 66. Фестивалу филма у Венецији (2009) Међу Шарифовим осталим филмовима налазе се вестерн Макенино злато () из 1969. године у ком је играо заштитника закона Грегорија Пека, затим трилер Џугернаут () из 1974. године у ком је глумио и Ричард Харис, те романтична драма Семе тамаринде () из 1974. године у ком је глумила и Џули Ендруз а ког је режирао Блејк Едвардс. Шариф је такође допринео камео стрипу наступима у Едвардсовим делима Пинк пантер напада поново () из 1976. године и Топ сикрет! (), шпијунској сатири из 1980. године. Године 2003, Омар Шариф добија улогу у филму на француском језику, који представља адаптацију новеле (), а у коме глуми муслиманског турског трговца који постаје очинска фигура за јеврејског дечака. За своју улогу, Шариф је добио награду Сезар у категорији за најбољег глумца. Касније улоге укључују играње у филмовима Хидалго () из 2004. године те Рок д кежбех () из 2013. године.
Шарифова последња главна улога је била у кратком едукативном филму 1001 изум и свет Ибн ел Хајтама, који је режирао Ахмед Салим за 1001 изум (), а био је објављен као део кампање „Међународна година светла” () Уједињених нација односно Унеска.
Бриџ мини|лево|200п|Шариф игра контракт бриџХоландија, 1967
Омар Шариф је давно био међу светских топ 50 играча широко познате карташке игре контракт бриџа. Играо је у егзибиционом мечу пред иранским шахом (краљем Ирана од. Персије).Adam Bernstein. Omar Sharif, international heartthrob of ‘Lawrence of Arabia’ and ‘Doctor Zhivago,’ dies at 83. Washington Post. 10. 7. 2015 Са Чарлсом Гореном, Шариф је састављао новинске чланке за -{Chicago Tribune}- у периоду од неколико година, после чега је ову „дужност” углавном препустио Танаху Хиршу. Такође је аутор и коаутор неколико књига о бриџу, а своје име је лиценцирао за бриџ видео-игрицу; у почетку издавана као -{MS-DOS}- верзија и -{Amiga}- верзија (1992), -{Omar Sharif Bridge}- се још увек продаје (цена је 4,99 долара), и то као верзија за Windows, Епл односно разне десктоп, мобилне и друге платформе. Амерички магазин за љубитеље рачунарских игрица -{Computer Gaming World}-, 1992. године је игрицу описао као „лаку за започињање, изазовну за играње и добро дизајнирану”, те ју је назвао једном од најбољих стратешких игрица за ту годину. Године 1993. магазин је изјавио да „игрица и није тако добар пример како би бриџ требало да изгледа”, међутим, те је искритиковао Шарифово дело за неадекватну документацију и присиљавање играча да се навикну на лицитацијски стил игриице. Као замену, -{Computer Gaming World}- је препоручио друге две бриџ игрице.
Године 2006. Шариф је изјавио следеће:
Шариф је био и редован посетилац казина у Француској.
Лични живот Породица и лични односи Шариф је живео у свом родном Египту од рођења 1932 године све док се није преселио у Европу 1965. Препричавао је 1932. године како његов отац „није био богат човек”, али је ипак „зарађивао поприлично новца”. Пре Египатске револуције 1952. године, краљ Фарук често је посећивао породичну кућу Шарифа те је постао пријатељ и партнер у карташким играма Шарифове мајке. Његова мајка је била елегантна и шармантна домаћица која је сва била превише одушевљена повезаношћу јер јој је пружала привилегију „дружења само са елитом” египатског друштва. Шариф је такође препричавао да је посао његовог оца везан за дрво био „веома успешан” у то време; Шариф је говорећи ово мислио да је посао био непоштен и неморалан. Насупрот овоме, после 1952. године Шариф је био мишљења да је богатство „променило руке” у Египту, и то под Насеровом политиком национализације. Посао Омаровог оца је почео да доживљава крах.
Године 1954. призната глумица Фатен Хамама прихватила је младог Шарифа као свог партнера у филму Сира Фи ел вади и шокирајући све прихватила је и снимање сцене на којој би требало да се пољуби са њим, чинећи ово по први пут у својој глумачкој каријери. Пар се заволео, а Шариф из љубави прешао на ислам те потом оженио Фатен. Убрзо су добили једног сина, Тарека ел Шарифа, који се родио 1957. године у Египту и као осмогодишњак појавио у Доктору Живагу играјући лика по имену Јури. Фатен и Омар су се растали 1966. године, а сам брак се законски окончао осам година после, 1974. Шариф се никада није оженио поново; изјавио је да се након развода никада није заљубио ни у једну жену. Хамама је умрла 17. јануара 2015. године (мање од шест месеци пре саме Шарифове смрти).