Видовдански устав, односно Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је био први устав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Донет је од стране Уставотворне скупштине, а проглашен је на Видовдан, 28. јуна 1921. године, те је по томе у јавности прозван Видовданским уставом. Остао је на снази до увођења диктатуре 6. јануара 1929. године. Уставом из 1921. године усвојени су: монархијски облик владавине, принцип поделе власти и парламентаризам, начело компромисног унитаризма и државног централизма, грађанска права и социјално-економске одредбе.
Настанак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Види још: Краљевина Југославија
По завршетку Првог светског рата, Краљевина Србија је уложила своју државност у стварање заједничке државе Јужних Словена. Прва заједничка држава југословенских народа – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, настала је 1. децембра 1918. године. Формирању те државе претходили су значајни историјски догађаји, а процес њеног настанка био је сложен. Након што је 1914. године Аустроугарска објавила рат Србији, који је убрзо прерастао у светски рат, бележе се извесне идеје о уједињењу, међу којима треба посебно истаћи Нишку декларацију (1914), формирање Југословенског одбора у Лондону (1915) и Црногорског одбора у Паризу (1917). Конкретни покушаји реализације идеја о заједничкој држави југословенских народа била су два акта – Крфска декларација (1917) и Женевски споразум (1918).
Упркос тим споразумима, Краљевина Србија и међународно непризната држава Југословена (тзв. Држава Словенаца, Хрвата и Срба) уједињене су на сасвим другачији начин од оног који је био предвиђен споразумима.
Након што је Средишњи одбор Народног већа међународно непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба 24. новембра 1918. године одлучио да се та држава уједини са Краљевином Србијом, изабрао је делегацију од двадесет осам чланова које је овластио да „у споразуму“ са Краљевином Србијом „спроведу организацију јединствене државе“ и дао им прецизна упутства на који начин би уједињење требало спровести. Али због догађаја који су уследили уједињење није извршено на начин предвиђен упутствима. Реч је пре свега о одлукама новосадске и подгоричке скупштине, које су ојачале положај Србије према држави аустроугарских Југословена. Наиме, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Војводини донела је 25. новембра 1918. године у Новом Саду Резолуцију о уједињењу Баната, Бачке и Барање са Србијом, а сличну одлуку о присаједињењу Црне Горе Краљевини Србији донела је само дан касније и Велика народна скупштина Црне Горе у Подгорици (тзв. подгоричка скупштина).
Подстакнут таквим развојем догађаја, по доласку делегације Средишњег одбора Народног већа у Београд 1. децембра 1918. године, регент Александар Карађорђевић је, након што је примио изјаву те делегације, у својој изјави прогласио:
Размена изјава између престолонаследника Србије и Народног већа сматра се формалним чином оснивања Краљевине СХС.
Правна квалификација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Ако би требало дати правну квалификацију новонастале државе, она мора имати два аспекта – међународноправни и уставноправни. Са међународноправног становишта, Краљевина СХС је била „стара држава“ јер је у међународноправном смислу била следбеница Краљевине Србије, наследивши читав систем међународних уговора које је Србија закључила пре Првог светског рата. У том смислу је постојао континуитет између Краљевине Србије и Краљевине СХС. Са уставноправног становишта, Краљевина СХС је била нова држава јер њен уставни систем није произишао из Устава Краљевине Србије из 1903. године. Устав Краљевине СХС је усвојила уставотворна скупштина и у том смислу је постојао дисконтинуитет између Краљевине Србије и Краљевине СХС.
Устави прве Југославије За нешто више од две деценије постојања, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) прошла је кроз два вануставна и два уставна периода. Први вануставни период је трајао од момента када је држава настала 1918. године до доношења устава. Први устав Краљевине - Видовдански устав донет је 28. јуна 1921. године, две и по године након уједињења у заједничку државу, а важио је до 6. јануара 1929. године, када га је краљ Александар суспендовао и увео личну диктатуру. Тада је почео други вануставни период у Краљевини. Такво стање је потрајало до 3. септембра 1931. године, када је краљ „даровао“ нови устав „свом драгом народу". Тај устав, који се, због времена и начина на који је донет, обично назива „Септембарски“ или „Октроисани“, примењиван је до капитулације 1941. године.
Питање суверености Уставотворне скупштине У вези са неким битним политичким питањима и уставним решењима која је требало да буду регулисана новим уставом, поставило се још пре састанка Уставотворне скупштине питање њене суверености.
По једном гледишту Уставотворна скупштина није суверена. Ово гледиште је дошло до изражаја већ у Крфској декларацији, која је предвиђала једну несуверену уставотворну скупштину, чије одлуке ступају у важност када их краљ санкционише. По тим мишљењима, Прводецембарски акт је имао суперуставни карактер, његова решења су била изнад устава и нису се могла мењати уставом. Прводецембарским актом није само створена држава, већ је решено и питање облика владавине: држава је од првог дана свог постојања монархија, у којој влада династија Карађорђевић. То је значило да Уставотворна скупштина није суверена.
Други став је био садржан у Женевској декларацији. По њој је Уставотворна скупштина требало да решава о свим питањима уставне организације државе, укључујући и облик владавине, па је према томе имала пуну сувереност.
Изузимајући Прводецембарски акт, државно уређење које је после тога почело да се изграђује увек је означавано као привремено. Међутим, и формално ограничење суверености Уставотворне скупштине је начињено одредбама Закона о изборима посланика за Уставотворну скупштину и Привременог пословника.
1. Најважнији закон који је Привремено народно представништво донело био је Закон о изборима народних посланика за Уставотворну скупштину, од 3. септембра 1920. године. Закон је прогласио да је бирачко право опште, једнако и непосредно, са тајним гласањем. Бирачко право су имали мушкарци старији од 21 године који су до 1. децембра имали држављанство, односно припадништво или домовинско право у државама и територијама које су ушле у састав Државе СХС. Држављанство нису имали они становници, који су по уговорима о миру са Немачком, Аустријом и Мађарском имали право опције за своје националне државе. Пасивно изборно право су имали држављани са навршених 25 година, који су били писмени. На свака четири посланика са општим условима, морао се у сваком изборном округу бирати један посланик са факултетским образовањем – квалификовани посланик. Право гласа нису имале жене, војници, официри и полицијски чиновници. Уставотворна скупштина је бирана тајним гласањем, непосредно, по принципу сразмерног представништва, какав је постојао по уставу Србије из 1888. године. По један посланик се бирао на сваких 30.000 становника, тако да је скупштину требало да сачињава 419 посланика.
Закон је неким одредбама превазилазио оквире материје коју је требало да регулише и ограничио права Уставотворне скупштине. Предвиђено је да краљ може да распусти Уставотворну скупштину. Закон је утврдио да рад Уставотворне скупштине не може да траје дуже од две године, што је такође представљало ограничење њене власти.
2. Привремени пословник за Уставотворну скупштину прописао је регент уредбом 8. децембра 1920. године. Пословник је још одређеније оспорио сувереност Уставотворне скупштине, тако што је прописао да ће посланици после оверавања посланичких пуномоћстава имати да положе заклетву краљу, и пре полагања заклетве не могу вршити посланичке дужности. Пошто су већ положили заклетву краљу, посланици нису могли одлучивати о облику владавине, јер су самим полагањем заклетве монархија и династија биле унапред признате.
Право на предлагање нацрта устава имала је у првом реду влада, а тек потом посланици, и то ако најмање двадесет посланика предложи нацрт устава са образложењем, најкасније десет дана пошто буде формиран Уставни одбор. Одбор ће најпре узети у разматрање владин нацрт Устава. Право предлагања амандмана нису имали посланици појединци, него само групе од најмање двадесет посланика. Пословник је предвиђао да је за доношење ваљаних закључака потребна „већина присутних посланика”, а за изгласавање устава „половина више један од укупног броја посланика”, тзв. проста већина.
Уставотворна скупштина се састала 12. децембра 1920. године. Иако је изабрано 419 посланика, само је 342 предало своја пуномоћја. Посланици Хрватске пучке сељачке странке (50) и Хрватске странке права (2) нису предали своја пуномоћја и нису учествовали у раду Уставотворне скупштине. Већ на почетку рада Уставотворне скупштине су избили политички сукоби. Посланици опозиције су оспоравали Пословник, који је налагао полагање заклетве краљу, указујући на ограничење суверености Уставотворне скупштине, које је том одредбом учињено. Међутим, мада су начелно оспоравали ово решење, комунисти, социјалисти и републиканци су ипак положили заклетву да би могли деловати као народни заступници, уз ограђивање да тај чин сматрају изнуђеним процедуралним захтевом.
Тешке економске прилике у земљи, превирање у радничким масама, бројни штрајкови и друге акције радника, као и успех који је Комунистичка партија постигла на локалним изборима, извршеним у пролеће и лето 1920. године, навели су владајуће кругове да предузму кораке против „бољшевичке опасности”. У ноћи између 29. и 30. децембра 1920. влада је издала тзв. Обзнану, којом је забрањена комунистичка пропаганда, обустављене комунистичке организације, забрањене новине и други списи. Из службе су отпуштени сви чиновници, који би вршили пропаганду бољшевизма. Комунистички посланици у Уставотворној скупштини су указивали на противзаконитост Обзнане, а у знак протеста против овог акта и прогона комуниста који су уследили, комунистички посланици су 11. јуна 1921. године напустили Уставотворну скупштину.
Доношење Устава 3авршетак Првог светског рата и уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, 1. 12. 1918. године, представљало је ново поглавље у историји југословенских народа.
Доношење новог устава било је један од основних услова за унутрашњу стабилизацију и спољну легитимацију нове државе. Та држава је имала озбиљне економске, аграрне, социјалне, финансијске и друге проблеме. Победничким силама Антанте била је потребна јака и правно консолидована југословенска држава, која би била брана од бољшевизма, али и од германске експанзије и мађарских ревизионистичких аспирација.
Тежак и компликован период провизоријума, тј. привремене организације заједничке државе, у коме су до израза дошле и класне и националне супротности, карактерисао је и оштар сукоб око питања државног уређења новог Краљевства, углавном одражавајући разлике у схватању тог проблема између Српске владе и Југословенског одбора. Никола Пашић сматрао је да прелазни период не би требало да траје дуже од две до три године и да би се у том раздобљу главна улога морала поверити његовој влади. Анте Трумбић, напротив, немајући поверења у Пашићеву владу, био је мишљења да провизоријум, због многих разлика између народа, треба да траје што дуже, а да би главни фактор у том периоду требало да буде регент.
На доношење Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца чекало се дуже од две и по године након што је настала. За то време уставног провизоријума централни органи власти били су краљ, Привремено народно представништво и влада, која је била одговорна искључиво краљу. Краљевску власт је, до смрти оболелог краља Петра I Карађорђевића (преминуо 16. августа 1921. године), вршио престолонаследник-регент Александар Карађорђевић, као намесник.