ФК Рома () је фудбалски клуб из Рима, у Италији. Основан је 1927. спајањем римских клубова „Роман“, „Алба-Аудаче“ и „Фортитудо“, а такмичи се у првој италијанској лиги све од оснивања, са изузетком сезоне 1951/52, када се такмичио у Серији Б.
Клуб је освајао Серију А у три наврата: у сезонама 1941/42,1982/83 и 2000/01, а Куп Италије девет пута. У сезони 1960/61. освојен је Куп сајамских градова (претеча данашњег Купа УЕФА), а стизао је и до финала Купа шампиона (1983/84) и Купа УЕФА (1990/91). Рома је и први освајач такмичења Лиге конференције (2021/22).
Стадион фудбалског клуба Рома се зове Олимпико и има капацитет од 72.698 места, а користи га и градски ривал Лацио. Ово је други највећи стадион у Италији, после Сан Сира, који може да угости 80.000 навијача.
Боје клуба су браон и златна, надимак Ђалороси Giallorossi — жутоцрвени, а симбол на грбу вучица која доји близанце Ромула и Рема.
Историја
Од оснивања до Другог светског рата
Рому је на лето 1927. године основао Итало Фоски, спајањем три римска клуба: „Романа“, „Алба-Аудачеа“ и „Фортитуда“. Циљ спајања је био да се створи јак римски клуб који би могао да конкурише клубовима са севера Италије, тада доминантним у италијанском фудбалу, у борби за титулу шампиона. Једини већи римски клуб који се није припојио Роми био је Лацио, који је већ тада био јака фудбалска институција. Клуб је у почетку играо на стадиону „Монтовелодромо Апио“, док у новембру 1929. није изграђен стадион „Кампо Тестачо“ у индустријском региону Рима, Тестачу. Први тренер Роме био је Енглез Вилијам „Били“ Гарбут, бивши играч Арсенала (тада познатог под именом Вулвич Арсенал). Гарбут је пре Роме тренирао Ђенову и неколико француских нижелигашких клубова.
Већ 1931. године Рома је успела да сезону заврши на другом месту прве италијанске лиге, иза Јувентуса. Најважнији играчи клуба у овом периоду били су Атилио Ферарис, голман Гвидо Масети, Фулвио Бернандини и Родолфо Волк.
Након пада форме и одласка кључних играча тима, клуб је реконструисао екипу, довођењем голгетера као што је Аргентинац Енрике Гваита. Са Луиђијем Барбесином на клупи, Роми је шампионска титула измакла за само један бод, а ФК Болоња је сезону завршила на трону.
До краја тридесетих клуб поново доживљава пад форме, а онда у сезони 1941/42, под вођством тренера Алфреда Шафера, неочекивано долази до титуле шампиона. Амадео Амадеи је са 18 постигнутих голова у овој сезони био кључни играч клуба на путу до „скудета“. Иначе, Италија је у то време учествовала у Другом светском рату, па је клуб домаће утакмице играо на Стадиону националфашистичке партије ().
Послератни период и Серија Б
У послератном периоду Рома није успела да поврати шампионску форму, па је следећих пет сезона завршавала у доњем делу табеле, а у сезони 1950/51 испали су у другу италијанску лигу, Серију Б.
У својој првој и јединој сезони у Серији Б Рома није остала без фанова; Напротив, у сезони 1951/52, Рома је била други клуб у Италији, рачунајући и прволигашке екипе, по просечном броју посетилаца на утакмицама. Захваљујући доброј заради од продаје улазница, клуб је имао одлично финансијско стање за ангажовање нових играча за предстојећу сезону у Серији А. Доведени су нападач Милана, Реносто, крило Ђенове, Ацимонти, и двојица репрезентативаца Италије Пјеро Гросо и Еђисто Пандолфини. Звезда овог прелазног рока био је Данац Хелг Бронеј. Такође, у овом прелазном року, голман Тесари се вратио са позајмице из Фјорентине, а потписао је и Лукези. Играчи који су напустили екипу били су Андерсон, Ризорти, Аконча и Кнут Нордахл, који није импресионирао тренера. У новембру 1952. Ренато Саћердоти се вратио на место председника клуба.
Клуб је преузео будући селектор репрезентације Италије, Ђузепе Вијани, и Рома се већ следеће сезоне вратила у прву лигу.
Звезде педесетих
Након повратка у највиши ранг италијанског фудбала, Рома је стабилизовала форму и успела да се врати у врх табеле. Сезона повратка у Серију А завршена је шестим местом уз неколико сјајних партија, као што је победа над Јувентусом од 3:0, којом је Интер престигао торински тим и освојио титулу. Међу омиљеним играчима навијача био је Хелг Бронеј - изузетан играч, који није увек играо на свом нивоу и који је често показивао свој темперамент свађама са саиграчима и управом клуба.
У летњем прелазном року 1953, председник Саћердоти је довео нову звезду: уругвајског крилног играча Алсидеса Чигију, светски познатог фудбалера по голу који је постигао против Бразила у финалу Светског првенства 1950, којим је Уругвај дошао до титуле. Чигија је, иако не превише физички снажан, био изузетан техничар и сјајан шутер десном ногом. Стигао је у Рому са 27 година и у клубу провео још 6 сезона, постигавши 21 гол, али је продат Милану због свог контроверзног приватног живота и проблема са законом., FIFA.com Други пут заредом клуб је завршио сезону као шести. Година 1953. упамћена је у историји Роме и као година у којој је клуб први пут заиграо на стадиону „Олимпико“, на којем игра и данас.
Следећи прелазни рок, 1954/55, донео је клубу новог тренера, енглеског стручњака Џесија Карвера. У децембру 1954. италијански скаут Монтанари препоручио је фудбалском клубу Болоња тадашњег фудбалера Кремонезеа, Ђакома Лосија, али је председник Болоње одбио да ангажује овог играча због његовог ситног раста (захваљујући којем је добио и надимак Ђакомино), па је овај играч потписао за Рому. На свом дебију против Интера у марту 1955, донео је својој екипи победу од 3:0. Од тада, Лоси је одиграо 452 утакмице за Рому, што је био рекорд клуба читавих 38 година, а био је толико посвећен клубу да је добио надимак -{Core de Roma}- - Срце Рима - иако није био рођени Римљанин.
Ова сезона (1954/1955) завршена је трећим местом, иза Удинезеа и Милана, али је Удинезе накнадно кажњен због корупције, па је Роми урачунато друго место у овој сезони. Тако се Рома први пут од Другог светског рата пласирала у неко европско такмичење, а овај пут то је био Митропа куп, у коме су елиминисани у четвртфиналу од новосадске Војводине.
На лето 1955. тренер Џеси Карвер одлучио је да напусти Рому због каријере у Енглеској, оставивши Ромину клупу Италијану мађарског порекла Ђорђу Сарошију. Сароши је у овом прелазном року довео звезду екипе Дина да Кошту, који је дуго био рекордер у броју голова постигнутих у дербијима, 9 у три сезоне. Сезона је завршена на шестом месту захваљујући победи над Фјорентином. У следећој сезони клуб је појачан сјајним Швеђанином, Гунаром Нордалом из Милана, који је постигао 13 голова током сезоне (најбољи стрелац био је Да Кошта са 22), али је клуб ипак завршио на 14. месту у лиги која је играна у формату од 18 клубова.
Ђорђо Сароши је био просечан тренер, а одбрана је била слаба, па клуб није успевао да покаже свој велики нападачки потенцијал. У том периоду следи серија промена менаџера, па је за пет година на клупи Роме седело 6 различитих тренера. Сароши је отпуштен, а доведен је, по други пут, Гвидо Масети. Масети са петим местом у лиги није импресионирао челнике клуба, па је замењен, а доведен је поново Енглез, Ален Сток, који је замењен након само четири месеца. На клупу је доведена бивша звезда тима Гунар Нордал, али се ни он није доказао управи клуба, па је 1959. на клупу Роме поново сео Сароши, и поново је смењен после годину дана.
Марта 1958. председник Саћердоти одлучио је да напусти клуб, препустивши функцију Анаслету Ђанију.
Шездесете и финансијска криза
Клуб током шездесетих није постизао веће успехе у лиги, али су у купу били нешто успешнији.
Прелазни рок пред сезону 1960/61. обележило је неколико сјајних потеза стратега Роме: пре свега, довођење Италијана уругвајског порекла познатог под надимком „-{Sua Maestà}-“ — „ваше височанство“ — Хуана Алберта Скјафина, једног од најснажнијих фудбалера свих времена, који је у то време, са 35 година, био на заласку каријере. Доведен је Аргентинац Франсиско Лођаконо, који је током каријере у Роми постигао 36 голова. Потписом Романа Меникелија из омладинског погона завршен је овај прелазни рок за Рому.
Играчи су се показали одлично, а тим је држао прво место у лиги до полусезоне, између осталог и победама над Лациом са 4:0 и Јувентусом са 2:1, након чега је уследио пад форме и неколико узастопних ремија. Тим је потражио новог тренера, а избор је пао на Нереа Рока, једног од најбољих тренера у историји италијанског фудбала. Роко је желео да пређе у Рому, али под условом да Алсидес Ђиђа напусти клуб. Ђиђа је био изузетно омиљен међу играчима, па је клуб одбио Роков услов и до споразума није дошло. Ово се показало као велика грешка управе, јер је Нерео Роко у следећој сезони прешао у Милан, освојивши са црвено-црнима све клупске титуле у Италији и Европи. Ипак, Рома је брзо изашла из кризе резултата и почела нову победничку серију — победивши Сампдорију у утакмици у којој је Лоси зарадио надимак Срце Рима (), када је након повреде наставио да игра и постигао победоносни гол.
До краја такмичења екипа је поново изгубила победнички темпо и завршила је на петој позицији. Уследила је још једна смена тренера, а Алфреда Фонија сменио је Луис Карниља, тренер генерације Реал Мадрида у којој су играли Ференц Пушкаш, Ђенто и Ди Стефано, што је била једна од најјачих екипа свих времена. Карниља је одмах запао у свађу са Педром Манфрединијем и Франсиском Лођаконом, па је затражио од управе трансфер Антонија Анђелиља, који је играо за Интер, и овај играч је и потписао уговор. Карниља је пред довео и Серхија Карпанезија који је од тада одиграо скоро 200 утакмица за Рому за шест година колико је носио дрес римског клуба, и састав екипе је изгледао: Кудићини, Фонтана, Корзини, Пестрин, Ђакомо Лоси, Карпанези, Орландо Џонсон, Педро Манфредини, Анђелиљо, Лођаконо. Ово је тим који је освојио Куп сајамских градова победом над Бирмингем ситијем са 4:2.
Две године касније освојен је и куп Италије, минималном победом над Торином. Своју другу титулу у купу освојили су 1969, када је то такмичење играно у полулигашком формату. Ђакомо Лоси је те године поставио клупски рекорд у укупно одиграним утакмицама, са 450 мечева у дресу римског клуба. Рекорд је оборен након 38 година.
Рома 1964. године запада у финансијску кризу и чак долази на ивицу банкрота. Финансијски дефицит је био толики да клуб није могао ни да исплати плате својим играчима, који су претили штрајком. Навијачи су једном приликом, заједно са контроверзним тренером Хуаном Лоренцом, тадашњим менаџером екипе, организовали акцију прикупљања средстава за пут на првенствено гостовање на које је тим требало да иде.
Уследило је неколико неизбежних трансфера најбољих играча. Међу њима је био и Ђанкарло Де Систи, познат по надимку Детлић (). Председник Франко Евангелисти је 1967. године био приморан да Рому претвори у друштво са ограниченом одговорношћу. Касних шездесетих, тим је поверен искусном Хеленију Херери, тренеру који је Интер довео до две титуле светског клупског првака. Упркос ангажовању новог тренера, резултати се нису побољшали. Рома је шампионат завршила тек на осмом месту, али је ипак успела да освоји Куп Италије у јуну 1969.
Успони и падови током седамдесетих
Рома је 1972. године додала још један трофеј у своју колекцију, победом над Блекпулом 3:1 у финалу Англо-Италијанског купа. Ипак, седамдесете године прошлог века обележиле су спорадичне игре римског тима, а најбољи пласман који су остварили у лиги у овој декади било је треће место, 1974/75. Клуб су у овом периоду предводили везни играчи Ђанкарло де Систи и Франческо Рока.
Победа пеналима над Торином у финалу купа Италије сезоне 1979/80. означила је почетак нове успешне ере за Рому. Клуб је поново постизао успехе сличне оним током четрдесетих година, а тренер тима је био бивши играч Милана Нилс Лајдхолм. Значајни играчи у ово време су били Бруно Конти, Агостино Ди Бартоломеи, Роберто Пруцо и Пауло Роберто Фалкао.
Осамдесете и нова титула