Сер Лоренс Кер Оливије, Барон Оливије (; Доркинг, 22. мај 1907 — Стенинг, 11. јул 1989) био је енглески позоришни, филмски и телевизијски глумац, режисер и продуцент. У каријери дугој преко шездесет година тумачио је најразличитије улоге — од ликова из грчких и Шекспирових трагедија, преко ексцентричних и гротескних негативаца, до јунака романтичних комедија. Сматра се најбољим тумачем ликова из Шекспирових драма. Најпознатији је по улогама у филмовима Оркански висови, Ребека, Бани Лејк је нестала, Принц и играчица, Отело и Маратонац. Добио је два почасна Оскара за животно дело и велики допринос филмској уметности, као и Оскара за најбољег главног глумца за улогу у Хамлету.
Оливије је био номинован за тринаест Оскара (освојио три); за девет Емија (освојио пет); једанаест награда BAFTA (освојио три) и шест Златних глобуса (освојио три). Добитник је Сребрног медведа на Берлинском филмском фестивалу и Златног лава на Фестивалу у Венецији, а добио је и звезду на Холивудској стази славних. Први је глумац у историји филма који је добио племићку титулу. Амерички филмски институт га је уврстио међу двадесет највећих глумаца свих времена. Сматра се најбољим британским глумцем 20. века.
Детињство Лоренс Кер Оливије је рођен 1907. у Доркингу (Енглеска). Његов отац, Џерард Оливије, био је свештеник, па је Лоренс одрастао у смерној и религиозној породици. Бежећи од строгости и религиозности свог оца, Лоренс се веома зближио са мајком, Агнес Луиз. Међутим, Агнес је умрла рано, у својој четрдесетој години и њена изненадна смрт је јако погодила дванаестогодишњег Лоренса. Остао је са братом Ричардом и сестром Сибил у Олд Ректорију (делу школе Свети Кристофер), а његов отац се 1918, због премештења, преселио у Хартфордшир. Са свега девет година, добио је улогу Брута у школској представи Јулије Цезар. Ишао је и на часове хорског певања у школи Сви свети у Лондону.
Завршио је школу Свети Едвард у Оксфорду. Наступао је у школским представама, а 1924. радио је као заменик и помоћник редитеља у локалном позоришту. Следеће године добио је улогу Ленокса у Шекспировом Магбету и место асистента директора позоришта. Након што је Ричард Оливије отишао у Индију, отац је схватио да Лоренс (кога су у породици звали Ким) заиста треба да буде глумац.
Каријера Током шездесетогодишње каријере, Лоренс Оливије је играо у око 130 представа, 63 филма и у 26 ТВ серијала. Прве глумачке кораке Оливије је начинио 1930. године, у Енглеској. Десетак година касније, захваљујући улогама у холивудским хитовима Оркански висови и Ребека, његово име је постало познато и у свету филма. Значајније улоге на телевизији имао је тек осамдесетих година 20. века.
Позоришна каријера Позоришни почеци Након похвала које је добио за Укроћену горопад, седамнаестогодишњи Оливије је уписао драмску школу -{Central School of Speech and Drama}-, да би се након завршетка 1927. придружио глумачкој дружини -{Birmingham Repertory}-. Следеће године прихватио је улогу капетана Стенхоупа у представи Крај путовања коју му је понудио Аполо театар. Похвале критике добио је 1930. за улогу у Приватним животима Ноела Кауарда и 1935. за Ромеа и Јулију. У Ромеу и Јулији мењао је улоге Ромеа и Меркуција са Џоном Гилгудом. Оливијеу се није допадао начин Гилгулдове глуме Шекспирових дела и сметало му је што је Гилгуд добијао боље критике од њега. Његова нетрпељивост ка Гилгуду кулминирала је 1940, када је Оливије предложио лондонском продуценту Бинкију Бомонту () да финансира четири Шекспирове трагедије — Хамлета, Краља Лира, Отела и Магбета — у којима би он био у главним улогама, на шта му је Бомонт одговорио да би пристао једино под условом да Оливије повремено мења улоге са Гилгудом, као и да Гилгуд режира барем једну од његових продукција, што је Оливије глатко и без размишљања одбио. Након улоге у Ромеу и Јулији позвала га је Лилијан Бејлис из Олд вик театра да тумачи главну улогу у њиховом Хамлету 1937. године. Оливије је радо прихватио понуду, али је његова изведба наишла на лош пријем код гледалаца и критике. Ни Магбет није пролазио боље, све до Кориолана, Хенрија Петог и Дванаест ноћи са којима је тријумфовао код критичара и постао један од најпопуларнијих глумаца из Олд викове свите. Иако је у међувремену дебитовао на филму и чак снимио десет филмова, Оливије је наставио да избегава понуде те врсте и говорио да му је место на даскама.
1940—1959: Вивијен Ли и рат Лоренс Оливије је упознао Вивијен Ли 1937. Исте године су почели да се забављају. Успео је да је доведе у Олд вик где је играла Офелију. Две године касније њих двоје селе се у Њујорк — он да би снимао Орканске висове, а она јер се надала улози Скарлет О’Харе у обећавајућем Прохујало са вихором. Тамо су заједно наступали у представи Ромео и Јулија у коју су уложили готово сву своју уштеђевину. Иако раскошна, представа је била пословни промашај.
Када је избио Други светски рат, Оливије је желео да се придружи краљевском ваздухопловству. Узео је двеста часова летења и добио чин поручника, али никада није учествовао у правом рату. Он и Ралф Ричардсон су 1944. били отпуштени из војске како би формирали нову поставу Олд вик театра. Ноћни репертоар су чиниле представе Човек и оружје од Џорџа Бернарда Шоа, Пер Гинт Хенрика Ибзена и Шекспиров Хенри Трећи. Пробе које су трајале десет месеци уз звуке немачког бомбардовања, исплатиле су се у облику пет успешних сезона. Године 1948. Ричардсон, Оливије и Вивијен Ли кренули су на турнеју по Аустралији и Новом Зеланду. Њих двојица су играли у поменутим представама, а Лоренс и Вивијен у Ричарду Трећем, Школи скандала као и у The Skin of Our Teeth. Турнеја је трајала шест месеци и била је веома успешна, међутим брак познатог пара једва је издржао вишегодишњу кризу. Оливије је касније рекао да је Вивијен изгубио у Аустралији.
Друга сезона новог Олд вик театра почела је по њиховом повратку из Аустралије и она се данас сматра једним од најблиставијих периода британског позоришта. Оливије и Ричардсон низали су успехе са својим провереним представама. Лоренс је једне вечери одиграо Софоклеовог Едипа и Шеридановог Критичара. Та транзиција из грчке трагедије у класичну комедију постала је легендарна. Ову сезону завршио је улогом Астрова у Ујка Вањи Антона Чехова.
За време рата, Лоренс Оливије и Ралф Ричардсон били су позвани у Париз, да своје популарне представе одиграју у чувеном позоришту Комеди франсес (). Били су усхићени и почаствовани позивом. То им је био први наступ у Француској, и био је успешан.
Почетком педесетих Оливије и његова супруга су играли у Њујорку. На њиховом репертоару били су Антоније и Клеопатра од Шекспира, Цезар и Клеопатра од Бернарда Шоа, и на захтев Лијеве, - Антигона. Године 1953. психичко здравље Вивијен Ли нагло се погоршало, међутим врло брзо се опоравила за представе које је Лоренс спремао за Стратфорд на Ејвону (Енглеска). Осим Дванаест ноћи и Магбета, Лоренс је припремао и Тита Андроника. За представе је владало велико интересовање и биле су веома добро посећене. Брачни пар је тада са Титом Андроником кренуо на европску турнеју. Комад је наишао на изузетне похвале критичара, и био је комерцијални тријумф, али њихов брак је још једном пролазио кроз кризу коју овај пут није издржао. Иако је њихова веза окончана по повратку у Лондон, развели су се у децембру 1960. године.
Последње представе Оливије је био један од оснивача Британског националног театра. Постао је његов директор још док је био у Олд вику. Током послератних година, а и касније, своју глумачку каријеру посветио је углавном филмској индустрији. У позоришту је углавном радио као редитељ, а ређе је прихватао улоге. Ипак, од малобројних представа у којима је играо у то време, издвајају се Ујка Вања, Млетачки трговац, Мачка на усијаном лименом крову, -{The Recruting Officer}- и изузетно успешна Дуго путовање у ноћ, која је касније екранизована и емитована у САД и Уједињеном Краљевству.
Филмска каријера Глумац који не воли филм Оливије је дебитовао на платну 1930. са филмом Привремена удовица. Исте године имао је мању улогу у Превише варалица, а већ следеће прву главну у драми Жута карта. Упркос понудама које су стизале, у потпуности се посветио позоришту и Шекспировим драмама које су му доносиле популарност. Године 1936. добио је прилику да игра у филмској адаптацији Шекспирове драме Како вам драго. Иако је то била прва улога за коју је био истински заинтересован, коначан производ му се није допао и сматрао је да Шекспир једноставно није добар на филму. Те године је први пут видео већ тада популарну Вивијен Ли, а следеће године снимали су љубавну драму Пожар над Енглеском. Тада су почели да се појављују заједно у јавности, иако су обоје били у браку. Две године касније отпутовали су у САД, где је Оливије снимао Орканске висове. Био је први пут номинован за Оскара за улогу Хитклифа у Орканским висовима. Вивијен је пак освојила Оскара за најбољу главну глумицу за улогу у епском Прохујало са вихором, па су двоје младих глумаца крајем четрдесетих били најпознатији холивудски брачни пар .
1940—1959: Филмска звезда Успон у Лоренсовој каријери наставио се Хичкоковим хит-филмом Ребека из 1940. године, у ком је Оливије тумачио лик згодног и богатог удовца који се жени младом девојком не рекавши јој да је индиректно одговоран за смрт своје супруге. За ову улогу опет је био номинован за Оскара. Следеће године играо је са својом супругом у романтичној драми Леди Хамилтон која је била велики биоскопски хит.
Пошто се показао као подједнако добар и на филму и у позоришту, двојица продуцената су му предложили да режира неке од Шекспирових драма у којима је успешно играо. Оливије је у почетку мислио да није дорастао задатку, па је наговарао Вилијама Вајлера и Теренса Јанга да преузму улогу редитеља. Пошто су обојица одбили предлог јер филмови снимљени по Шекспировим драмама нису били популарни, Лоренс је на крају ипак одлучио да покуша. Први филм који је почео да снима био је Хенри Пети из 1944. Током снимања једне сцене у Ирској, коњ је ударио у камеру коју је држао Оливије, те је овај зарадио велику посекотину на усни и повреду ока, оставивши му ожиљак који ће касније постати његов заштитни знак. Критичари су похвалили филм, који је уједно био и комерцијални успех. Још је био номинован и за Оскара за најбољи филм, а Оливије за најбољег глумца. Међутим, Академија му је доделила почасног Оскара, за изузетан рад на филму Хенри Пети. Оливије је одбио награду називајући је преваром, и сматрајући да Академија једноставно није била спремна да Оскаре уручи једном странцу. Следећих неколико година радио је као забављач на фронту, заједно са Ралфом Ричардсоном.
Године 1948. снимио је Хамлета и глумио главну улогу. Филм је морао бити краћи од 153 минута па је Оливије био принуђен да исече добар део текста. Са Хамлетом је поново био номинован за Оскара у истим категоријама као и за Хенрија, с тим што је овај пут и добио награде, и то у обе категорије. Тако је Оливијеов Хамлет постао први британски филм који је освојио Оскара, а Оливије прва особа која је исте године режирала филм за који је добила Оскара за најбољег главног глумца. Остао је једино без Оскара за најбољег режисера, што глумицу Етел Баримур, која му је уручила Оскара, није изненадило јер је сматрала да филмска адаптација Хамлета није ни приближно верна драми.
Последњи шекспировски филм који је био договорен још четрдесетих, Оливије је снимио тек 1955. године. У међувремену, његова позоришна каријера била је на врхунцу, те је до 1955. ишао на турнеје широм света. Филм који је тада снимио био је Ричард Трећи. На снимању филма, један од стрелаца га је погодио у ногу, због чега је Оливије храмао неколико дана. Пошто је у филму Оливије требало да буде хром, ова незгода није се одразила негативно на снимање филма. Међутим, овај раскошни епски спектакл био је комерцијални неуспех, па је Оливије био принуђен да одустане од планираног снимања Магбета, који је требало да буде последњи у низу договорених филмова.