Ница () је лучки град, смештен недалеко од италијанске границе, између Кана и Монака. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 347.060.Demographia: World Urban Areas, March 2010
Географија мини|260п|мини|left|Лука Нице Ница се састоји из три различита дела по физиономији, а донекле и по функцијама. То су: стари део града, Симез (старо римско регионално средиште) и нови део града.
Стари део града карактерише се релативно уским, местимично кривудавим улицама и осталим одликама медитеранских градова (високим кућама саграђеним углавном од камена са карактеристичним дрвеним капцима на прозорима). Источно од старог града и луке, на полуострву Кап-Фера, у густим, вечно зеленим медитеранским шумама, развило су луксузно туристичко насеље Вилфранш са више од 3.000 вила, која се временом територијално спојила са Ницом. Још источније, а опет у заливу, развило се друго туристичко насеље Болије.
Нови део града се простире поред обале, односно дуж једног широког и овалног залива жаловитом обалом. Његову најупадљивију одлику представљају широке авеније декорисане зеленим палмама, разноврсним цвећем и травњацима. Најпривлачнија од свих је надалеко чувено „Енглеско шеталиште“ на коме су редом поређани најелитнији хотели и луксузне виле. Ова улица пружа се 5 -{km}- дуж залива, тј. од саме делте Вара. Све остале улице међусобно су паралелне, широке и готово сасвим праве, са знатно новијим, комфорним кућама. Ова четврт прошарана је многим вртовима, дивним парковима. Има велики број цвећара и продавница са сувенирима.
Клима Због свог положаја, Ница је једно од најтоплијих места Азурне обале. Најпријатнији месеци за путовање су мај и период од половине септембра до половине октобра. Најкишовитији дани су у фебруару и марту, а од јуна до августа могуће су велике врућине. Зиме су благе и нема мраза, па је зато овај град у 19. веку Енглезима био омиљено место за одмор у току зиме, што данас доказују велики хотели и баште. Блага клима погодна је и за виноградарство.
Историја Неоспорно је де је главни град Азурне обале. Ница је предео који је још од најстаријих времена био непрекидно, густо насељен. Доказ су предмети нађени у Грималдијевој пећини и присуство људи још у Палеолиту и Неолиту. Природне погодности ове области користили су Грци, који су своју насеобину назвали Никаеа,, а то име задржали су се и Римљани, који су касније освојили ову регију. У 14. веку Авињон је био духовни центар и цела Прованса је доживела литерарни и уметнички процват. Док је Прованса овим дефинитивно постала француска, будућност Нице је кроз повезаност са савојским војводама доживела обрт. Град је 1793. анектиран од Француске, а 1814. припао је династији Савоја, све док, после масовног протеста народа 1860, коначно није додељен Француској.
Демографија
Фестивали Разни фестивали и карневали уносе у живот изузетну ведрину, јужњачку присност и топлину. Познати су цветни фестивал односно „Битка цвећем“ први пут одржан 1876, зимски карневал, спектакли са вештачком ватром.
Партнерски градови Соренто Картахена де Индијас Либрвил Сен Дени Нетанја Нирнберг Папете Лавал Венеција Манила Гдањск Хангџоу Кејптаун Кунео Рио де Жанеиро Нумеа Аликанте Санта Круз де Тенерифе Солун Единбург / Јалта La Maddalena
Срби у Ници У Ници је, по наводима Делфе Иванић, у време Првог светског рата, било 7 српских малих кафана где се хранио, углавном српски свет. Тада је основано и једно српско женско удружење „L komite de dam Serb“ за чију је председницу изабрана гђа Стана Лозанић (супруга Симе Лозанића), а за потпредседнице Мара Марка Трифковића (суприга Марка Трифковића) и Делфа Иванић. Циљ удружења је било помагање српским сиромашним избеглицама, који су се нашли у туђини, без довољно новца. Продавале су лутке обучене у српске народне ношње, у Ници и у Лиону, а део су слале у Париз и Америку. Организовале су и изложбу слика Пашка Вучетића и др. Канцеларија им је била у једној соби конзулата. У Ници је тада постојао и интернат српске женске деце.
Српске избеглице у Првом светском рату у Ници У складу са Уредбом о школовању и васпитању српске школске омладине, крајем августа 1916. године Просветно одељење почело је рад на отварању Српске гимназије у Ници. Гимназија је била предвиђена за ученике ослобођене војне обавезе и оне који су имали више од осамнаест година, тe нису могли да остану у француским школама. Занимљиво је да је интернат Српске гимназије био смештен у неколико зграда, међу којима је била и петоспратна Асторија, један од најлепших хотела у Ници. Будући да су капацитети у Ници били недовољни, а да је временом број ђака бивао све већи, Српска гимназија у Ници закупила је за потребе школовања српских ђака два хотела и две виле у селу удаљеном само неколико километара од Нице у правцу Монте Карла, Болијеу. Упркос свим тешкоћама које су пратиле рад ове две гимназије, матуранти су доста добро савлађивали средњошколски програм и касније уписивали француске универзитете. Ученици српске гимназије у Ници и Болијеу били су снага за обнову послератне Србије.Ћеранић, Јелена (2014). „Школовање српских ђака у Француској за време Првог светског рата”. Сто година од почетка Првог светског рата — историјске и правне студије. 1. Београд — Андрићград: Институт за упоредно право; Интермекс; Завод за уџбенике. стр. 459—471.
Галерија
Референце
Литература
Спољашње везе
База података: -{Insee}-
Категорија:Градови у Француској Категорија:Википројект географија/Насеља у Француској Категорија:Азурна обала