Антун Вранчић (; Шибеник, 29. мај 1504 — Прешов, 15. јун 1573) био је римокатолички великодостојник, дипломата и путописац."Отаџбина", Београд 1875.
Биографија Потиче из угледне шибенске породице, чији се предак Никола Вранчић доселио из Босне. Током живљења у Шибенику Вранчићи су дошли у родбинске везе са познатим породицама као што су Бериславићи, Дивнићи, Статилићи"Матица: часопис Хрватске матице исељеника", Загреб 1993. и други. Утицаји угледних сродника су младим Вранчићима трасирали узлазни пут, обезбедили високо образовање и знатне друштвене и јерархијске статусе и положаје.
Рођен је у Шибенику 1504. године"Време", Београд 1934. од родитеља Фрање и Маргарите (рођене Статилић), а прве две године живота провео у Трогиру, код ујака Ивана Статилића. У родном месту је по повратку Анто и стекао прво хуманистичко образовање, код учитеља Елиуса Толимериуса. Када је проучио довољно грчку и латинску књижевност позван је у Веспрем, код бискупа и бана Петра Бериславића.Алберто Фортис: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984. Ту је код рода по мајчиној страни стекао основне војне вештине. Након убиства бискупа Петра, 1520. године позвао је Антуна и брата му Миховила код себе ујак Иван Сатилић, тада бискуп ердељски. Ускоро је Антун отишао на студије у Падови, а после прекида немира у Угарској, продужио Бечу и Кракову. Постаје препорукама саветник ердељског кнеза Ивана Запоље (од 1528. године, када је и препозит будимски),Веселин Костић: "Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700. године", Београд 1972. за којег обавља деликатне задатке. Али 1549. године прелази на страну Хабзбурговаца, те у служби угарско-хрватског краља Фердинанда I постиже сјајну дипломатску каријеру. Ишао је поуздани Вранчић у дипломатске мисије у Пољску (више пута), Француску (1534), Енглеску (1535), Италију ( до 1549), Турску (1553, 1557) и другде. Као угарски намесник живи у Пожуну, где је 1573. године основао исусовачку гимназију за племиће. За своје заслуге награђен је местом острогонског надбискупа (1569), затим примаса Угарске (1572), а пред крај живота (1573) постаје кардинал.
Имао је у средњословачкој Турчанској жупанији поседе, међу којим и замак Зниову.Јан Кмећ: "Југословенско-словачке славистичке везе", Нови Сад 1987. Умро је у Прешову, недалеко од Кошица, где је ишао да учествује на краљевском сабору.Ристо Ковијанић: "Српски романтичари у Словачкој", Нови Сад 1979. Сахрањен у Трнави, у цркви Св. Николе где му је родбина поставила споменик."Енциклопедија модерна", Загреб 1993.
На бројним путовањима сакупља римске натписе на Балкану, а током једне дипломатске мисије у Османском царству, заједно с познатим фламанским хуманистом А. Б. -{Busbecqom}- у Анкари проналази Августов аутобиографски спис Дела божанског Августа (-{Res gestae divi Augusti}-), касније назван Споменик из Анкаре (-{Monumentum Ancyrānum}-). Италијан, Алберто Фортис је 1774. године у свој књизи о Далмацији уврстио као прилог о Далматинцима, кратки, недовршени Вранчићев путопис из лета 1553. године. Радило се о наслову "Путовање из Будима у Дринопоље", који је 1553. године саставио аутор "тада печујски, ускоро јегарски бискуп и на крају бискуп острогонски, краљевски намјесник у Угарској, велики канцелар краљевства и изабрани кардинал Свете Римске цркве." Фертис је то урадио у знак захвалности - Франи Драганићу Вранчићу "шибенском патрицију, доктору обају права".Алберто Фебрис, наведено дело Други објављени путопис, односи се на путовање изведено 1567. године, од Будима до Цариграда, по налогу цара Максимилијана II."Отаџбина", Београд 1891.
Поред важних историјско-путописних дела, у којима углавном описује балканске и друге источноевропске земље, за хуманистичку латинску књижевност значајна је његова збирка песама у елегијским дистисима Песме у доколици (-{Otia}-, из 1542. године), у којима пева о љубави, животним радостима и друштвеним збивањима. За културну и друштвену историју важна је Вранчићева кореспонденција са Еразмом Ротердамским, Николом Зринским и другим истакнутим личностима тога доба.
Антун Вранчић је познат и као стриц и старатељ Фауста Вранчића и мање познатог Ивана, иначе синова млађег брата Миховила (1507—1571) дипломате, (након његове смрти)"Коло Матице хрватске", Загреб 2002. који се школовао у Бечу и Кракову.
Референце
Категорија:Рођени 1504. Категорија:Умрли 1573. Категорија:Кардинали Категорија:Шибенчани