Јусуф-агини политички назори је мање позната приповетка српског књижевника Стевана Сремца са тематиком из нишког живота с краја 19. века и са већ познатим нишким идиомом који је одлика говора јунака и ове приповетке. Иако је главни лик ове приче Турчин, он је и Нишлија, те је његов говор, у ствари, нишки говор онога периода, онај који је Сремац овековечио у својим делима, „Ивкова слава”, „Зона Замфирова”, „Ибиш-ага”, „Прва жалост Пушина”, „Пазар за старо”, и другима, и тако га „конзервирао” за будуће нараштаје.Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање, Лингвистичка секција, Центар за научна истраживања САНУ и Универ-зитета у Нишу и Студијска група за српски језик и књижевност Филозофског факултета, Ниш 1997. У овом делу Стеван Сремац је убедљиво исказао снагу политичке тендециозности и свога приповедачког талента, а интересантно поднебље нишког краја и његових становника на најбољи начин представио је српској књижевној публици на крају 19 и на почетку 20. века.

О аутору

200px|мини|лево|Стеван Сремац Стеван Сремац, који је рођен у Сенти у Бачкој, студирао је у Београду, где је завршио Историјско-филолошки одсек на Великој школи. Временом је живећи у Београду, Нишу, Пироту и другим српским градовима сазревао као професор и књижевник и тако постао један је од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца.

Стицајем околности Сремац ће свој живот и креативне моћи највише посветити граду Нишу који је упознао као добровољац у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године. Наиме Сремчев први сусрет са градом Нишом био је драматичан и замало фаталан. Када је у току 1876. прекинуо студије укључио се ка учесник добровољац у Српско-турском рату 1876–1877. године, у чувеној „Ђачкој батерији”, коју је предводио песник Милан Кујунџић Абердар. Према запису Сретена Пашића,

Као професор нишке гимназије, оснивач прва читаоница за грађане и позоришта, у новоослобођеном крају старе Србије Сремац је заволео патријархални живот у Нишу. У њему и о њему ће касније написати скоро сва своја вреднија литерарна дела. Овај град ће постати и остати Сремчева трајна књижевничка инспирација. А у том постосманлијском Нишу, тек изашлом из културне и економске беде, Стеван Сремац је помно пратио и – бележио.

Колику је популарност Стевану Сремцу као писцу донело то сликање људи и живота старога Ниша, у време када су се појављивала његова дела „Ивкова слава”, „Зона Замфирова”, „Ибиш-ага” и друга, а и знатно потом, сведочи овај суд критичара Јована Скерлића:

Општа разматрања Приповетка „Јусуф-пашини поличички назори” представља један од снажних, помало Нушићевског, израза Сремчеве политичке тендециозности (о којој говори Јован Скерлић),Скерлић, Ј. Стеван Сремац. – In: Писци и књиге I I I. – Београд: Просвета. (1964): 274—320. те покушај сатиричке одбране политике „краља мученика“ (Милана Обреновића) након његове абдикације 1889. године и тријумфалног пута у Свету земљу.Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање, Књижевна секција, Центар за научнаистраживања САНУ и Универзитета у Нишу и Студијска група за српски језик и књижевностФилозофског факултета, Ниш 1997.

Парадокс у Јусуф-агиним политичким погледима, произлази у овом делу из комичног упоређивања написа у српској и турској штампи о наведеном поклоничком путовању Милана Обреновића. Док је на тим путовањима турска штампа величала свргнутог српског краља, српска штампа га је проглашавала за „демона Српства“. На крају се Јусуф-агине сатиричке инвективе преображавају у гротескну причу о некадашњем његовом чивчији Ванету, који је у старо доба „чувао волови и магарики“, а сад у „Србији Слободији“ сједи у скупштини и пише краљевске законе.

Од оног фељтонског, али драгоценог за атмосферу приче, до кључне слике у овој приповеци је оживотворен стари Ниш, његов сентимент и парадоксе, старе Нишлије и „витешког краља Милана”, како Сремац истиче „са болном раном у себи”.Станојевић, Љ. Стеван Сремац као сликар старог Ниша. – In: Гледишта. – Ниш. – Год. II. – Бр.7-8 pp. 249-284

Радња приповетке Радња приповетке почиње оног дана 1889. године, када је краљ Милан абдицирао а после кренуо у обилазак светих места… Ма колико да је тај владар имао мана, ма коли ко да је и сам носио зао удес свој у себи и у својим делима својим, Сремац га описује као једну импозантну уистини трагичну личност—описујући га као човека:

Прича и полемика, која се у овом делу нпр. води у кафани „Европа” траје све до маестрално фиксиране поенте:

На крају се Јусуф-агине сатиричке инвективе преображавају у гротескну причу о некадашњем његовом чивчији Ванету, који је у старо доба „чувао волови и магарики“, а сад у „Србији Слободији“ сједи у скупштини и пише краљевске законе.

Језик приповетке Писац не би могао да се зове Стеван Сремац да у ову причу није увео литерарно богатство свог изворног талента и особеног чула за народни језик, анегдоту, патину народну, „и да кроз језик, мисао, намеру протка шареним плетивом, као древне ткаље на разбојима”.

Дијалози у Јусуф-агиним политичким назорима написани су на дијалекту, а то значи да је и највећи део ове приповетке на дијалекту који је Сремац користио и у осталим делима из нишког живота, који је специфичнији у односу на језик града Ниша, о коме говори Пол-Луј Тома у студији Говори Ниша и околних села, али и са савременим стањем.Пол-Луј Тома, Говори Ниша и околних села, са француског превео Сава Анђелковић, Српски дијалектолошки зборник бр. 45, Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик, Београд. 1998.

Референце

Литература

Горан Максимовић, Свијет, прича и комични стил у нишкој прози Стевана Сремца, Ниш, Стил, 14.10.2004, Maksimovic.indd 304-305 Рошуљ, Ж. (2011). Час описа часописа V (Краљеви и политичари у српској шаљивој периодици 1868-1918). Београд: Институт за књижевност и уметност, Нови Сад: Матица српска.

Категорија:Српске приповетке Категорија:Стеван Сремац