Староруски језик (, , ) је древни источнословенски језик, који су почевши од раног средњoвековног раздобља, па све до 14. века, користили средњовековни Источни Словени у старој Кијевској Русији, а потом и у кнежевинама које су се развиле након њеног распада.
Терминологија Староруски језик је од стране својих древних говорника био називан једноставно руским (стр. -{рѹсьскыи}-), тако да се за тај језик међу славистима већ током 19. века усталио стручни назив: староруски језик. Тај термин је званично прихваћен и од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO), која је формулисала и одговарајући (енглески) назив ().ISO 639-3 Identifier Documentation: Old Russian (orv)
Насупрот поменутим терминима, у појединим круговима се током 20. века појавила склоност ка избегавању руске одреднице у називу језика, што је довело до стварања нових, потпуно вештачких појмова, као што су: „стари источнословенски” језик (староисточнословенски) или „општи источнословенски” језик (општеисточнословенски). Таква терминологија се практикује првенствено у срединама са јаком антируском традицијом.George Shevelov. Common Russian. Encyclopedia of Ukraine.
Историја мини|десно|265п|Гранање староруског језика у 14. веку, путем поделе на југозападна и североисточна наречја
Током 9. века и 10. века, старословенски језик је постао општи књижевни језик словенских народа и држава, укључујући и Кијевску Русију. У наредном периоду, широм словенског света дошло је до постепене појаве посебних језичких редакција које су се одликовале усвајањем разних локалних карактеристика. Тако се у областима Кијевске Русије развила руска редакција старословенског језика. Захваљујући одликама те староруске редакције, позната су и кључна својства тадашњег говорног језика у источнословенским областима. Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије у 13. веку, регионалне језичке посебности почеле су знатније да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су разне западне области постепено потпале под политичку власт Велике кнежевине Литваније, односно пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси културне и језичке диференцијације.
У наредном периоду, почевши од 14. па све до 17. века, на источнословенским просторима долази до постепене поделе књижевног староруског језика и регионалних народних говора на две основне групације: североисточну (на просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападну (на просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Из прве се развио старовеликоруски језик (рус. -{старовеликорусский язык}-),Зализняк, Андрей А. Труды по акцентологии, II: Древнерусский и старовеликорусский акцентологический словарь-указатель (XIV-XVII вв.). Москва: Языки славянских культур, 2011. а из друге западноруски језик (рус. -{западнорусский язык}-). Из старовеликоруског језика се потом развио савремени руски језик, док су из западноруског језика настали савремени језици: белоруски, украјински и русински.
Значајни текстови Биљине Слово о Игоровом походу — најистакнутији књижевни рад на овом језику Руска правда — законски документ 11. века који је издао Јарослав Мудри
Види још
Словенски језици Источни Словени Белоруски језик Руски језик Русински језик Украјински језик Стари словенски летописи
Референце
Литература
Спољашње везе
Уводни курс Истраживачки центар за лингвистику Универзитета Тексаса Остромирово јеванђеље на мрежи Библиотека староруских текстова на мрежи Кућа Пушкина, велика 12-томна збирка древних текстова 11—17. века са паралелним руским преводом Изборник, библиотека летописа на староруском језику са украјинским и руским преводима
Категорија:Белоруски језик Категорија:Русински језик Категорија:Руски језик Категорија:Украјински језик