250п|мини|десно|Епископ Абсалон уништава кип словенског бога Световида у Аркони Христијанизација Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштања старе словенске вере, што је трајало од 1. века до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.
Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у 7. веку, Чеси, Хрвати, Бугари, и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око 1168. године. Масовно прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем на Балканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћу Византије.
Стара словенска вера мини|100п|Велес, бог поља и шума.
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује велики број заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након Велике сеобе народа у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном или источном облику, што је временом довело до њихове поделе на следбенике католицизма и православља.
Већ Несторова хроника, писана средином 11. века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима. Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су и силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су негде разарана, а негде су од њих подизане хришћанске цркве. Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.
Христијанизација Западних Словена
мини|десно|250п|Јан Матејко, Крштење Пољске Када је Свети Бернар кренуо у мисију покрштавања балтичких Словена, дошао је у град Јулин босоног, у бедном оделу. Када га становници упиташе шта хоће, он рече да је од Бога послат да их спасе идолопоклоничких грехова. Словени му на то одговорише: „Шта, зар ми можемо веровати да си ти весник правога, врховнога Бога, који је тако славан и пун свакојаких богатстава, кад си ти тако јадан и жалостан, да ни обуће на ногама немаш? ... Ти вређаш правог Бога!"Наведено према: Луј Леже, Словенска митологија. стр. 54. и 55.
Једно од последњих великих словенских паганских светилишта, посвећено богу Световиду на острву Рујан (Риген), су уништили и опљачкали Данци 1168. године, пошто су заузели и запалили град Аркону у којој се светилиште налазило. Аркона је била верски и политички центар словенске кнежевине на Ригену, у раном средњем веку. Острво је тада било познато као острво Рујан, по словенском племену Рујани. Храм је био посвећен богу Световиду, који је представљан са четири главе. Ту се налазило важно пророчиште у коме се одлучивало о миру и рату. Аркону је уништила данска војска (краљ Валдемар I и бискуп Абсалон од Роскилдеа). После тога, становништву је наметнуто хришћанство. Тиме је процес покрштавања Западних Словена, и Словена уопште, углавном био завршен.
Мисија Ћирила и Методија мини|лево|Браћа Ћирило и Методије са ученицима Прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641).
Фотије I је био први цариградски патријарх који је међу Словенима покренуо мисионарски рад широких размера. У том циљу изабрао је два брата, Грке из Солуна, Константина (826-869) и Методија (815-885). У Православној цркви, Константин се обично назива именом Кирило (Ћирило), које је добио на монашењу. Познат у ранијем животу као “Константин Философ”, био је најспособнији од Фотијевих ученика, и познавао је велики број језика, укључујући јеврејски, арапски, па чак и самарјански дијалекат. Али, посебна предност њега и његовог брата било је знање словенског: као деца научили су словенски дијалекат из околине Солуна и могли су течно да га говоре.
Мисија у Моравској
Првa мисија Ћирила и Методија почела је 863. године када су отишли у Великоморавску (углавном данашња Чешка и Словачка). Позвао их је кнез земље, Растислав, тражећи да се пошаљу хришћански мисионари који народу могу да проповедају на њиховом сопственом језику, и да богослужење врше на словенском. Словенска служба изискивала је превод Светог писма на словенски језик и словенске богослужбене књиге, зашта је било потребно створити погодну словенску азбуку. Браћа су у својим преводима користила варијанту словенског која им је била позната из детињства, македонски дијалекат којим су говорили Словени око Солуна. Тако је дијалекат македонских Словена постао црквенословенски језик, што је и до данас остао језик Руске и још неких словенских православних Цркава. Није могућно довољно проценити значај, за будућност православља, словенских превода, које су Кирило и Методије понели са собом када су напустили Византију и отишли на непознати Север. мини|мини|Споменик Кирилу и Методију у Словачкој Неколико догађаја имало је велику важност у историји црквеног мисионарства:
Од самог почетка, словенски хришћани уживали су посебне предности, какве ниједан народ у Западној Европи тога времена није имао: слушали су Јеванђеље и црквено богослужење на језику који су разумели.
За разлику од Римске цркве на Западу, која је инсистирала на употреби латинског, Православна црква никада није била крута у питањима језика; њена уобичајена политика је да службе врши на језику дотичног народа.
У Моравској (као и у Бугарској) грчка мисија ускоро се укрстила са Немачком, која је деловала у истој области. Две мисије не само да су зависиле од различитих патријаршија, него су спроводиле и различита начела. Кирило и Методије су у богослужењима користили словенски, а Немци латински; Кирило и Методије изговарали су Симбол вере у изворном облику, Немци су унели filioque. Да би мисију заштитили од немачког уплитања, Кирило је одлучио да своју мисију стави под непосредну заштиту Папе. Кирилово тражење помоћи од Рима показује да сукоб Фотија и Николаја није схватио сувише озбиљно; за њега су Исток и Запад чинили једну и исту Цркву, и није му било најважније да ли ће зависити од Цариграда или од Рима – све дотле док сме да користи словенски језик на богослужењима. Браћа су 868. године отпутовала у Рим и њихова молба је успешно решена. Адријан II, Николајев наследник у Риму, примио их је благонаклоно и дао пуну подршку грчкој мисији, потврђујући употребу словенског као литургијског језика Моравске. Одобрио је њихове преводе и ставио је копије словенских богослужбених књига на олтаре најважнијих храмова у Риму. мини|десно|Великоморавска црква из 9. века, Копчани (Словачка) Ћирило је у Риму и умро 869. године, али се Методије вратио у Моравску. Немци су игнорисали Папину одлуку и настојали да онемогуће Методија у вршењу његове мисије, чак га ставивши у затвор, где је провео више од годину дана. Када је 885. године Методије умро, Немци су његове следбенике протерали из земље, продавши неколицину као робље. Трагови словенске мисије у Моравској истрајавали су још два столећа, али су потом искорењени, а хришћанство у свом западном облику, са латинском културом и латинским језиком, постало је обавезно. Покушај оснивања словенске националне цркве у Моравској доживео је неуспех. Међутим, остале земље у којима Ћирило и Методије нису лично проповедали, имале су користи од њих, а посебно Бугарска, Србија и Русија.
Христијанизација Јужних Словена мини|десно|Стара Петрова црква у Расу. Досељавањем Словена на Балканско полуострво, од 5. века је започео је процес појединачног, а затим масовног преласка у хришћанство међу Јужним Словенима. У почетку је прихватање хришћанства текло спонтано, и Словени прихватају хришћанство на местима старих црквених заједница у Македонији, Далмацији и Босни.
Током неколико векова, међу Словенима развио се посебан облик хришћанства, које карактерише противљење византијској превласти, одбацивање иконопоштовања, као и употреба Црквенословенског језика у богослужењу и словенских назива за свештеничка звања. Овај облик хришћанства, посебно раширен међу Милингима, Драговићима и другим словенским племенима на Балкану, је доласком у додир са веровањима павлићана, делимично примио та веровања и формирао богумилски покрет. Могуће је да су неки словени долазили најпре у додир са богумилским а тек касније православљем, римске и цариградске цркве. мини|Мирослављево јеванђеље (12. век) Рим и цариград су више пута слали мисионаре на просторе Балканског полуострва. Срби су једним делом прихватили латинско хришћанство за време цара Ираклија у 7. веку. Српска црква је била под јурисдикцијом епископа Сплита, и касније барска надбискупија, све до прихватања надлежности Цариградске патријаршије.
Средином 9. века уследио период снажне мисионарске делатности Цариграда. Византијска црква, ослобођена дуге борбе против иконобораца, усмерила је своје снаге крштавању Словена. Властимир (око 805—851) је био племенски кнез Срба у областима око Таре, Пиве, Лима и Дрине, у време када је још увек била жива стара словенска вера. Он је искористио ратовање Византије са Бугарима и Сараценима, окупио народ, дигао устанак (око 840) и протерао Византинце и проповеднике хришћанства из тих области. неретљанска кнежевина Паганија се такође жестоко опирала хришћанству, видећи га као средство притиска. Византијски цар Василије I Македонац (867—886) успео је да освоји неретљанске области, а свој поход је користи да би покрстио тамошње Словене пагане. Том приликом су уништени многобожачка светилишта и кумири, осим највећег светилишта посвећеног Световиду. Тај храм је „прочишћен“ односно на његовом месту је подигнута црква посвећена Светом Виду
Многи средњовековни српски владари су били у вазалском односу према Византији, што је подразумевало и прихватање хришћанства као службене вере. Крајем 12. века, под Стефаном Немањом, долази до прогона богумила и свих других јереси осим православља.
Мисија у Бугарској
мини|Крштење Бориса I Борис I, бугарски кан, се колебао извесно време између Истока и Запада, али је коначно прихватио цариградску јурисдикцију. Међутим, византијски мисионари, немајући Кирилову и Методијеву визију, у почетку су у Бугарској држави користили у црквеним богослужењима грчки језик, исто тако неразумљив обичним Бугарима као и латински. Али, пошто су избачени из Моравске, Методијеви ученици су се, природно, окренули Бугарској и овде увели начело примењивано у мисији у Моравској. Грчки језик је замењен словенским, а византијска хришћанска култура представљена је Бугарима у словенском облику, који су они могли да усвоје. Бугарска црква убрзано је расла. Око 926. године, за време владавине цара Симеона Великог (владао 893—927), створена је самостална Бугарска патријаршија, а Цариградска патријаршија признала ју је 927. године. Борисов сан – аутокефална црква – остварио се пола века после његове смрти. Бугарска црква је била прва самостална национална црква у Словена.
Мисија у Србији мини|лево|Свети Сава „трудом својим све стече“
Прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641).