Краљевина Србија је била српска средњовековна држава, која је постојала у периоду од 1217. до 1345. године. Настала је уздизањем дотадашње Великожупанске Србије на степен краљевине, а постојала је све до прерастања краљевине у Српско царство. Поред средишњих (рашких) области, обухватала је и приморске области (Зета, Травунија, Захумље, неретванска Крајина), а током времена државно подручје се знатно проширило и према југу, истоку и северу. Државом су владали краљеви из династије Немањића.

Историја

Историја Краљевине Србије наставља се на историју дотадашње Великожупанске Србије, која је знатно ојачала за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), оснивача династије Немањића. Њега је 1196. године на великожупанском престолу у Расу наследио другорођени син Стефан (потоњи Првовенчани), који је као зет византијског цара Алексија III носио и високу титулу севастократора. У исто време, удеону власт у приморским областима вршио је Стефанов старији брат Вукан, који је носио титулу: краљ Далмације и Дукље, што је током времена дало повода Стефану да и сам приступи решавању питања о стицању одговарајуће краљевске титуле, која би се односила на све српске земље.

Стефан Првовенчани

Прибављање краљевске титуле која би се односила на све српске земље није било само питање владарског престижа, већ је имало и знатно шири значај, који се односио на статус државе. Јачање Млетачке републике и суседне Краљевине Угарске навело је Стефана да већ око 1200. године покуша да стекне краљевску круну, пошто је његов брат Вукан управо у то време (1199) успео да од римског папе Иноћентија III добије званично признање Барске надбискупије, чиме је Вуканов положај знатно ојачао.

Покушај Вукана да 1202. године оружаним путем преотме врховну власт у држави од брата Стефана завршио се привременим успехом, али Стефан се недуго потом вратио на власт, свакако пре почетка 1205. године. Победа Стефана над Вуканом и потоње измирење браће 1208. године ојачали су средишњу власт у Србији Немањића. Поменути сукоб међу браћом имао је и једну далекосежну последицу, пошто је нередовне прилике у Србији искористио угарски краљ Емерик, који је управо око 1202. године присвојио наслов краљ Србије (), који ће остати у проширеној титули угарских владара све до пропасти њихове краљевине.

Важну политичку подршку на западу Првовенчани је добио женидбом са Аном Дандолом ћерком млетачког вицедужда Рајнера Дандола и унуком чувеног Енрика Дандола на чији наговор су крсташи 1204. године заузели Цариград. Породица Дандоло је почетком 13. века имала велики утицај а један њен припадник, Јован Дандоло, био и дубровачки кнез. Дубровачка општина је управо 1215. године склопила врло повољан, пре свега трговачки уговор са српским жупаном. Колико је кнез Јован имао удела при склапању брака није познато.

Традицију о венчању Стефана Првовенчаног са Аном Дандолом забележио је средином 14. века млетачки дужд Андрија Дандоло у својој Chronica per extensum descripta. Он тај догађај смешта у дванаесту годину владавине дужда Пјетра Зјанија (1205—1229), дакле у период од 5. августа 1216. до 5. августа 1217. године и записао је: „Такође и Стефан, господар Рашке и Србије, који се називао велики жупан, чим унуку покојног дужда Хенрика Дандола беше узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог, заједно са женом је крунисан”. Мало је вероватно да се Првовенчани искрено одрекао православља. Он је сахрањен као православни монах у Жичи.

Поред тога, други писани извори који су ближи времену и месту крунисања Првовенчаног говоре да он није био крунисан до краја августа 1217. године. Сплитски архиђакон Тома у свом историографском делу из средине 13. века описује низ догађаја који почињу од 28. августа 1217. када је угарски краљ Андрија Други дошао у Сплит, а завршавају се одласком дела његове војске из Сплита 1218. године, а после тога пише: „У исто време господар Србије или Рашке Стефан, који се називао великим жупаном, пошаље изасланике до Римске столице и испослује од врховнога свећеника Хонорија краљевску круну. Он је био послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га као првога краља његове земље.” Писање Томе Сплићанина да је посланство из Србије ишло у Рим да тражи краљевску круну за Првовенчаног 28. августа 1217. године, или после тог датума, не оставља могућност да је крунисање било пре тога датума како је то изгледа само из после написане хронике Андрије Дандола.

На основу та два латинска извора (које су написали Андрија Дандоло у 14. веку и Архиђакон Тома Сплићанин из друге половине 13. века) већи део српских историчара пише да је крунисање Првовенчаног било 1217. године.

Два писана извора настала међу Србима су према времену настанка ближи времену крунисања Првовенчаног и можда поузданији. Средином 13. века јеромонах Доментијан Хиландарац у Житију Светог Саве оставио је најдетаљнији опис крунисања Првовенчаног. Према Доментијану, као српски архиепископ Сава I Немањић „И опет изабравши од својих ученика … епископа Методија … посла га у Рим … И написавши посланицу … папи … молио је да му пошаље … благословени венац, да венча свог брата на краљевство по првом отачаству краљевства њиховог, у коме се и отац њихов роди … у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка … пренесен би благословени венац у отачаство његово … Призвавши благоверног брата свога, превеликог жупана кир Стефана, у велику архиепископију звану Жи(т)чу … преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стојање … и после … исхода свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благоверног брата свога, и помаза га Духом светим на краљевство да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих српских и поморских земаља” На основу уверљивог описа крунисања Првовенчаног, који је оставио Доментијан Хиландарац, ученик Светог Саве, настало је и мишљење по коме је Првовенчани крунисан од стране архиепископа Саве I на Божић 1219. године. Неки су писали да је крунисање било у мају 1221. године онако како је то описао Доментијан Хиландарац. Доментијановом опису је сличан и опис који је оставио после Теодосије Хиландарац.

Пре крунисања титула Првовенчаног гласила је „велики жупан Стефан, намесник господин све српске земље”. Оваква титула забележена је у Хиландарској повељи (1200/1202 или 1207/1208) којом је Стефан потврдио повластице које је манастиру дао његов отац. Након крунисања, Стефан је издао повељу манастиру Жичи (1217). У њој његова титулатура гласи: Стефан, по милости Божјој, венчани краљ и самодржац све Српске земље и Поморја".

Првовенчани се успео ородити 1219. године са моћном породицом Анђела која је управљала Епирском деспотовином. Захваљујући преписци митрополита Нафпакта Јована Апокавка сазнајемо о припремама за венчање Радослава и Ане, најстарије ћерке епирског деспота Теодора. Припреме су започете још 1218. године. Брак је склопљен годину дана касније, крајем 1219. године. Првовенчани је пред крај живота издао Жичи још једну повељу којом под јурисдикцију манастира ставља све владарске задужбине (Хиландар, Ђурђеве Ступове, Студеницу, Милешеву). Најстарији син Првовенчаног Радослав је још током очева живота одређен за наследника. Након краће болести, Првовенчаног је умро 24. септембра 1227. године. Непосредно пред смрт се замонашио. Узео је име Симон. Најпре је сахрањен у манастиру Студеници, али је касније његов брат Сава пренео његове мошти у Жичу.

Стефан Радослав

У другој Жичкој повељи Радослав се назива очевим наследником. Дакле, он је још за очева живота био одређен за наследника престола. Због тога приликом смене на престолу није било никаквих сукоба. Пре доласка на српски престо, Радослав је можда управљао делом Зете и Травуније или Захумља са престоницом у Котору. Као удеони кнез, обављао је функцију сличну функцији свог стрица, Вукана Немањића. Радослав је током своје владавине стално истицао грчко порекло. Мајка Евдокија је на њега имала велики утицај, што се види и из Радославовог потписа. На свим повељама потписивао се као „Стефан Дука”. Његов деда био је византијски цар Алексије III Анђел. Радослава је за краља крунисао стриц Сава на Спасовдан 1228. године у Жичи. Међутим, касније долази до погоршања односа између српског краља и архиепископа. У црквеним питањима Радослав је заобилазио српског и обраћао се за савете охридском архиепископу. Хоматијану су се обраћали и они који нису били под његовом јурисдикцијом — атонски монаси, солунски грађани, ђакон и хартофилакс из Драме, митрополити Драча и Коркире. Ана, супруга краља Радослава, била је ћерка Теодора Комнина Дуке кога је средином 1227. године за цара крунисао управо Димитрије Хоматијан. Питања краља Радослава и одговори на њих сачувани су у рукопису из 16. века у збирци Баварске државне библиотеке. Само њихово постојање упућује на претпоставку да је Радослав желео вратити тек основану српску цркву под јурисдикцију Охридске архиепископије. Његов стриц није се, наравно, слагао са таквом црквеном политиком те је напустио отаџбину и отишао на своје прво ходочашће у Свету земљу.

У спољној политици, Радослав се у потпуности ослањао на свог таста. Међутим, 1230. године долази до прерасподеле снага на Балкану. У бици на Клокотници (притока Марице), Теодор је поражен од стране бугарског цара Јована Асена II. Асен је у бици сломио моћ епирског владара. Последице битке одразиле су се и у Србији. Властела, незадовољна краљевом проепирском политиком, тражи помоћ Бугара како би извршила државни удар. До побуне је дошло крајем 1233. или почетком следеће године. Властела је на престо довела млађег сина Стефана Првовенчаног, Стефана Владислава. До фебруара 1234. године, Радослав се склонио у Дубровник.

Стефан Владислав

мини|Бели Анђел, фреска у Милешеви Нови српски краљ био је ожењен ћерком бугарског цара, Белославом Асен. Владислава је крунисао стриц Сава. Изгледа да је млађи син Стефана Првовенчаног пре доласка на престо владао као удеони кнез. Он је до 1220. године подигао манастир Милешеву у чијем украшавању је можда учествовао и архиепископ Сава. На почетку владавине Стефана Владислава, односи са Дубровником нису били добри. Српски краљ вршио је притисак на Дубровчане да му предају Радослава. Радослав се за помоћ обраћао и босанском бану Матеју Нинославу. Међутим, морао је напустити Дубровник са којим се српски краљ спремао да зарати. Склонио се у Драч где је, наводно, дошло до разлаза са женом Аном. На позив стрица Саве, Радослав се вратио у Србију где је умро 1235. године као монах Јован. Сава је умро већ следеће, 1236. године, у бугарској престоници, на повратку са још једног путовања по источним патријаршијама. Према Доментијану, Бугари су желели да задрже његово тело које је најпре сахрањено у цркви Четрдесет мученика. Владислав је отишао тасту да га моли за Савино тело. Јован му је на крају изашао у сусрет. Савино тело враћено је у Србију где је положено у већ припремљен гроб у Милешеви.

Владислав је 1235. године издао повељу Дубровнику. Дубровник се обавезао да неће примати противнике српског краља на својој територији, а српски краљ је за узврат потврдио граду раније повластице. Тада се усталио обичај да се приликом сваке промене на челу српске или дубровачке државе поново потврђују споразуми.

Владислав је 1237. године са војском морао отићи на крајњи запад своје државе, на реку Цетину. Повод је био упад угарског херцега Коломана у Хумску земљу којом је владао Тољен II, вазал српског краља и потомак кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Након успешног продора кроз Босну, Коломан је упао у земљу кнеза Тољена. Присуство Владиславове војске спречило је даље угарске продоре. Том приликом склопљен је савез између Српског краљевства и Сплита.