Đorđo de Kiriko (; 10. jul 1888 — 20. novembra 1978) bio je italijanski slikar.

Biografija Kiriko je rođen u Volosu. Nakon završetka studija u Atini i Firenci seli se u Nemačku u 1906, gde je upisao akademiju lepih umetnosti u Minhenu, tamo je čitao dela Ničea i Artura Šopenhauera, i proučavao rad Arnolda Broklina i Maksa Klingera. Posle 1910. seli se u Italiju.

Nakon što se puno selio po Evropi, i posle izbijanja Prvog svetskog rata vraća se u Italiju gde se pridružuje italijanskoj vojsci. Međutim, u vojsci je proglašen nedovoljno sposobnim za vojne dužnosti, zbog toga ga premeštaju u bolnicu u Feri. Godine 1915. de Kiriko je upoznao futuristu Karla Kara. Nastavio je da slika i 1918. premešten je u Rim, a takođe 1918. su njegova dela izlagana u Evropi.

Osnivač je metafizičke škole u slikarstvu. Najbolji deo svog slikarskog opusa stvorio je između 1909. i 1919, u svojoj metafizičkoj fazi, s motivima mirnih mediteranskih gradova punih svetla. Sledećih je godina definisao kanone metafizičkog slikarstva, a njegova su razmatranja objavljena u časopisu „-{Pittura metafisica}-“ („Metafizičko slikarstvo“). Radove nastale između 1915. i 1925. karakterišu teme i motivi ogoljene arhitekture u nerealističnoj perspektivi, uronjene u tajanstvenu atmosferu, bez ljudskih likova. U prikazima enterijera iz istog razdoblja zatiču se predmeti izmešteni iz svog prirodnog ili očekivanog konteksta, čime se postiže efekat nadrealnog. Javljaju se i uznemirujući klasični motivi (Hektor i Andromaha, (-{Ettore e Andromaca}-), 1917). Na motiv krojačke lutke, simbol savremenog čoveka, nadahnuo ga je „čovek bez lica“, lik iz drame njegovog brata, književnika i slikara Alberta Savinija. Oženio se 1924. prvom ženom, ruskom balerinom Raisom Gurevič, nakon čega su se zajedno preselili u Pariz. 1928. održao je svoju prvu izložbu u Njujorku, a ubrzo posle toga i u Londonu.

Godine 1930. upoznaje i svoju drugu ženu Izabelu Pasker Far sa kojom će ostati do kraja života i najzad se ponovo doseliti u Italiju, tačnije Rim gde će se i skrasiti 1944.

Dobio je nagradu od pisca Gijoma Apolinera, koji je pomogao da njegove radove upoznaju i kasniji nadrealisti. Tanguj je napisao kako je jednog dana 1922. video jednu od de Kirikovih slika u izlogu neke prodavnice slika, i od tog momenta je odlučio da postane slikar, iako nikada u životu nije držao četkicu! Drugi umetnici su potvrdili uticaj de Kirika uključujući umetnike kao što su Maks Ernst, Salvador Dali i Rene Magrit. De Kiriko je snažno uticao na pokret nadrealista. Mikelanđelo Antonini, italijanski filmski režiser je takođe tvrdio da je podstaknut de Kirikom. Fumito Ueda je kritički tvrdio da je i igra „-{Ico}-“ kao i njegov nastavak „-{Shadow of the Colossus}-“ za -{Playstation 2}- nastala pod uticajem de Kirika. Veliki uticaj ostvario je na srpsku slikarku Milenu Pavlović Barili.

Kasnije de Kiriko je nastavio svoj metafizički način slikanja, a i počeo da slika mnogo realističnije, sa sve vise uspeha, otkrivajući i usavršavajući davno zaboravljene tehnike slikanja.

De Kiriko je takođe objavio roman 1925. pod nazivom "Hebdomeros", i autobiografski roman "Memorie della mia vita".

Reference

Literatura

Giorgio de Chirico. Katalog #5 der Kestner-Gesellschaft zur Ausstellung 10. Juli-30. August 1970. Giorgio de Chirico: JP Sluzbeni glasnik.

Dodatna literatura

Andreas Dorschel: 'Metaphysisch malen: Philosophie und Bild bei Giorgio de Chirico', in: . Böhlau, Wien - Köln - Weimar, . Werner Helwig: De Chirico: Metaphysische Periode. Mohn, Gütersloh 1962. Gerd Roos: Girogio de Chirico und seine Malerfreunde Fritz Gartz – Georgios Busianis – Dimitros Pikinos in München 1906–1909. In: Schmied, Wieland, Ross, Gerd: Akademie der Künste, München .

Spoljašnje veze

Категорија:Рођени 1888. Категорија:Умрли 1978. Категорија:Италијански сликари Категорија:Грчки сликари