Стеван Тодоровић (Нови Сад, 13. април 1832 — Београд, 22. мај 1925) био је српски сликар. Уз Новака Радонића и Ђуру Јакшића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Током каснијег дела каријере сликао је у духу академизма.

Биографија Родитељи су му били Јован Тодоровић - Херцеговац, и Јелена, - Србијанка, рођена у Белом Потоку а одрасла у Земуну. Његов деда (по оцу) је са два сина, Јованом и Стеваном, прешао 1806. године из Херцеговине у Београд. Син Јован се одмах укључио у борбу, ратујући у Карађорђевој војсци све до 1813. године."Политика", Београд 23. мај 1925. Тада је у Делиградском шанцу био тешко рањен, и дојахавши на коњу до Саве "једва извукао живу главу". Родитељи су му спасли живот, када је пред препуном дереглијом онако изнурен заједно са коњем пао у воду. Пренет је лађом својих родитеља, који су спасавали српске избеглице, преко Саве фок су бежали пред Турцима након пропасти Првог српског устанка. После опоравка у Бежанији, стигао је у Нови Сад где се настанио и оженио."Соколско друштво", Београд 1927. године

Од 1839. до 1846. године живео је у Сегедину, где је завршио основну школу (учитељ му је био ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђуре Даничића) и пет разреда гимназије. Године проведене у сегединској гимназији веома су значајне за формирање његове личности. Отац га је 1846. године одвео у Беч, где је уписао Лицеј, намеравајући да заврши филозофију. У Бечу га је затекла "Револуција", а он да би опстао раздвојен од родитеља и оставши без издржавања, ушао је у „ђачку легију”. Та омладинска војна формација у Бечу бројала је 36.000 младића и активно је вежбала. По окончању "Мађарске буне" умро му је отац Јован 1849. године, с бригу о њему је преузео стриц Јован који се бавио пиварством.

Посета стрицу, код кога се Тодоровић са породицом обрео по слому револуције августа 1849. године, одредиће његово опредељење за сликарство. Наиме, то што је голобради синовац више времена поклањао цртању и акварелу него пословима у стричевој пивари, било је пресудно да настави сликарско школовање у Бечу (поред Беча, сликарство је студирао и у Минхену)."Дело", Београд 1908. године У Минхену је боравио само девет месеци 1853. године."Нова искра", Београд 1900. године Стеван је похађао Бечку сликарску академију и приватно учио код проф. Валдмилера. Касније прелази да учи код познатијег проф. Рала, где ће се задржати до 1855. године. Радио је и поруџбине уместо професора, као на пример зидне слике на згради "Хејнрихоф", која се налазила преко пута бечке опере. Био је тамо познаник и пријатељ Вука Караџића, Бранка Радичевића и Корнелија Станковића. Стева је редовно певао док је сликао у атељеу, и то као школовани певач, што је привукло пажњу Станковића. Разговори о вештинама, музици, сликарству и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему што се за „хватање корака са напредним народима Европе“ мора урадити, који су тада вођени у колу напредне младежи у Бечу, битније су утицали на уметничко и људско формирање младог Тодоровића него целокупно његово сликарско образовање. О правој природи тих утицаја речитије од свега сведочиће његово касније деловање као друштвеног и националног радника коме по активности нема премца у српској култури друге половине XIX века.

Млади Тодоровић био је непосредни сведок настојања у бујању оних енергија које су биле покретач брзих и темељних промена у Београду око средине XIX века. Оријентални изглед, начин живота, понашања и мишљења, нагло се повлачио и губио пред све снажнијим утицајем Европе. Носиоци промена били су у првом реду млади српски интелектуалци и пословни људи, махом трговци и привредници, не само из Кнежевине Србије, већ и из свих српских крајева под Аустријом.

Као свршени академац - уметник Тодоровић се вратио у Нови Сад 1855. године. Ту се упознаје са гимназијским професорима Ђорђем Натошевићем, Јованом Ђорђевићем и Гавриловићем. Са њима је као истомишљеницима почео да "гаји" гимнастичко вежбање у Великој новосадској српској гимназији. Прелази 1856. године у Београд пратећи као певач, Корнелија Станковића на његовој музичкој турнеји по српству. Одушевљен оним што је видео и доживео у средишту српства, решио је да ту остане. Дефинитивно се преселио 1857. године, живећи по хотелима. Прво се сместио код пријатеља из бечких дана, књижевника Љубомира Ненадовића у хотелу "Гранд", а убрзо прешао као самац у хотел "Српски краљ". Када су прошла три месеца проведених у том хотелу, настао је позамашан дуг власнику Стевану Мирковићу. Да би извукао новац од дужника сликара, гостионичар је изнео његове слике на Велики трг да их прода. И успео је на тој уличној изложби, коју је најављивао општински добошар, све да распрода за "тили час". Осам слика отишло је у Панчево, код истог купца штампара Швабе, Витишлагера. Стева се скрасио 1857. године у кући свештеника-сликара Милије Марковића,"Гласник музеја Баната", Панчево 13/14, 2009. године којег су прозвали "Распоп", јер се распопио и сав посветио црквеном иконопису. Те 1857. године основао је Тодоровић у Београду, код Марковића, прву београдску Сликарску школу, која је радила до 1865. године. Због великог броја полазника - ученика (преко 80), њено седиште је пресељено из Распопове куће на Шанцу, у "Турски хан", већу зграду на Краљевском тргу. Међу најпознатије а и прве ученике спадају Милан Кујунџић "Абердар" и Љуба Кајевић. Прву изложбу тзв. "јавни час" за полазнике те приватне уметничке школе ту је организовао трећег дана Ускрса 1859. године."Правда", Београд 1934. године

Своја дела је излагао у оквиру павиљона Краљевине Србије на међународној изложби у Риму 1911. године.

У Београду где убрзо покреће „Прво српско друштво за гимнастику и борење”"Соколић", Љубљана 1932. године (београдско). Друштво је било активно док он није отишао у Италију. Стева је био претеча Соколског покрета код Срба.

Улепшана представа коју о Тодоровићу и његовим настојањима у Београду, да поред сликарства српској младежи понуди и остале преке културне потребе, пружају у својим забелешкама и дневницима управо они које је тада окупљао. Када се има на уму колико је времена посвећивао раду са младима, подучавајући их у певању, глуми, гимнастици, онда постаје јасно због чега је његова сликарска оставштина релативно скромна.

Живео је и радио у Београду. Спада међу најплодније сликаре романтичаре у нас; насликао је 30 историјских композиција, преко 300 портрета и око 700 икона. Остао је "незаменљив хроничар београдског друштва" свог времена."Просветни гласник", Београд 1942. година Оставио је своју аутобиографију у рукопису. Дао је енормни допринос у развоју српске културе. Умро је 22. маја 1925. године.

Споменик Тодоровићу и његовом тасту Матији Бану на Новом гробљу откривен је 21. маја 1926 – две статуе од белог мермера, представе поезије и сликарства, рад Петра Палавичинија.„Помен Матији Бану и С. Тодоровићу”, Политика, 22. мај 1926, стр. 5

Његова кућа у Бранковој улици је срушена 1934, ради градње трамвајске пруге према новом мосту; при томе су са зидова скидане Тодоровићеве фреске како би биле пренесене у Народни музеј.Време, 24. јун 1934, стр. 11

Дела мини|Цртеж купатила

Почетак његовог уметничког стварања везан је за романтичарски понесену националну идеју, да би се касније потпуно окренуо академском сликарском стилу.

Након венчања 1864. године са ћерком Матије Бана, Полексијом, свадбено путовање у Фиренцу убрзо је попримило карактер студијског усавршавања. Полексија је у ствари била млада сликарка - једна од његових најбољих ученица, која се затим усавршавала на Фирентинској академији.Нова искра", Београд 1900. године Од директора галерија Уфици и Пити добили су дозволу да могу копирати дела старих класичних уметника (Рафаела, Тицијана, Рубенса). Ваља истаћи да ће, тада урађени предлошци појединих икона, њихова иконографска, композициона и друга решења, представљати формалну окосницу целокупног Тодоровићевог каснијег иконописа. Пошто је Тодоровић просто био затрпан пословима и поруџбинама за потребе цркве, стиче се утисак да није имао ни времена ни воље да трага за новим ликовним решењима. Уосталом, добро је познато да су наручиоци често обавезивали уметнике да посао обаве на „подобије“, односно, по узору на неки свој већ успешно обављен рад. Оно што је Тодоровић радио као иконописац и живописац за потребе Српске православне цркве, једнако као што је радила велика већина њему савремених српских сликара, представљало је само професионално обављање посла који се није противио захтевима богослужења и који, очито, није вређао општи укус. Одабрана дела

Портрети значајних личности требало је да буду добра препорука људима из дворског окружења, челницима високих државних надлештава где би такав рад добро дошао. Зато је сликао само репрезентативне портрете, превасходно за канцеларије двора, министарстава, за висока цивилна и војна надлештва, али и за просторије попут оних у Капетан Мишином здању. У овим портретима вештина и рутина сасвим убедљиво надокнађују искреност и младалачко стваралачко узбуђење. Рађени на уобичајени начин, као већина бидермајерских портрета у овалном попрсју, само су потврда да се у његовом сликарском поступку није ништа битно догодило. Уосталом, судећи према свему што се зна, њему никада питање уметничке актуелности нису била важнија од прагматичне потребе подизања нивоа опште културе у Србији.

Тодоровић је као сликар постепено, али све очитије плаћао данак својој претераној друштвеној ангажованости, западао је у манир, варирао слична решења и користио минулим радом, добро провереним ефектима и потврђеним вредностима. Чак шта више, Тодоровића је његов бивши ученик и сарадник (академски сликар) Никола Марковић оптужио 1881. године у министарству. Марковић је тврдио да Стева ради шпекулантске послове, које издаје "надримолерима и ученицима". Повод је био факат да је Тодоровић приписао себи оно што је Никола урадио у црквама у Белегишу, Великом Извору и Топчидерској цркви. Марковић је само користио Тодоровићеве предлошке. Њих двојица су се удружили 1874. године, јер је Тодоровић у то време постао један од највећих предузетника за живописање цркава у Војводини и Србији."Гласник музеја Баната", Панчево, 13/14, 2009. године На измаку пете деценије живота, он је отварао оне странице своје биографије када се све мање води брига о трагању за новим вредностима и све мање држи до упорног уметничког доказивања и потврђивања, односно када се много више рачуна води о заслуженим наградама и признањима за минули рад.

Осведочену виталност и непресушну жељу да буде у центру збивања Тодоровић је током последњих деценија живота задовољавао скупљањем заслужених признања, прихватањем и обављањем почасних дужности више него радних задужења. Тих година Тодоровић је чест и радо виђен члан разних оцењивачких комисија, жирија, одбора, свечаних скупова и многих сличних радних и почасних тела. Његово име и учешће у њима представљали су обично неку врсту јемства квалитета и озбиљности.