Иван В. Лалић (Београд, 8. јун 1931 — 28. јул 1996) је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.
Биографија Рођен је у Београду 1931. године. Радио је неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.
Детињство је провео у Београду, и након смрти мајке сели се у Загреб код оца. У Загребу је уписао Другу мушку гимназију коју је завршио 1949. године. На Правном факултету у Загребу је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра. 1961. године добија позив да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд.
Био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1961-64) и од 1975. године. Године 1961. у децембру Лалић, као секретар Савеза, путује с Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде.
Са З. Мишићем и Светланом Велмар Јанковић је уређивао часопис Књижевност.
Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.
Поетика Ивана В. Лалића укорењена је у Библији и у православном византијском наслеђу, о чему сведоче две последње књиге Писмо и Четири канона.
Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува. Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).
Његов син је музичар Влајко Лалић.
Награде Награда „Меша Селимовић”, за књигу Писмо, 1992. Борбина награда, за књигу Писмо, 1992. Награда „Станислав Винавер”, за књигу Писмо, 1993. Велика базјашка повеља, 1994. Награда „Браћа Мицић”, за поему Мелиса, 1995. Награда „Васко Попа”, за књигу Песме, 1996. Интернационална књижевна награде Kozope sGogo Октобарска награда Београда
Дела Бивши дечак (1955) Мелиса (поема) (1959) Аргонаути и друге песме (1961) Време, ватре, вртови (Змајева награда) (1961) Сметње на везама (1975) Страсна мера (1984) O делима љубави или Византија (1987) Изабране и нове песме (1969) Ветровито пролеће(1956) Чини (1963) Круг (1968) Велика врата мора (1958) Песме (1987) Писмо (1992) Четири канона (1996)
Писао је есеје и критике: Критика и дело (1971) О поезији и дванаест песника
Референце
Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Јеси ли уморан, Боже?, приступљено 11. септембра 2016.
Категорија:Рођени 1931. Категорија:Умрли 1996. Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Српски песници Категорија:Дописни чланови САНУ Категорија:Добитници Награде Бранко Миљковић Категорија:Добитници Награде Васко Попа Категорија:Добитници Награде Меша Селимовић Категорија:Добитници Награде Милош Н. Ђурић Категорија:Добитници Дисове награде Категорија:Добитници Жичке хрисовуље Категорија:Добитници Змајеве награде Категорија:Добитници награде Златни сунцокрет