Божићно пиво је сезонско пиво које се кува углавном за Божић. Обично су тамна и сладна, јака и зачињена разним састојцима, као што су цимет, коријандер, кора поморанџе, каранфилић, мускатни орашчић и ванила. Како се ближе новогодишњи и божићни празници у свим европским метрополама, а и у Скандинавским земљама, полице у маркетима пуне су божићних пива, са чијих се етикета смешкају Деда Мраз, односно Свети Никола (Вршачка пивара 1997) и ирвас Рудолф (касније познатији као етикета Јелен пива). Амбалажа помаже у побољшању укупног утиска и стварању емоционалног повезивања између потрошача и производа. За пиваре, етикета је једна сјајна прилика да се привуче пажњу потрошача. То су захмељена пива, чија је основа често препечени слад, али чији стил ипак није стандардизован.
Традиција божићног пива Пиво се са сигурношћу може назвати најстаријим алкохолним пићем. Кували су га сви народи на свим континентима. Познато је да када су се конквистадори први пут искрцали на обале Јужне Америке, Индијанци су их почастили локалним аналогом пива - Цхуцха. Нека врста пива од банане кувала су примитивна племена Африке. А Европа и Азија су биле испред целе планете по броју сорти. Истина, оно што су наши далеки преци звали пиво, ни по укусу ни по изгледу није било слично пићу на које смо навикли. Али биће занимљивије пратити његову историју од антике до данас. Божићно пиво су први популаризовали Викинзи, који су га испијали током свог Божића, који је падао у јулу (реч Божић jul како су Викинзи користили), а у част Боговима, када су неретко жртвовали и животиње. У древним временима, Викинзи су чак служили храну и пиво у роговима. Сваки рог садржи до 17оз – 500мл – течности. Дакле, можете попити пуну флашу пива и скоро 3/4 флаше вина са само једним пуним трубом. Они су кували пиво. Уместо хмеља, у композицију су додали иглице бора и смрче. Добијени напитак је садржао витамине Б и Ц, који су подржавали снагу ратника у дугим походима. Назвали су своје пиво Одинова Брага.
Научници повезују настанак пива са колевком човечанства – Месопотамијом. Овде су археолози током ископавања пронашли сумерске глинене плоче из 3. миленијума п.н.е које приказују пиваре нагнуте над бачвом. Сумерани су чак имали и Богињу пива, Нинкаси Светлострујнаја, којој су биле посвећене песме. Сумерско пиво се не може назвати опијеним у пуном смислу те речи: кувано је без хмеља, од јечма и пира, уз додавање мирисног биља за укус. Наследници Сумерана, стари Вавилонци, побољшали су рецепт за пиво: почели су да га кувају не од јечменог брашна, већ и од слада. Штавише, борба за квалитет пића била је озбиљна. Према законима краља Хамурабија, који је владао од 1709. до око 1669. године пре нове ере, требало је да се удави гостионичар који је надувао цену пива.
Стари Египћани су креирали сопствене рецепте: поред јечма, почели су да кувају пшенично пиво, чији је проналазак приписан врховном божанству Озирису. У Египту су пивари били веома цењени, а египатски хијероглиф за „ручак“ састојао се од два знака: „хлеба“ и „пива“.
Испијање пива у Скандинавији се наставило, чак и када је хришћанство постало званична религија Норвешке. Они који то нису желели да ураде морали су да плаћају високе новчане казне, уз претњу да ће им се наредне године одузимати имања. Зато се и дан данас, са првим данима месеца новембра, Норвежани увелико снабдевају с Јулеøл, божићним пивом, које се служи уз трпезу коју чини углавном печена свињска ребарца или сушена јагњећа ребарца, а каткад сутлијаш посут циметом, шећером са додатом коцком маслаца од горе или уз Скандинавксу димљену јегуљу, салату од харинге, димљени лосос, канапее од шкољки, праћени сосовима и умацима.
Са усвајањем хришћанства у Немачкој и суседној Фландрији, монаси су се озбиљно бавили пиварством. Случај је доведен до великих размера. Има чак и случајева спаљивања „пивских вештица“ – жена које су наводно поквариле манастирско пиво. До сада су најбоље сорте холандског пива оне чији су се рецепти појавили у манастирима.
И Енглеска има дугу традицију испијања ове врсте пива, а на сећање када су код краља Ричарда II организоване гозбе у част Божића. 1700. године у Лондону настао је најпознатији стил међу зимским пивима – Портер, који је име понео по јаким лучким радницима које су тамошњи становници тада називали портерима – носачима. Портер је пиво најчешће црне боје, али се може наћи и у рубин црвеној или смеђој боји. Служи се уз традиционално божићно јело - пуњена ћуретина пиринчем или кромпиром, гриловано поврће (прокулице, першун, шаргарепа, махуне пасуља) и пудинг од шљива који се фламбира румом или ракијом. Али пенасто пиће се и даље пило у дворцима, у опатијама и у колибама вилана. Пиво је тих дана било слаткастог укуса: додавали су му мед и мало вријеска.
Руски цареви су такође волели пиво. Много је учинио на популаризацији Петар I, који је наредио увођење пива у исхрану војника као најбољег лека за скорбут (ова изјава важи за живо пиво). И сам цар је волео пиће спремљено по холандском рецепту. Царица Елизабета И, напротив, преферирала је енглеске сорте: але и портер. До краја КСНУМКС века пиво за руске цареве се кувало у дворским пиварама.
Белгија данас броји неколико десетина врста зимског пива, иако је као прво модерно комерцијално божићно пиво 1926. лансирана Stella Artois, коју данас познајемо само као индустријски лагер. С обзиром на то да stella на латинском значи звезда, ово пиво је требало да обележава праву божићну атмосферу и често се налазило на трпезама домаћистава. Међутим, пошто није било карактеристично тамног и сладног укуса, нити је подсећало на божићна пива Скандинавије, благовремено се ретко користило за божићном трпезом, на којој се налази печена божићна ћуретина у рерни, округла говедина прекривена са foie gras и затим умотана у лиснато тесто, зец са шљивама или са чоколадним сосом и крушкама у вину. Ипак, сачуван је велики број традиционалних белгијских стилова пива као један од већих произвођача пива, као што су бело пиво, ламбик, фламанско старо браон и белгијски јаки але.
Данска такође има традиционална божићна пива која испијају на прослави Ј-Даг (Ј-Даи). Реч је о празнику који се не може пронаћи у календарима, а обичај налаже да током прославе и певања божићних песама испијају на галоне свог омиљеног пива. Цео хепенинг почиње 3. новембра у 20:59 сати. Тада су данске улице и барови препуни локалног становништва, али то је и дан када Туборг у продају пушта своје божићно пиво. Први Ј-Даг је био прослављен 1990. године, односно девет година након што је Туборг први пут лансирао посебно божићно пиво познато под именом Julebryg. И дан данас се може наћи ова врста пива у престоници Данске.
Најпознатије божићно пиво вероватно је Samichlaus (Свети Никола), који је почео да се прави у Цириху 1980. године, када је са својих 14% алкохола било најјаче пиво на свету, те га конзумирају уз јело Chinoise Od Fonde, умачу се танке кришке меса у лонац уместо сира и једу их са поврћем и умацима, што је и даље негде традиција.
Сарајевска пивара је за Зимске Олимпијске Игре 1984. године скувала пиво Олимпик, чију је налепницу красила фигура Вучка, маскоте ЗОИ, са шалом и криглом пива у руци. Пиво је имало дугу традицију док се 2019. није основала 84 Olympics Craft Brewery, која је једна од најопремљенијих пивара у БиХ која и сада производи познате брендове крафт и стандардног пива.
И са друге стране океана божићно пиво је врло популарно, али данас Америка предњачи с његовом производњом. Прва комерцијална празнична пива у САД почела су да се производе почетком 1900. године, али су убрзо због прохибиције нестала са тржишта. Уследила је дужа пауза, да би 75 година касније божићно пиво поново ушло на велика врата и то захваљујући пивари Anchor Breving Co. у којој се скувало прво божићно пиво, које се звало Our Special Ale. Од тада до данас и многе друге америчке пиваре у понуди имају сезонска пива, која су у Америци сврстана, односно категорисана у божићни стил пива уз укусну печену ћурку, шунку, колач од ђумбира, питу од бундеве.
Божићно пиво Ора (Ora Jolabjor) направљено од грашка и маринираног црвеног купуса, на Исланду је у предбожићном периоду постало хит међу купцима, а с полица радњи нестало је у року од неколико сати. Производи га мала пивара из Рејкјавика, а његов настанак надахнут је традиционалном исландском божићном вечером која се састоји од грашка, црвеног купуса и карамелизованог кромпира.
Sapporo Breweries Ltd. је јапанска компанија за производњу пива основана 1876. Сапоро је најстарији бренд пива у Јапану. Први пут је скуван у Сапору, Хокаидо, Јапан, 1876. године од стране пивара Сеибеи Накагава. Светско седиште Сапоро пивара налази се у Ебису, Шибуја, Токио. Продају се три пива, Премиум, Ресерве и Лајт, а обично га конзумирају уз суши или уз димљени лосос за божићне трпезе. Друга врста пива као други јапански пивски бренд које датира још из 1987 из Кирина је Asahi Super Dry, које се може наћи чак и на нашем српском тржишту, у одређеним пивницама крафт пива попут Хелга пабова.
Кинеско пиво „Clitoria“ наћићете само на Далеком Истоку. Међутим магичне боје кинеске орхидеје „Clitoria Ternatea“ су спојене са америчким Пале Але-ом и добили луди љубичасти ејл са аромом грејпа и тропских воћа са умерених 4.2% алкохола, што подсећу на врсту Pale Ale крафт пива или Индијски Мумбаи Pale Ale.
Прво аустралијско пиво било је кукуруз, а први пивар који је направио такво пиће био је Јохн Бостон, рођени Британац. Своју активност започео је у Сиднеју крајем осамнаестог века. Све се на значајан начин променило захваљујући потомцима Франциса Фитзгералда - познатог произвођача пива који је живео у Ирској. Његови синови су се преселили у Аустралију где су основали сопствену пиварску компанију и бавили се производњом аустралијског пива користећи фундаментално различите технологије и битно другачији квалитет. Пивара Милтон, коју су они створили, почела је да функционише средином деветнаестог века.
Очекивани фаворити у испијању пива као што су Аустрија и Немачка смењују се на трећем и четвртом месту, а у врху су још Пољска и Ирска. Међутим, друго место на свету, испред поменутих пивских гиганата, са 108 литара попијеног пива годишње, држи земља за коју многи неупућени у географију нису ни чули, а камоли да је очекују у врху листе пивских потрошача. То је Намибија, држава која се налази на југозападу Африке, окружена Замбијом, Анголом, Боцваном, Јужном Африком и Атлантским океаном. Иако немачка власт овде не постоји од 1920. године, када је управа предата Јужној Африци, један немачки закон, мада потпуно незваничан, и даље је веома поштован, као што се понекад неписани закони и традиционална правила више поштују од званичних закона. То је Reinheitsgebot немачки закон о чистоти пива из 1516. године. Једноставно, пиво је постало неизоставни део намибијске културе. Један од поштовалаца овог закона је Namibia Breweries Limitied (NBL), водећа пивска компанија у држави. Настала је 1920. године када су Карл Лист и Херман Олтхавер преузели четири мање пиваре које су биле у финансијким потешкоћама и спојили их у једну, названу South West Breweries Limited (SLB). Ово име било је на снази све до 1990. године када је Намибија коначно стекла независност. НамБеw 60% своје производње извози у Јужну Африку и двадесет других земаља широм света.