мини| Споменик Катарини Великој у Санкт Петербургу Руско просветитељство јесте период из 18. века у коме је влада почела активно да подстиче развој уметности и науке, што је имало дубок утицај на руску културу и друштво. За то време основани су први руски универзитет, библиотека, позориште, јавни музеј, као и релативно независна штампа. Као и други просвећени владари свог времена, Катарина Велика је играла кључну улогу у промовисању и развијању уметности, науке и образовања. Национално просветитељство у Руском царству разликовало се од западноевропског пандана по томе што је промовисало даљу модернизацију свих аспеката руског живота и резултовало је укидањем институције кметства у Русији. Руско просветитељство није промовисало никакве промене у домену раздвојености цркве од државе. Пугачовљев устанак и Француска револуција су можда разбили илузије о могућности брзих политичких промена, али интелектуална клима у Русији је током периода просветитељства неповратно измењена. О месту Русије у свету током ове епохе расправљали су Денис Фонвизин, Михаил Шчербатов, Андреј Болотов, Александар Радишчов и Иван Болтин; ове расправе су убрзале поделу између радикалне, западне, конзервативне и словенофилске традиције у руском друштву. Интелектуалци су често користили термин prosveshchenie, за промовисање побожности, ерудиције и посвећености ширењу учења.
Рани развој догађаја Идеје руског просветитељства први је заступала „учена дружина“ Петра Великог. Њихове идеје представља беседе Феофана Прокоповича, сатире Антиоха Кантемира и историографију Василија Татишчова.
За време владавине Петрове ћерке Јелисавете I Петровне идеје просвећеног апсолутизма раширене су у Русији. Јелисаветин миљеник, Иван Шувалов, био је ж просвећени дворјанин: имао је кључну улогу у оснивању Московског универзитета и Империјалне академије уметности, чиме је започела каријере већине интелектуалаца активних у последњој четвртини 18. века. Шувалов је био и покровитељ највећег руског полихистора Михаила Ломоносова који је био успешан у разним гранама науке, филозофији, поезији и ликовној уметности.
Катарина Велика мини|Поглед на уметничку галерију Ивана Шувалова Катарина Велика је себе сматрала просвећеном владаром. Читала је најистакнутије филозофе тог времена, укључујући Монтескјеа и Волтера и покушавала да се придржава идеја просветитељства.., . Print. Желела је да Русију изједначи са својим суседима не само у војном смислу, већ и у политичком, културном и интелектуалном смислу.
Многи Катаринини савременици су доводили у питање њену приврженост идеалима просветитељства и мислили су да је егоиста који само користи концепте просветитељства да би унапредила своју репутацију и перцепију.: , 2011. n.p. Print. Род је играо примарну улогу у овим критикама; савременици су њену личност тумачили као комбинацију мушке снаге са женском сујетом.
„Вестернизација“ има различита значења у различитим земљама у различитим временским периодима. Али у односу на Русију током 18. века, термин је означавао законодавне промене у области економије, политике и културе. То такође подразумева приврженост руског племства постављеним стандардима и имитацију западних вредности. Вестернизација у Русији је укључивала модернизацију машинерије, усавршавање ефикасније бирократије и прихватање западноевропског укуса.
Русија је производила више добара и ангажовала је хиљаде војника током Катаринине владавине. Довођење Русије до равноправног нивоа са остатком Европе интелектуално је била главна брига царице Катарине.
Спољна политика Скоро сваки руски владар је настојао да освоји луке у топлим морима. Петар Велики се борио против Османског царства око Крима Овладавање Кримом би Русији дало приступ Црном мору и Дарданелима. Док је Русија окупирала Пољску, Француска је схватила да је Отоманско царство једина држава у позицији да сруши Катарину. Након што су добили француску подршку, Турци су поручили Русији да напусти територију Пољске а Русија је одмах потом објавила рат султану.. n.p. Print. После неколико победа, укључујући уништење турске поморске флоте, Катарина је импресионирала многе европске силе: „Катарина, која је у почетку била третирана као дилетант у политици, сада се свим западним владама чинила појавила као зли геније.
Катарине снаге су се поново вратиле на Крим у новембру 1776. и наметнула владара да поново окупира полуострво због тамошњих немира.de Madariaga, Isabel. Catherine the Great: A Short History. Vol. 1. n.p.: Yale University, 1990. N. pag. 1 vols. Print. Кримљани су се побунили 1778. године, након чега су Руси отишли исте године и поставили свог вођу на престо.
Пошто је стекла значајну дипломатску моћ раних 1770-их, Катарина је разматрала план који се називао „грчки пројекат“. План се састојао од потискивања Турака из Европе, али је такође носило још један утопијски аспект: враћање Константинопоља под православну хришћанску власт. Други турски рат, 1787–1792, завршио се тако што је Русија добила тврђаву Очаков и обалу Црног мора до реке Дњестар, а Османско царство је признало руску анексију Крима.
Ставом да ће Цариград једног дана припасти хришћанима, Катарина је умирила Цркву, која је цркваи даље имала значајан утицај у 18. веку. Желела је да покаже Западној Европи да ће њена земља бити снажно присутна у европској политици. Катаринина подела Пољске била је још еклатантнији пример политике моћи. Русија је извршила инвазије три пута, 1772, 1793 и 1795, и поделила некада важну европску државу са Аустријом и Прускин. Катарина је донела устав 3. маја 1791. Пољско-литванске заједнице изгласан 1791. сматрала јакобинском претњом и сматрала је да представља претњу руској царевини и руском утицају у Пољској, који на крају је довела до војне експедиције која је резултирала уништењем Пољско-литванске уније.
Однос са Волтером Катарина је иницирала успостављење везе са Волтером и дала је све од себе да га упозна. У јесен 1763. Катарина је договорила да њен секретар у Женеви Франсоа-Пјер Пикте, Волтеров познаник, пошаље Волтеру писмо (које је наводно написала сама Катарина) у коме ју је Пикте опширно хвалио.Catherine II, Empress of Russia, Voltaire. . trans. A. Lentin , 33. Катарина је учинила многе друге покушаје да се повеже са француским филозофима: понудила је да објави Енциклопедију у Русији, договорила да се неколико Волтерових драма постави на двору у Санкт Петербургу, тражила је копије његових комплетних дела и позвала га да дође у Русију. Њено ласкање је на крају освојило Волтера и почели су да размењују писма у јесен 1763. године, што су наставили све до Волтерове смрти петнаест година касније.
Волтер је такође имао користи од пријатељства са сувереном Русије. Волтер је био дугогодишњи обожавалац просвећеног апсолутизма и одобравао је Катаринину секуларну политику. Мислио је да ће му преписка са Катарином помоћи да истражи могућности просвећеног апсолутизма и да му омогући да упореди законе и обичаје Русије са француским.
Волтер је играо важну улогу у промовисању Катарининог имиџа у Европи. Описан је као Катаринин „најугледнији западни лобиста, њен најентузијастичнији поклоник и њен најнеуморнији и најречитији пропагандиста“.Catherine II, Empress of Russia, Voltaire. . trans. A. Lentin , 12. Осим што јој је хвалио царицу у круговима својих пријатеља, Волтер је писао памфлете који су подржавали Катаринину политику и објављивао њене изјаве и писма у западној штампи, посебно тартегирајући антируске новине и друге публикације.
Већи део преписке царице и Волтера трајао је током 1769–1778, периода у којем је Катарина била у великој мери укључена у спољне послове. Тако се велики део њихове преписке фокусира на ратове Русије у Пољској и Турској и на теме религије и цивилизације. Катаринина писма Волтеру често су служила као средство за привлачење утицајног филозофа за лични интерес царице и интерес Русије. Уместо да се бави интелектуалним темама, Каатрина је користила своја писма да ласка филозофу и наговара га. Док је Волтер често покушавао да уведе царицу у интелектуални дијалог, Катарина је често избегавала оваква навођења. Царичина преписка је у великој мери функционисала као пропаганда са намером да увери Волтера (и Европу) у просперитет Русије. Ограничен физичком дистанцом и недостатком информација, Волтер је једноставно био вољан да верује у Катаринин либерализам.
Катарина је изјавила да нема жељу да чита књижевна дела која нису написана као што су Волтерова. После Волтерове смрти 1778. године, Катарина је писала писма својим савременицима молећи их да проучавају његова дела. Веровала је да проучавање Волтерових дела образује грађане, да помаже у формирању будућег генија, хероја и писаца и да ће помоћи да се развију хиљаде талената.
Током владавине, Катарина је остала посвећена интелектуалним активностима и охрабривала је чланове свог двора да се баве и њима. Царица је свом особљу у палати обезбедила библиотеку и наводно је трошила у просеку 80.000 рубаља годишње на књиге.
Политика По савету својих учених дописника, Катарина је увела низ промена, од огромне секуларизације до унутрашње реформе која је предвиђала рационалније планирање руских градова.
Катарина је веровала у просветитељску политичку мисао. Реформисала је бирократски систем коју је успоставио Петар Велики. Основала је педесет провинција „губернија”, подељених у десет округа. У свакој провинцији је живело 300.000 до 400.000 људи, а у сваком округу од 20.000 до 30.000 људи. Гувернер и мрежа званичника, подељених по извршним, законодавним и судским функцијама, идеално је требало да управљају сваком покрајином. Катарина је такође желела да племство игра улогу у локалним политичким пословима.
Катаринине политичке реформе превазишле су усавршавање руске бирократије. Њен Наказ или „Упутство” је изражавао њене политичке идеале.. Неколико Катарининих саветника је предложило оснивање савета за регулисање законодавства, али је то одмах одбијено. Када је Катарина почела да губи и најмању количину моћи, поново је успостављала аутократску владавину. Владала је у сарадњи са именованим административним Сенатом од 20 или 30 људи. Сенат није имао законодавна овлашћења. Катарина је задржала моћ да самостално доноси законе.
Схватила је потребу за успостављањем закона. Неки тврде да је Катарина користила просветитељство као начин да постави „своју владавину на чврсте филозофске темеље и да обезбеди водич за морално вођство Европе“. Други наводе да је користила своје законе из чисто практичних разлога. Установила је грађански закон у јануару 1774. и кривични законик у другој половини 1770-их, али никада није завршила јединствени законик.. Катарина је игнорисала референце на природно право.
Критика царичиних реформи било је много. Професор Семјон Десницки, следбеник схватања Адама Смита, предложио је да Катарина уведе изборе на сваких пет година за Сенат и да уведе поделу власти. Књижевник Михаил Херасков је користио романе и песме да покаже да је дужност аутократе да пређе са модела просвећеног апсолутног монарха на власт које је дефинисана уставом или на други начин.
Да бисмо разумели значај Катаринине владавине, морамо се осврнути на време Петра Великог. Петар је успоставио идеју „цара реформатора“. Он се политички дистанцирао од ранијег московског схватања руског суверена као „доброг цара“. Од његове владавине па надаље, сви цареви су били оцењени по мерилима: модернизације економије, друштва, политике и културног живота, стицања утицаја у иностранству и вођења Русије на секуларним западноевропским идејама. Русија је постала велика европска сила због Петрових реформи. Од Петрове владавине постављен је преседан за наредне владаре. Следећих 150 година, руски владари су следили „реформски конзервативизам“ који се састојао у одржавању моћи државе, борби против суштинских промена, али и усвајању прогресивних промена које су аутократији давале карактеристику либерализма, док је у у пракси друштво било конзервативно.
Култура