мини|Прва страна Хенрија VIII, издање из 1632. године. Хенри VIII () јесте историјска драма Вилијама Шекспира написана око 1612. године. Стилистички докази указују на то да је појединачне сцене написао или Шекспир или његов сарадник и наследник, Џон Флечер. Драма је такође по својој структури донекле карактеристична за Шекспирове касне романсе. Позната је по томе што има више сценских упутстава него било која друга Шекспирова драма.

Током извођења Хенрија VIII у позоришту Глоуб 1613. године, пуцањ из топа коришћен за специјалне ефекте запалио је сламнати кров и греде позоришта, спаливши првобитну зграду овог позоришта до темеља.

Дело је на српски језик превео Боривоје Недић 1963. године.Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, VI књига. стр. 232. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.

Ликови Краљ Хенри VIII Кардинал Вулси Кардинал Кампејус Капуције, амбасадор цара Карла V Кранмер, надбискуп кентерберијски Војвода од Норфока Војвода од Бакингема Војвода од Сафока Ерл од Сарија Лорд Коморник Лорд Канцелар Гардинер, бискуп винчестерски Бискуп линколнски Лорд Абергени Лорд Сандс Сер Хенри Гилфорд Сер Томас Лавел Сер Антони Дени Сер Никола Вокс Кромвел, службеник Вулсијев Грифит, службеник краљице Катарине Доктор Батс, краљев лекар Брандон, надзорник имања војводе од Бакингама Краљица Катарина, супруга краља Хенрија, доцније разведена Ана Болен, њена дворска дама, доцније краљица Стара госпођа, пријатељица Ане Булин Пацијенција, дворкиња краљице Катарине

Радња Радња се дешава у Лондону, Вестминстеру и Кимболтону.

Драма почиње прологом, који наглашава да ће публика видети озбиљну представу, и апелује на публику: „Врсна публико нашега града, збиљски прените се.”

Први чин почиње разговором између војвода од Норфока и Бакингема и лорда Абергавенија. Њихов разговор изражава њихово обострано огорчење због немилосрдне моћи и превеликог поноса кардинала Вулсија. Вулси прелази бину са својим пратиоцима и изражава своје непријатељство према Бакингему. Касније је Бакингем ухапшен под оптужбом за издају — Вулсијево дело.

Друга сцена драме представља краља Хенрија VIII и показује његово ослањање на Вулсија као свог миљеника. Краљица Катарина улази да протестује због Вулсијеве злоупотребе пореског система за своје потребе; Вулси се брани, али када краљ опозове кардиналове мере, Вулси шири гласину да је он сам одговоран за краљев поступак. Катарина такође оспорава хапшење Бакингема, али Вулси оправдава хапшење тако што наводи војводиног надзорника као главног тужиоца. Након што је саслушао надзорника, краљ наређује да се Бакингемово суђење настави. На банкет који је приредио Вулси, краљ и његови пратиоци улазе прерушени у маскаре. Краљ плеше са Аном Болен, краљичином дворском дамом.

Два анонимна племића отварају други чин; један другом дају извештај о Бакингемовом суђењу за издају. Сам Бакингем улази у притвор након осуде и опрашта се од својих следбеника и јавности. Након његовог изласка, два племића разговарају о дворским трачевима, посебно о Вулсијевом непријатељству према Катарини. Следећа сцена показује како Вулси почиње да ради против краљице, док племићи Норфок и Сафок гледају критички. Вулси представља краљу кардинале Кампејуса и Гардинера; Кампејус је дошао да служи као судија на суђењу које Вулси организује за Катарину.

Ана Болен је приказана како разговара са старом госпођом, својом пријатељицом. Ана изражава своје саосећање са краљичиним невољама; али тада улази лорд коморник да је обавести да ју је краљ поставио за маркизу од Пембрука. Када лорд коморник оде, стара госпођа се шали о Анином изненадном напредовању у краљевој милости.

Раскошно постављена сцена суђења (Чин II, 4. сцена) приказује Катаринино саслушање пред краљем и његовим дворјанима. Катарина замера Вулсију за његове махинације против ње и одбија да остане на суђењу. Међутим, краљ брани Вулсија и наводи да су његове сумње у легитимност њиховог брака довеле до суђења. Кампејус протестује што се саслушање не може наставити у краљичином одсуству, а краљ невољко одлаже поступак. У трећем чину Вулси и Кампејус се суочавају са Катарином међу њеним дворским дамама; она емотивно протестује због свог третмана.

Норфок, Сафок, Сари и лорд коморник су приказани како кују заверу против Вулсија. Пакет Вулсијевих писама папи је поново упућен краљу; писма показују да Вулси игра двоструку игру, супротстављајући се Хенријевом планираном разводу од Катарине пред папом, док га подржава пред краљем. Краљ показује Вулсију своје незадовољство, а Вулси по први пут схвата да је изгубио Хенријеву наклоност. Племићи се ругају Вулсију, а кардинал отпушта свог следбеника Кромвела како он не би пао у немилост заједно са Вулсијем.

Два племића се враћају у четвртом чину да посматрају и коментаришу раскошну поворку за крунисање Ане Болен за краљицу, која у њиховом присуству прелази бину. Након тога им се придружује трећи племић, који их обавештава о још дворских трачева — успон Томаса Кромвела у краљевску милост и завере против Кранмера, надбискупа кентерберијског. Катарина је приказана болесна; прича се о Вулсијевој смрти; она има визију плеса духова. Царски амбасадор Капуције посећује бившу краљицу Катарину. Она изражава своју трајну оданост краљу, упркос разводу, и жели добро новој краљици.

Пети чин је врхунац драме. Краљ позива нервозног Кранмера и изражава му своје пријатељство, говорећи Кранмеру: „Ја, твој пријатељ, верујем дубоко у твоју честитост”. Краљ потврђује ово пријатељство поклоном прстена. Касније, као резултат пажљиво сковане завере, Кранмер је оптужен за јерес у краљевском савету и речено му је да ће га као заробљеника одвести у Тауер; Кранмер се енергично брани, а затим показује краљев прстен. Краљ улази, називајући Кранмера „добрим човеком”, титулом коју мало ко у већу заслужује. Завера је пропала. Краљица Ана Болен рађа ћерку, будућу краљицу Елизабету. Краљ тражи од Кранмера да крсти и буде кум детету, „молбу коју ми не смете одбити“. Коморник, вратар и његов слуга имају потешкоћа да контролишу одушевљену гомилу која присуствује крштењу мале Елизабете. Кранмер држи пророчки говор о слави будуће владавине новорођене принцезе: „Овој земљи обећава тисућ тисућа благодети”. Краљ одговара: „О лорде архиепископе, срећу ти мени зајамчи!”, и проглашава дан празником.

У епилогу се признаје да је мало вероватно да ће се драма свидети свима, али ипак се тражи одобрење публике.

Референце

Литература

Категорија:Дела Виљема Шекспира Категорија:Енглеска књижевност