мини|десно|Сребрни крст из Микулчица у Моравској
Моравска архиепископија () била је црквена покрајина у степену архиепископије, која је основана 870. године, са обласном надлежношћу над подручјима Великоморавске и Панонске кнежевине. За првог панонско-моравског архиепископа постављен је византијски јеромонах Методије Солунски, који је за архијереја рукоположен у Риму, од стране папе Хадријана II, а на молбу панонског (балатонског) кнеза Коцеља. Оснивањем архиепископије у панонским и моравским областима оснажен је мисионарски рад који су међу тамошњим и суседним словенским народима раније започела света браћа Ћирило и Методије, са својим ученицима.
Оснивању посебне архиепископије у словенским областима оштро су се успротивили источнофаначки (немачки) прелати, а нарочито надбискуп салцбуршки и бискуп пасауски, пошто су мисионари из њихових дијецеза још од раније дјеловали на територији која је 870. године додељена Методију (Панонија и Велика Моравска). Методије је убрзо ухапшен и затворен, а ослобођен је тек 873. по налогу новог римског папе Јована VIII. Методије је такође успео да убеди поменутог папу да званично одобри употребу словенског језика у литургији.
Методије је потом наставио рад у Моравској, која се за вријеме владавине кнеза Сватоплука појавила као водећа сила у средњој Европи. Међутим, већина свештеника, који су дошли из Источне Франачке, били су непријатељски настројени према архиепископу, који је уводио источне (византијске) црквене обичаје и промовисао употребу словенског језика у Литургији. Противници су Методија оптужили за јерес, али је архиепископ убјпедио папу у правовјерност својих ставова. Папа је такође учврстио Методијев положај, наложивши 880. године да сви клирици у Великој Моравској, укључујући и новопросвећеног њитранског епископа Вихинга, треба да буду послушни Методију.
Ахиепископ Методије је умро 6. априла 885. године. Иако је за његовог наследника био предвиђен словенски свештеник Горазд, ученик и сарадник Ћирила и Методија, до именовања новог архиепископа није дошло, пошто је њитрански епископ Вихинг, који је био непријатељски настројен према Методију и његовим ученицима, успео да их протера из Велике Моравске. Пошто нови архиепископ није именован, Вихинг је остао једини прелат у Великој Моравској, а касније се око 891. године преселио у Источну Франачку. Црквена јерархија у Великој Моравској је обновљена тек када су легати римског папе Јована IX око 899. године рукоположили једног архиепископа и три епископа. Недуго потом, Мађари су почетком 10. века заузели Велику Моравску, чиме је означена и коначна пропаст моравске црквене покрајине.
Поријекло мини|десно|Каролиншко царство након подјеле према Верденском споразуму из 843. године.
Аварски каганат, доминантна сила средње Европе у раном средњем вијеку, имао је пресудан утицај на начин живота сусједних словенских владара. Моћ Авара је опала након што су Франци покренули војне походе на западне територије Каганата 790-их. На синоду који је Пипин, син Карла Великог, одржао 796. епископи су донијели одлуке о неколико видова мисионарска у новоствореној Панонији. Пресудили су да мјесни хришћани који су правилно крштени (у име Свете Тројице) не смију бити поново крштени за разлику од оних који нису правилно примили крштење.
Карло Велики је подијелио новоосвојену територију дуж ријеке Драве између Епархије салцбуршке и Аквилејске патријаршије 796. или 797. године, при чему су Салцбургу припале земље сјеверно од ријеке. Салцбуршка катедра постала је архиепископија 789, са пет суфраганских епархија, укључујући Епархију пасауаску. Међу Словенима у Карантанији нарочито су активни били мисионари из Салцбурга; клирици које су слали епископи пасауски дјеловали су првенствено у Моравској.
мини|десно|Константин и Методије (будући Свети Ћирило и Методије) и њихови ученици.
Архиепископ салцбуршки Адалрам између 821. и 836, према -{Conversio Bagoariorum et Carantanorum}- (извјештај, написан око 870, о мисионарској дјелатности салцбуршких клирика) посветио је цркву за Прибину „на његовом имању у мјесту преко Дунава, званом Њитрава”. Историчари датирају овај догађај између 828. и 832, али је Прибина крштен у Каролиншком царству тек након што га је моравски кнез Мојмир I протјерао из његове домовине око 833. године. Прибина се настанио у Панонији, гдје је крајем 830-их добио обимне посједе. Блиско је сарађивао са архиепископом салцбуршким Лиупрамом, који је између 850. и 859. освештао цркве у Мосабургу, Птују, Печују и другим панонским насељима.
-{Notae de episcopis Pateviensibus}- биљежи да је епископ пасауски Регинар „покрстио све Морављане” 831. године. Међутим, 21 годину касније, прелати у Источној Франачкој су и даље сматрали моравско хришћанство „простим”. У Житијама Методија помиње се да су у Моравској „између Италијана, Грка и Нијемаца”, дошли „многи хришћански учитељи” или мисионари, који су на „разне начине” поучавали овдашње хришћане. У Житијама Константина Филозофа се истиче да њемачки мисионари „нису забрањивали ни приношење жртава по древном обичају, ни срамне бракове”.
Растислав, Мојмиров насљедник, Сватоплук, Растиславов нећак, и Коцељ, Прибинин син и насљедник, тражили су од Свете столице „учитеља” почетком 860-их, према писму -{Gloria in excelsis Deo}-, упитне вјеродостојности, које је забиљежено у Жутијама Методија и приписује се папи Хндријану II. Чак и ако је извјештај о захтјеву словенских кнежева поуздан, ипак нису добили одговор. Растислав је послао своје изасланике византијском цару Михаилу III, тражећи од њега мисионаре који би образовали мјесне свештенике у Моравској. Растиславов поступак показује да је желио да смањи утицај салцбуршког и пасауског свештенства у својој кнежевини.
Цар Михаило III је послао на Растиславов двор двојицу искусних дипломата и мисионара, Константина и Методија, синове солунског официра. Браћа су заједно са пратњом у Моравску стигла 863. и 864. године. Константин је преводио вјерске списе (прво Јеванђеље по Јовану) на старословенски, користећи ћирилично писмо које је осмислио за ту сврху. Употреба народног језика омогућила је мисионарима да убрзају образовање мјесних свештеника. Међутим, то је противрјечило тројезичности — прихватању грчког, латинског и хебрејског као светих језика — што је било преовлађујуће гледиште у западној Европи.
Три-четири године по њиховом доласку, Константин и Методије су напустили Моравску да би постигли посвећење својих ђака, јер нису знали који би епископи могли да рукополажу свештенике у Растиславовој кнежевини. Током путовања провели су неко вријеме у Панонији (у оквиру јурисдикције архиепископа салцбуршких) и подучавали „словенским словима” мјесног владар Коцеља и педесет нових ученика. Из Паноније су отишли у Венецију, гдје су се „епископи, свештеници и монаси окупили против [Константина] као гавранови против сокола”, осуђујући употребу словенске литургије, али је Константин бранио свој став, нарочито се осврћући на Прву посланицу Коринћанима апостола Павла. Навео је да необразовани Словени не би могли да разумију основне појмове хришћанства, ако им се оно представља на страном језику.
Пошто је сазнао за дјелатност браће, папа Никола I их је позвао у Рим. Или је желио да спријечи њихов повратак у Византију због сукоба са патријархом цариградским Фотијем или је одлучио да искористи мисионарску дјелатност браће како би спријечио ширење Салцбуршке катедре. У вријеме доласка Константина и Методија у Рим почетком 867, папа Никола је преминуо, али је његов насљедник папа Хадријан II одобрио коришћење књига које је Константин превео на словенски језик. Мадалена Бети претпоставља да је папа сматрао словенски језик као средство поучавања, ограничавајући употребу језика на мисионарску дјелатност. По папином наређењу, неки ученици Константина и Методија су рукоположени за свештеник или чтеце.
Константин је умро у Риму 14. фебруара 869, позивајући брата на самрти да не напушта мисију међу Словенима. Коцељ је послао своје изасланике у Рим, тражећи од папе Хадријана II да пошаље Методија у Панонију. У писму -{Gloria in excelsis Deo}-, упућеном Растиславу, Сватоплуку и Коцељу, папа је обавијестио тројицу словенских владара да је Методија поставио за папског легата, да би наставио мисију у њиховим областима. Папа је такође одобрио употребу словенске литургије. Методије је стигао у Панонију у љето или јесен 869. године.
Историја Методије, епископ пријестола Светог Андроника мини|усправно|десно|Папа Хадријан II је рукоположио Методија за епископа.
Као одговор на Коцељев захтјев, Методије се вратио у Рим, гдје је „рукоположен у Епархију панонску, у сједиште Светог Андроника, апостола седамдесеторице” почетком 870. године. Већина историчара поистовјећује сједиште Светог Андроника са Сирмијумом (код Сремске Митровице), али ниједан примарни извор не повезује Сирмијум са апостолом. Уколико је Методијев пријесто био идентичан са Сирмијумом, његово именовање показује да је папа желио да ојача своју власт у западним областима Балкана, јер је Сирмијум био средиште цркве у дијецези Илирик у Римском царству. Почетком 870-их, папска преписка је Методија помињала као епископа или архиепископа — „епископ којег је послала Апостолска столица” или „архиепископ панонски, апостолски легат”, без навођења његовог пријестола. Методије је постављен за архиепископа, али ниједан епископ суфраган није посвећен да служи под њим. То није био преседан: Свети Бонифатије је на сличан начин постао „архиепископ провинције Германије” 732. године.
Методијево рукоположење за епископа у Риму забиљежено је у словенским изворима (укључујући његове Житије и Енкомиј Ћирилу и Методију), али се не помиње у документима папе Хадријана. Историчар Мадалена Бети тврди да недостатак римских извора имплицира да су преговори о Методијевом именовању између Свете столице и Коцеља вођени повјерљиво, јер папа није желио да дође у сукоб са краљем Источне Франачке Лудвигом, који је покушавао да потврди своју власт над сусједним словенским владарима. Иако је папа удовољио Коцељевом захтјеву, ниједан папски изасланик није пратио Методија назад у Панонију. Методијево рукоположење угрозило је интересе Салцбуршког пријестола, занемарујући њену надлежности Коцељевим земљама. Да би одбранили став Салцбурга, клирици из архиепископије су саставили -{Conversio Bagoariorum et Carantanorum}-, који је наглашавао улогу мисионара из Салцбурга у покрштавању Баварске, Карантаније и Паноније око 870. године. У документу се Методије спомиње као „извјесни Грк”, а да се не помиње његово постављање за епископа.
Прије 14. маја 870, Сватоплук је заробио свог стрица Растислава и предао га Францима. Растислав је осуђен на затвор у Регензбургу, а Франци су заузели његову државу. Житије Методија описују расправу Методија са „свим епископима”. Епископи су га оптуживали да је незаконито дјеловао на њиховој територији. Методије је одбацио те наводе, наводећи да га је папа овластио да дјелује на територији коју су епископи незаконито одузели Светог столици. Епископи су „протјерали Методија у Швабију” и затворили га.