Лугош ()Чињенице и претпоставке о дворском позоришту Јована Племенитог Наке у Банатском Комлошу; Алојз Ујес, чланак СЦДДва века црквеног сликарства у Банату; Негру Адријан, Иновације у настави - часопис за савремену наставу, Универзитет у Београду, Учитељски факултет, 2009, вол. 22, бр. 1, (; ) град је и локална самоуправа у западном делу Румуније. Град је по величини, економском развоју и броју становника друго место у Тамишкој жупанији, после његовог седишта Темишвара. Припадају му два села: Магури и Тапија.
Географија Град Лугош припада румунском делу Баната и налази се на источном ободу Панонске низије, испод Карпата. Град се сместио на месту где река Тамиш, која дели град на два дела, излази из брдског предела у равницу. Клима је умерено континентална са благим зимама и умерено топлим летима. Територија града се простире на површини од 98,71.
Историја мини|270 п|д|Градска пешачка улица мини|270 п|д|Саборна православна црква мини|270 п|д|Градска кућа Овај град је први пут поменут 1334. године у једном регистру папских дажбина, а 1376. године се први пут помиње „Лугошка тврђава“, али тек 1551. године, удовица краља Јована Запоље, Изабела, додељује Лугошу грб и повељу о привилегијама. Краљ Јован II Запоља је 1552. године спојио два града Лугош и Карансебеш у један, а њихови становници су се међусобно називали "браћом". Оба ова места су заједно поседовали тврђаву Бокшан и тамошње златне руднике.Владимир Марган: "Прва годишњица првог конгреса војвођанских градова", Вршац 1925. Од те године, па све до 1658. године трају борбе са Турцима, где град, заједно са другим банатским областима (до Караш Северина) успева да сачува своју аутономију и уједињује се са Трансилванијом. Из ратне године 1695. турски султан Мехмед други прешао је Дунав, и сукобио се са Аустријанцима, предвођеним генералом Витераном. Одлучна битка била је код Лугоша, где је страдало 2000 аустријских војника и сам генерал."Гласник друштва србске словесности", Београд 1872. године У то време, након ослобођења 1688. године Лугош је једно од главних места Лугошке и карансебешке бановине. Ипак, 1699. године Турци руше Лугошку тврђаву. Током 15. века град се везује и за личност Сибињанин Јанка.
Од 1717. године град потпада под аустријску управу, када почиње досељавање немачког становништва и стварање општине „Немачки Лугош“. По "Румунској енциклопедији", пописано је 1717. године у Лугошу 218 кућа. Ова општина се налазила на левој обали Тамиша, али се уједињује са румунским делом Лугоша 1795. године у тзв. „Финансијски трг Лугош“. Немачки и Румунски Лугош повезивао је један дрвени мост преко реке Тамиша. У Лугошу је основан 1722. године као први индустријски објекат "Царице Елизабете млин". Пре тога, 1778. Банат је био присаједињен Мађарској. Царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да град Лугош, административно припада Лугошком округу, Лугошког дистрикта. У месту живи измешано становништво, немачко-румунско, а православне храмове иако их је било не помиње, осим ако нису манастири. Помиње шта се све налази у граду на Тамишу: католичка црква и католички манастир, затим поштанска камбијатура, управни и подуправни уред, коњичка касарна и годишњи вашар.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. године Године 1779. основана је жупанија Караш чије је седиште установљено у Лугошу.
Позоришна зграда у Лугошу је подигнута 1835. године."Правда", Београд 1933. Прва штампарија ради од 1852. године. Прорадила је 1876. године жељезничка пруга Лугош-Карансебеш-Оршава.
Дана 21. јула 1842. године беснео је велики пожар у Лугошу. За кратко време је са влашке стране изгорело до 500 кућа и стаја, варошка и вармеђска кућа те обе православне цркве."Сербске народне новине", Будим 1842. године Године 1848. у Лугошу су банатски Румуни под председништвом свог првака Ефтимија Мургуа, одржали своју народну скупштину. У августу 1849. године током Револуције 1848/1849. године, град је био последње седиште мађарске револуционарне владе Лајоша Кошута. Већ, наредне, 1850. године, према царском указу, Лугош постаје седиште Унијатске епископије у Банату, а 1881. године постаје центар Караш-Северин жупаније, када се та жупанија и оформила. Угарске власти су округ Лугош поделили на четири среза, а Земаљски суд се ту у Лугошу већ налазио од 1851. године, као среско-сборни. Телеграфска агенција је отворена у месту децембра 1855. године. Отворена је нова гимназија у Лугошу 1857. која је наставу изводила на немачком језику."Србски дневник", Нови Сад 1856. године Две године касније њу похађа 49 ученика."Световид", Беч 1856. године Године 1857. помињу се у вези нових грунтовних књига у Српском војводству, још увек две општине, Немачки Лугош и Румунски Лугош"Србски дневник", Нови Сад 1857.. Румуни су 1861. године скупили 15.000 ф. да оснују своју гимназију у Лугошу. Она је отворена септембра исте године са румунским наставним језиком. Статус самосталног града стиче 1889. године. У састав Румуније ушао је 1918. године. Када се жупанија Караш-Северин поделила на два дела 1925. године, Лугош постаје престоница Северин. Од 1945. до 1989. је за Румунију био период доминације комунизма и Лугош је други град који се ослободио овог режима.
Економски развој По српском календару из 1827. године у Лугошу је годишње одржаван вашар четири пута: 10. фебруара, 10. маја, 2. јула и 21. октобра."Банатски алманах", Будим 1827-1828.
Лугош важи за развијено индустријско подручје, где су фирме као што су „-{Reiker}-“, -{„Villeroy & Boch“}-, -{„Honewell“}-, -{„Hella“}- и -{„Autoliv“}- отвориле своје производне погоне и оформиле нову индустријску зону „Тапиу“, поред већ постојеће „Тимисори“. Развој је био условљен и тиме што град пресецају два пута важна за Европу: -{DN}- 68 и -{E}- 70.
Култура Лугош има одређено културно наслеђе из своје богате историје; историјски и етнографски музеј, позориште „Трајан Грозавеску“ (оперски певач, погинуо 1927. године у Бечу), Градску библиотеку, галерију „Про Арте“ и друге установе. Најстарији лугошки културни споменик је Торањ „Светог Николаја“ изграђен у 14. и 15. веку. Припадао је бившој манастирској цркви „Свети Николаје“. Такође, издваја се православна црква Успења Богородице у барокном стилу грађена од 1759. до 1766, чији је ктитор био кнез Гаврил Гуреан. У новије време, Јосиф Константин Драган, у Румунији цењен као пословни човек је, између осталог, отворио „Европски универзитет“ који носи његово име, баш као и трг који се налази између зграде Општине и гвозденог моста. Гвоздени мост је симбол овог града и свечано је отворен 1902. године. Изградњом овог моста су уређене и обале реке, а он је дуго година био једина веза између њих. За његову изградњу утрошено је 185 тона метала који је довожен воловским колима. На источној страни трга „Драган“, налази се „Стара префектура“, зграда која се саграђена између 1843. и 1859. године, која је деловала као административно седиште Комитета Северин, Караш-Северин и као Префектура жупаније Северин.
Срби у Лугошу мини|250п|Положај града Лугош на територији жупаније Тимиш
У 16. веку простор око Лугоша био је густо насељен Србима, који су били учесници војних сукоба у јужној Угарској."Сербска пчела", Будим 1836. године Турски султан је 1553. године српском војводи Петру Петровићу поклонио места Лугош и Карансебеш. Петровић је мењао Лугош и остале своје поседе са краљем Фердинандом I, за град Мункач и друга имања. Средином 16. века у месту је Србин племић Јован Рац, а средином 17. века Сава Темишварац. Хришћанска богомоља забележена је ту из 13. и 14. века, судећи по запису на звонику храма. У Лугошу је 1726. године саградио православну цркву, тадашњи префект града Јован Рац (Србин), племић из Мехадије. Иконостас у српској цркви је осликао 1821. године иконописац Павел Ђурковић. Тај иконостас је пресликао 1937. и 1944. године сликар Аурел Ћупе.Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
Посланик на српском сабору 1727. године био је и Петровић Миклеуш (Никола) оборкнез из Липове. Помињу се 1744. године Михаил Манојловић постмајстор от Лугош и Гаврило оберкнез из Лугоша, као посланици на Црквено-народном сабору. Године 1755. у вароши је било 519 српских кућа.Вукица Поповић: "Српски споменици у Румунији", Суботица 1996. Посланик на Темишварском црквено-народном сабору 1790. године био је Ђорђе Вуја трговац из Лугоша."Србски летопис", Будим 1863. године
По извештају о становништву Српског Војводства по народностима 1861. године, у Лугошу је било Срба само 25 душа, а Румуна је у граду и целом округу лугошком, више од свих осталих нација - 52.076 душа."Српски летопис", Пешта 1863. године. По једном попису 1900. године у граду Лугошу је било 153 становника Срба."Школски лист", Сомбор 1907. године
По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у Лугошу је парохијско православно звање основано и матица крштених се води од 1767. године. Матица умрлих од 1767. године, а матица венчаних од 1775. године. Године 1846. православни храм је посвећен Св. Николи, а православног народа у Лугошу има 4896 душа. Окружни протопрезвитер лугошки и парох лугошки био је 1846. године Стефан Атанасијевић. Има у месту више свештеника тада: други бивши протопрезвитер Игњат Вуја, Јован Марковић, Паул Мања (Румун), Зенобиус Петрик, Никола Павловић, капелан Стефан Марко и ђакон Димитрије Теодори.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
Парох и пренумерант чувене Рајићеве историје био је 1794. године поп Константин Атанасијевић.Јован Рајић: "Историја разних славних словенских народов...", Беч 1794. године Књигу о историји трговине набавио је у Темишвару 1816. године лугошки трговац Теодор Поповић Мања. Историјска књига написана на румунском језику, аутора нашег архимандрита Павела Кенгелца је имала 1824. године читаоце не само Румуне, и у "Логошу". Списак претплатника из града и околних парохија са великим бројем Румуна, почињу попови Срби који знају тај језик: Стефан Атанасијевић протопрезвитер и парох лугошки, Димитрије Ивановић парох лугошки, и из околине - Димитрије Петровић парох из Болдура, Јован Поповић парох из Мађар Сакоша и поп Константин Сербу (Србин) из места Цене.Pavle Kengelac: "Istorija universla sau a toata lume", Buda 1824. Претплату за "Сербске летописи" скупљао је 1827. године у "Логошу", заклети адвокат Јован Поповић. Дело Амврамовића које се појавило 1826. године, одредило је адвоката Јована Поповића за скупљача претплате у Лугошу. Претплатник Српског летописа био је 1832. године у Лугошу, Андреј Јовановић спахија. Парох у Логошу је 1832. године поп Димитрије Петровић, јавља се те године као пренумерант. Пејчићеву корисну књигу о здрављу набавили су и претплатници читаоци у Лугошу: адвокат Јован Поповић, Јован Шупљаје асесор и притјажатељ Ваљабула, Василије Миланковић од Вис асесор, Данило Миленковић од Жабара асесор, Георгије од Папхази виши фишкал.Константин Пејчић: "Руководитељ к изгубљеном здрављу", Будим 1834. године Позоришни комад преведен на српски језик, набавио је 1838. године Константин Филиповић трговац из Лугоша, за сина Ђорђа."Следствија злодејствија", превод, Нови Сад 1838. године Купац српске књиге 1847. године у Вршцу, био је Игњатије Вуја парох лугошки и професор на Вршачкој богословији. Три претплатника Павловићевог "Српског народног листа" била су (1839) из Лугоша."Србски народни лист", Будим 1839. године Георгије Атанасијевић, Србин из Лугоша је успешно завршио Сегедински лицеј."Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1839. године Поп Јован Марков је последњи Србин православни свештеник у Лугошу у 19. веку.