Арт деко или Ар деко () је стил визуелних уметности који је настао у Француској непосредно пред Први светски рат, одакле се раширио у САД и у Европи у 20.-тим и 30.-тим годинама 20. века у индустрији и занатству. У Енглеској овај стил постаје заступљен тек 1940-их, а и Јапан своје извозне производе израђује у маниру арт декоаart déco, Hrvatska enciklopedija LZMK, Pristupljeno 23. 7. 2017., док се у Кини јавља његова мешавина с модерним стилом раног 20. века у тзв. стилу -{Amoy Deco}- (градови Шангај и Кулансуhttp://whc.unesco.org/en/news/1688 Sites in Cambodia, China and India added to UNESCO’s World Heritage List], UNESCO, 8. 7. 2017. Preuzeto 23. 7. 2017.). Носи карактеристике многих праваца у првом реду кубизма, футуризма и сецесије.
Током 1930-их, у време велике депресије, арт деко је постао у већој мери ублажен. Пристигли су нови материјали, укључујући хромирање, нерђајући челик и пластика. Лепши облик стила, звани -{Streamline Moderne}-, појавио се 1930-их, који је имао закривљене облике и глатке полиране површине., Editions Jean-Paul Gisserot, Арт деко је један од првих заиста интернационалних стилова, али његова доминација је окончана почетком Другог светског рата, и успон строго функционалних и неукрашених стилова модерне архитектуре и интернационалног стила архитектуре је уследио.
Име
Термин арт деко је добио своје име, скраћено за -{arts décoratifs}-, по Међународној изложби савремене декоративне и индустријске уметности одржаној у Паризу 1925. иако су се различити стилови који карактеришу арт деко већ појавили у Паризу и Бриселу пре Првог светског рата.
Израз -{arts décoratifs}- први пут је коришћен у Француској 1858. године; према подацима објављеним у билтену Француског фотографског друштва."M. Cunny présente une Note sur un procédé vitro-héliographique applicable aux arts décoratifs", Bulletin de la Société française de photographie, Société française de photographie. Éditeur: Société française de photographie (Paris), 1858, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 8-V-1012, Bibliothèque nationale de France Новине Ле Фигаро су 1868. године користиле израз -{objets d'art décoratifs}- у контексту предмета за сценографију позорнице створене за Театар де л'Опера."Enfin, dans les ateliers, on travaille à l'achèvement des objets d'art décoratifs, qui sont très nombreux", Le Figaro, Éditeur: Figaro (Paris), 1869-09-18, no. 260, Bibliothèque nationale de FranceL'Art décoratif à Limoges, La Voix de la province : Revue littéraire, artistique, agricole et commerciale, 1862, (1862/04/01 (N1)-1863/01/01 (N12)), Bibliothèque francophone multimédia de Limoges, 2013-220524, Bibliothèque nationale de FranceRevue des arts décoratifs (Paris), 1880–1902, Bibliothèque nationale de France, département Sciences et techniques, 4-V-1113 Године 1875, дизајнерима намештаја, дизајнерима текстила, накита и стакла, као и другим занатлијама, француска влада је званично дала статус уметника. Као одговор на то, -{École royale gratuite de dessin}- (Краљевска дипломска школа дизајна), основана 1766. године под краљем Лујем -{XVI}- за обуку уметника и занатлија у занатима који се односе на ликовне уметности, преименована је у -{École nationale des arts décoratifs}- (Национална школа декоративне уметности). Данашње име ENSAD (-{École nationale supérieure des arts décoratifs}-) добила је 1927. године.
Настанак Настанак овог стила сеже у почетак 20. века када је у Француској била значајно раширена сецесија- са својим једноставним линијама и дречећим колоритом. Поред сецесије су се ту појављивале и модерне тенденције пре свега кубизам.
Ови трендови и залуђивање друштва за све што је модерно, на што су утицали нови проналасци и развој индустрије, утицали су на појаву новог стила који се први пут презентира 1925. године у Паризу на изложби декоративне уметности (-{Exposition Internationale des Arts Dékoratifs et industriels Modernes}-). На овој изложби су били представљени предмети примењене уметности на које је утицала појава модернизма.
Развој и распрострањеност Иако је нови стил био у почетку одређен пре свега за богате људе и сматрао се луксузом, он је задобио велику популарност у широкој публици и његови су се облици репродуковали у масовној производњи у многим областима.
Области раширености стила У овом чланку ће се поменути главне области у којима је ар деко оставио трага. Предмети дневне употребе Предмети који су били одређени за свакодневну употребу су се одликовали великим сјајем, једноставношћу линија и чистим бојама. Приликом израде предмета као што су огледалца, ручни часовници, или светлећа тела почели су се у великој мери употребљавати материјали као: стакло, керамика, модерни бакелит или углачани хром. Графика Плакати и корице књига су карактеризовани снажном контуром, јасним бојама и изражајним словима. Добри пример је шпица у филмском студију Универзал (-{Universal Pictures}-)- планета која се окреће са сунчевим системом и натписом Универзал која се и данас употребљава.
Аутомобилизам мини|Аутомобил чији је стил одражавао утицаје арт деко Ар деко је у знатној мери утицао на рађање аутомобилизма. Типични су једноставни облици аутомобила са луксузним ентеријерима са удобном наслоњачом или дрвеним облогама у унутрашњости.
Архитектура Најбољи представник овог стила у архитектури је славна зграда у центру Њујорка Емпајер стејт билдинг на којој се виде главне карактеристике стила, чврсто дана линија за разлику од кривих линија сецесије и декоративни ентеријер.
Амерички арт деко
мини|алт=Илустрација на разгледници високе, беле зграде, са два уска торња који се уздижу право из шире основе.|лево|усправно|Еквитабл зграда својом величином подстакла је доношење закона о зонирању који су утицали на архитектуру Арт декоа у граду.
Амерички Арт деко има своје корене у европским уметностима, посебно у модерном стилу популаризованом на Међународној изложби модерних декоративних и индустријских уметности 1925. године у Паризу, од које Арт деко добија своје име (Exposition internationale des arts décoratifs et industriels modernes). Иако Сједињене Државе нису званично учествовале, Американци — укључујући њујоршког архитекту Ирвина Чанина — посетили су изложбу, а америчка влада је такође послала делегацију. Њихови извештаји помогли су ширењу стила у Америци. Други утицаји укључивали су немачки експресионизам, аустријску сецесију, Ар нуво, кубизам, и орнаменте афричких, централноамеричких и јужноамеричких култура. Америчка архитектура Арт декоа попримила би различите облике широм земље, под утицајем локалне културе, закона и укуса.
Арт деко је ушао у моду баш када се Њујорк брзо трансформисао. Експлозија становништва, успешна економска времена, јефтини кредити и лабаво зонирање комбиновали су се да подстакну грађевински бум. Тржиште некретнина било је толико френетично да су зграде које су стајале само неколико година редовно рушене ради нове градње. Нове, веће зграде замениле су више мањих структура на старим парцелама. Количина канцеларијског простора у Њујорку повећала се за 92% крајем 1920-их.
Прописи о зонирању имали су велики утицај на дизајн зграда. Пролиферација све већих облакодера попут 40-спратне Еквитабл зграде подстакла је Њујорк да донесе први градски закон о зонирању у САД, Резолуција о зонирању из 1916. Прописи, намењени спречавању високих зграда да блокирају светлост и ваздух на нивоу улице, захтевали су да се зграде "повуку" од нивоа улице у зависности од ширине улице и зониране области. Након што се зграда уздигла и повукла да покрије 25% парцеле, укупна висина није била ограничена. Утицај нових прописа није се материјализовао до касније у деценији, јер је улазак Америке у Први светски рат успорио градњу.
мини|десно|усправно|Илустрација Хјуа Фериса, која демонстрира приступ захтевима за повлачење Њујорка који ће дефинисати градске Арт деко зграде.|алт=Монохроматска скица у угљену велике масивне зграде. Нема прозоре или орнаменте, али се драматично уздиже са стубовима који се повлаче како се зграда диже.
Ране зграде изграђене у складу са новим прописима чиниле су то без маште — Хекшер зграда у Мидтауну (завршена 1921) повлачила се равномерно попут гомиле кутија како се уздизала — али су уследиле инспиративније интерпретације закона. Велики утицај на резултирајуће облакодере имао је Елиела Саринена другопласирани дизајн за чикашки Трибјун Тауер, који се сматрао новим стилом различитим од ранијих готичких или класичних архитектура. Такође су били утицајни архитекта и илустратор Хју Ферис са својом серијом спекулативних архитектонских илустрација које истражују како направити зграде које испуњавају захтеве зонирања. Ферисове илустрације замишљале су зграде као скулптуралне форме уместо једноставних кутија. Архитекта Талбот Хамлин описао је Ферисов рад као "чаробни штапић који ослобађа архитектуру америчког града из њене ноћне море [...] Висока зграда више није изгледала као да је грађена на километре и одсечена по наруџбини, већ је била компонована прелом за преломом, контрафор за контрафором. Могућности поезије ушле су у игру."
Претече Арт деко облакодера који су ускоро никли широм града биле су зграде попут Рејмонд Худове Америчка Радијатор зграда (1924), која је била неоготичка у општем стилу, али је имала апстрактне орнаменте који ће карактерисати Арт деко. Још једна рана прелазна зграда била је Медисон Белмонт зграда на адреси 181 Медисон Авенија (1924–1925), која је имала традиционалне орнаменте и организацију на горњим спратовима, у комбинацији са Арт деко мотивима на доњим спратовима. Арт деко гвожђарију обезбедио је Едгар Брант, који је допринео улазним капијама за Париску изложбу 1925. Један од првих Арт деко облакодера била је Њујоршка телефонска компанијска зграда, изграђена између 1923–1927. и дизајнирана од стране Ралфа Томаса Вокера. Њена пригушена боја и орнаменти нису у потпуности демонстрирали стил који је ускоро процветао широм града, али су њена масивност и вертикалност биле потпуно модерне и раскинуле су са установљеним архитектонским стиловима.
У Финансијском дистрикту и центру Менхетна, силуета града је брзо трансформисана пролиферацијом Арт деко високих зграда. Зграда Њујоршке телефонске компаније била је украшена мотивима изведеним из астечких дизајна, а лоби је имао сводни плафон са фрескама које приказују историју комуникације. Остали значајни Арт деко небодери у центру укључују Зграду Irving Trust компаније (1929–1931), дизајнирану са "завесом" екстеријером и мозаицима које је произвела Хилдрет Мејер у ентеријеру; 120 Вол стрит (1929–1930), са обликом торте за венчање и базом од црвеног гранита и кречњака; и Зграду City Bank-Farmers Trust (1930–1931), са апстрактним главама дуж фасаде које гледају на ниво улице, и бронзаним вратима која приказују методе транспорта. Последњи небодер изграђен пре Другог светског рата у Финансијском дистрикту био је 70 Пајн стрит, завршен 1932. Имао је јединствене лифтове са двоструком палубом који су опслуживали два спрата лобија, дизајниране да максимизирају профитабилни простор малог плаца.
У поређењу са центром, који је већ имао небодере који датирају из претходног века и мање доступних плацева, Мидтаун Менхетн је тек почињао да развија своју силуету када је Арт деко постао популаран. Његов пословни дистрикт је процветао након изградње Гранд сентрал терминала и подземног постављања железничких пруга које су отвориле нове плацеве за развој. 42. улица постала је главна Арт деко саобраћајница Мидтауна, угостивши неке од најпознатијих небодера града. Једна од најранијих била је Чанин зграда (1927–1929), седиште Чанин грађевинске компаније. Имала је контрафоре који евоцирају минијатурне небодере на спољашњости, заједно са апстрактним цветним рељефима на нижим спратовима. Унутра, лоби је укључивао бронзане решетке које славе економске прилике града.