мини|десно|1.2|Константинова визија и Битка код Милвијског моста у византијском рукопису из 9. века.

У време владавине римског цара Константина Великог (306—337. н. е.), хришћанство је започело свој прелазак у доминантну религију Римског царства. Историчари нису сигурни у вези са разлозима због којих је Константин фаворизовао хришћанство, а теолози и историчари су се често расправљали о томе који облик раног хришћанства је он прихватио. Међу научницима не постоји консензус о томе да ли је он усвојио хришћанство своје мајке Јелене у младости, или га је, како тврди Јевсевије Цезарејски, подстакао да пређе у веру коју је он сам прихватио.

Константин је током већег дела своје владавине владао Римским царством као једини цар. Неки научници тврде да је његов главни циљ био да добије једногласно одобрење и покорност својој власти од свих класа, те је стога изабрао хришћанство за вођење своје политичке пропаганде, верујући да је то најприкладнија религија која се може уклопити у царски култ. Без обзира на то, под Константиновом династијом хришћанство се проширило широм царства, чиме је започела ера државне цркве Римског царства. Да ли се Константин искрено преобратио у хришћанство или је остао веран паганизму, предмет је расправе међу историчарима. Његово формално преобраћење 312. године је скоро универзално признато међу историчарима, иако се тврдило да га је тек на самрти 337. године крстио аријански епископ Јевсевије Никомидијски.; . Прави разлози за то остају непознати и такође су предмет дебате. Према Хансу Полсандеру, професору емеритусу историје на Државном универзитету Њујорка у Олбанију, Константиново преобраћење било је питање реалполитике, са циљем да послужи његовом политичком интересу очувања јединства царства под његовом контролом.

Константинова одлука да прекине прогон хришћана у Римском царству била је прекретница за рано хришћанство, понекад називана Тријумфом Цркве, Миром Цркве или Константиновом променом. Константин и Лициније су 313. године издали Милански едикт, којим је декриминализовано хришћанско богослужење. Цар је постао велики покровитељ Цркве и поставио преседан за положај хришћанског цара унутар Цркве, а подигао је и појмове ортодоксије, хришћански свет, васељенски сабори и државна црква Римског царства, која је проглашена едиктом 380. године. Поштује се као светац и једнакоапостолни у Источној православној цркви, Оријенталној православној цркви и разним источним католичким црквама због свог примера као хришћанског монарха.

Пре Константина Први забележени званични прогон хришћана у име Римског царства догодио се 64. године н. е., када је, како извештава римски историчар Тацит, цар Нерон покушао да окриви хришћане за Велики пожар у Риму. Према црквеном предању, током Неронове владавине, свети Петар и Павле су мученички страдали у Риму. Међутим, савремени историчари расправљају о томе да ли је римска влада разликовала хришћане од Јевреја пре него што је Нерва изменио Fiscus Judaicus 96. године, од када су практични Јевреји плаћали порез, а хришћани не.<ref><ref>;

Хришћани су патили од спорадичних и локализованих прогона током периода од два и по века. Њихово одбијање да учествују у римском царском култу сматрало се чином издаје и стога је било кажњиво погубљењем. Најраширенији званични прогон спровео је Диоклецијан, почевши од 303. године. Током Великог прогона, цар је наредио рушење хришћанских зграда и домова, као и сакупљање и спаљивање њихових светих књига. Хришћани су хапшени, мучени, сакаћени, спаљивани, изгладњивани и осуђивани на гладијаторске борбе ради забаве гледалаца. Велики прогон је званично окончан у априлу 311. године, када је Галерије, старији цар Тетрархије, издао едикт о толеранцији којим је хришћанима дато право да практикују своју религију, иако им није враћена никаква имовина. Константин Велики, цезар у Западном царству, и Лициније, цезар на Истоку, такође су били потписници едикта.. trans. and ed. Henry Bettenson , 21. Спекулише се да је Галеријев преокрет у његовој дугогодишњој политици прогона хришћана могао бити последица утицаја једног или оба ова савладара.

Константиново преобраћење Могуће је да је Константинова мајка, Јелена, упознала сина са хришћанством. У сваком случају, он се изјаснио као хришћанин тек након издавања Миланског едикта. Пишући хришћанима, Константин је јасно ставио до знања да верује да своје успехе дугује искључиво заштити Свевишњег Бога.

Визија Аполона мини|Златни мултипл који је Константин издао у Тицинуму 313. године, приказујући цара и бога Сола, док је Сол такође приказан у својој квадриги на Константиновом штиту. мини|Фолис који је Константин издао у Лугдунуму око 309–310. године, са Солом који држи глобус и носи зракасту круну. Константин је описан као . Године 310. један панегирик, сачуван у збирци Panegyrici Latini и одржан у Триру поводом рођендана града и Константинових quinquennalia, описао је визију коју је цар наводно имао док је путовао између Марсеља и Трира. Панегиричар приповеда да се бог Аполон појавио Константину у друштву са Викторијом и заједно су му уручили три венца која су представљала тридесет година власти. Ова визија се можда догодила у сну који је цар доживео док је практиковао инкубацију у светилишту Аполона Грануса у месту Гран, у Вогезима. Јевсевије је био свестан ове визије, или извештаја о њој, и у свом Панегирику Константину из 336. године помиње „тридесетогодишње круне”, 6.1 које је „Божја рука” доделила Константину, „проширујући владавину његовог царства за много година”., 10.7

Битка код Милвијског моста

Јевсевије Цезарејски и други хришћански извори бележе да је Константин доживео драматичан низ догађаја негде између смрти свог оца Констанција Хлора 306. године и Битке код Милвијског моста 28. октобра 312. године. Битка је осигурала Константиново право на титулу августа на Западу, коју је једнострано преузео након смрти свог оца. Према Јевсевијевом делу Константинов живот, Константин је видео визију трофеја у облику крста састављеног од светлости изнад сунца у подне.

десно|мини|Христов знак се појављује Константину, како га је замислио Рубенс (1622). Константинова војска види Хи-Ро на дневном небу.

Грчке речи се често преводе на латински језик као in hoc signo vinces („у овом знаку ћеш победити”). Према Јевсевију, Константин је исте ноћи имао и сан. У сну...

Пишући своју Црквену историју убрзо после 313. године, Јевсевије не помиње ову причу у том делу и не препричава је све док деценијама касније није саставио своју постхумну биографију о Константину. Константинов живот је Јевсевије написао након Константинове смрти, и Јевсевије је признао да је причу чуо од Константина дуго након што се догодила. Лактанције, пишући између 313. и 315. године, отприлике двадесет година пре Јевсевијевог Живота, такође не помиње визију на небу. Уместо тога, Лактанције само наводи да се Константинов сан догодио уочи одлучујуће битке на Милвијском мосту преко Тибра, са кључним детаљем да је знак био обележен на штитовима Константинових војника. Према Лактанцију: мини|Константинов сан у византијском рукопису из 9. века. мини|Медаљон који је Константин издао у Тицинуму 315. године, са Хи-Ро на перјаници царевог шлема и Ромулом и Ремом и вучицом на његовом штиту. мини|Касноримски саркофаг са комбинованим крстом и Хи-Роом у венцу.

мини|Фолис који је Константин издао у Цариграду 337. године, са Хи-Ро на лабаруму.

Из ових извора није јасно шта је Константин видео и шта је било обележено на штитовима његове војске. Јевсевијев опис дневне визије сугерише симбол у облику крста (било † или ✝), док Лактанцијев опис сугерише стаурограм (⳨), иако су као тумачења предложени и crux ansata или египатски анк. Све ове симболе користили су хришћани у 3. и 4. веку. Јевсевије се слаже са Лактанцијем да је нови знак додат на штитове Константинових војника, али то не повезује са Битком код Милвијског моста, наводећи само да је „знак спасоносног трофеја” био обележен, али не прецизирајући када., 4.21 Негде после 317. године, Константин је дозволио Јевсевију, вероватно 325. или 335. године, да види стандарду која је направљена према царевим упутствима из сна током грађанског рата. Описао ју је као:

Овај каснији Јевсевијев опис, написан после 324. године, сугерише сложенији симбол од Лактанцијевог ранијег текста, укључујући грчка слова ро и хи у лигатури као Хи-Ро, монограм од , што се односи на Исуса. Могуће је да се Јевсевијев опис односи на Хи-Ро унутар петље анка.

Након битке, те пораза и смрти Максенција, Константин је постао неприкосновени цар на Западу и извршио адвентус, церемонијални улазак у град. Стигавши унутар зидина Рима, игнорисао је олтаре боговима припремљене на Капитолу и није извршио уобичајене жртве за прославу победоносног уласка генерала у Рим, већ се упутио директно у царску палату. Ово је вероватно зато што се традиционални римски тријумф, који се завршавао жртвом Јупитеру Најбољем Највећем у његовом храму на Капитолу, традиционално славио након победе над непријатељима Рима, а не након освајања града од стране претендента у грађанском рату. Константинов славолук, за који су бројни рељефи са ранијих споменика који приказују претходне цареве како жртвују разним боговима прерађени са Константиновим ликом, не садржи слику Константина како жртвује Јупитеру, иако је приказан како жртвује Аполону и Херкулу.

Милански едикт

Константин и Лициније су 313. године објавили „да је исправно да хришћани и сви други имају слободу да следе онај начин религије који се свакоме од њих чини најбољим”, чиме су одобрили толеранцију за све религије, укључујући хришћанство. Милански едикт је отишао корак даље од ранијег Галеријевог едикта из Сердике из 311. године, враћајући конфисковану црквену имовину. Овај едикт је учинио царство званично неутралним у погледу верског богослужења; није учинио традиционалне религије илегалним, нити је хришћанство постало државна религија, као што се касније догодило Солунским едиктом из 380. године. Милански едикт је, међутим, подигао статус хришћанства унутар царства и поново потврдио важност верског богослужења за добробит државе.. trans. and ed. Henry Bettenson , 22. Већина утицајних људи у царству, посебно високи војни званичници, нису прешли у хришћанство и још увек су учествовали у традиционалној римској религији; Константинова владавина показивала је барем спремност да се ове фракције умире. Новчићи ковани и до осам година након битке и даље су носили ликове римских богова. Споменици које је прво наручио, попут Константиновог славолука, нису садржали никакве референце на хришћанство.

Покровитељство над Црквом

десно|мини|Црква Свете Ирине била је прва црква коју је Константин наручио у Цариграду, а изгорела је у побуни Ника. Садашња грађевина потиче из 6. века. Долазак Константина на власт био је прекретница за рано хришћанство. Након своје победе, Константин је преузео улогу покровитеља хришћанске вере. Подржавао је Цркву финансијски, изградио је низ базилика, доделио привилегије (нпр. ослобађање од одређених пореза) свештенству, промовисао хришћане на високе положаје, вратио имовину конфисковану током Великог прогона Диоклецијана, и обдарио цркву земљом и другим богатством. Између 324. и 330. године, Константин је изградио нови град, Нови Рим, у Византиону на Босфору, који ће по њему бити назван Константинопољ. За разлику од „старог” Рима, град је почео да користи отворено хришћанску архитектуру, садржао је цркве унутар градских зидина и није имао већ постојеће храмове других религија. мини|Мапа Цркве и Царства на Истоку под Константином, око 330. године н. е.