Историја метафизике истражује како су се теорије о најопштијим карактеристикама стварности („метафизика“) развијале кроз историју.

Праисторија Когнитивна археологија, као што је анализа пећинских слика и других праисторијских уметничких дела и обичаја, сугерише да се облик вечне филозофије или шаманске метафизике можда сеже до настанка бихејвиоралне модерности, широм света. Слична веровања се налазе у данашњим културама „каменог доба“, као што су аустралијски абориџини. Вечна филозофија постулира постојање духовног или концептуалног света упоредо са свакодневним светом, као и интеракције између ових светова током снова и ритуала, или на посебне дане и на посебним местима. Тврдило се да је вечна филозофија чинила основу за платонизам, при чему је Платон артикулисао, а не стварао, много старија и распрострањена веровања.Дејвид Луис-Вилијамс (2009). Inside the Neolithic Mind: Consciousness, Cosmos, and the Realm of the Gods.Олдус Хаксли (1945). The Perennial Philosophy.

Бронзано доба Културе бронзаног доба, као што су древна Месопотамија и стари Египат (заједно са слично структурираним, али хронолошки каснијим културама попут Маје и Астеци), развиле су системе веровања засноване на митологији, антропоморфним боговима, дуализму ума и тела и духовном свету, како би објасниле узроке и космологију. Чини се да су ове културе биле заинтересоване за астрономију и можда су повезивале или поистовећивале звезде са неким од ових ентитета. У старом Египту, онтолошка разлика између реда (Маат) и хаоса (Исфет) била је, изгледа, важна.

Пресократовска Грчка thumb|right|Круг са тачком су користили Питагорејци и каснији Грци да представе прво метафизичко биће, Монаду или Апсолут. Први именовани грчки филозоф, према Аристотелу, је Талес из Милета, са почетка 6. века пре нове ере. Он је користио чисто физичка објашњења како би објаснио феномене света, уместо митолошких и божанских објашњења традиције. Сматра се да је постулирао воду као једини темељни принцип (или архе у каснијој аристотеловској терминологији) материјалног света. Његови савременици, али млађи Милећани, Анаксимандар и Анаксимен, такође су постулирали монистичке темељне принципе, и то апејрон (неодређено или безгранично) и ваздух.

Друга школа била је елејска, у јужној Италији. Групу је основао почетком петог века пре нове ере Парменид, а укључивала је Зенона из Елеје и Мелиса са Самоса. Методолошки, елејци су били углавном рационалисти и сматрали су логичке стандарде јасноће и нужности критеријумима истине. Парменидова главна доктрина била је да је стварност једно, непроменљиво и универзално Биће. Зенон је користио reductio ad absurdum како би у својим парадоксима демонстрирао илузорну природу промене и времена.

Хераклит из Ефеса, насупрот томе, ставио је промену у центар, учећи да „све тече“. Његова филозофија, изражена у кратким афоризмима, прилично је загонетна. На пример, такође је учио о јединству супротности.

Демокрит и његов учитељ Леукип познати су по формулисању атомске теорије космоса.

Класична Кина thumb|right|230px|Модерни „симбол јин и јанга“ (таиђиту) Метафизика у кинеској филозофији може се пратити до најранијих кинеских филозофских концепата из династије Џоу, као што су Тјен (Небо) и јин и јанг. У четвртом веку пре нове ере дошло је до заокрета ка космогонији са успоном таоизма (у Дао де ђингу и Џуангцију) и посматрања природног света као динамичног и стално променљивог процеса који спонтано настаје из једног иманентног метафизичког извора или принципа (Тао).Perkins, Franklin, "Metaphysics in Chinese Philosophy" , The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 Edition), Edward N. Zalta (ed.). Друга филозофска школа која се појавила отприлике у то време била је Школа природњака, која је крајњи метафизички принцип видела као Таиђи, „врховну поларитет“ састављену од сила јина и јанга, које су увек биле у стању промене тражећи равнотежу. Још једна брига кинеске метафизике, посебно таоизма, јесте однос и природа бића и небића (you 有 и wu 無). Таоисти су сматрали да је крајњи принцип, Тао, такође небиће или одсуство. Други важни концепти били су спонтано стварање или природна виталност (Ziran) и „корелативна резонанца“ (Ganying).

Након пада династије Хан (220. н.е.), у Кини се појавила неотаоистичка школа Сјуенсјуе. Ова школа је била веома утицајна у развоју концепата касније кинеске метафизике. Будистичка филозофија је ушла у Кину (око 1. века) и под утицајем изворних кинеских метафизичких концепата развила нове теорије. Домаће школе филозофије Тјентај и Хуајен одржавале су и реинтерпретирале индијске теорије шунјата (празнина, kong 空) и природа Буде (Fo xing 佛性) у теорију међупрожимања феномена. Неоконфучијанци попут Џанг Цаја, под утицајем других школа, развили су концепте „принципа“ (li) и виталне енергије (ћи).

Класична Грчка Сократ и Платон

Платон је познат по својој теорији форми (идеја) (коју у својим дијалозима ставља у уста Сократу). Платоновски реализам (који се такође сматра обликом идеализма)Како је Платон сматрао да су универзалије идеалне форме, овај став се збуњујуће назива и платоновски идеализам. Ово не треба мешати са идеализмом који су представили филозофи попут Имануела Канта: пошто платоновске апстракције нису просторне, временске или менталне, нису компатибилне са нагласком каснијег идеализма на менталном постојању. сматра се решењем проблема универзалија; то јест, оно што је заједничко појединачним објектима јесте то што деле специфичну Форму која је универзална за све остале објекте исте врсте.

Теорија има и неколико других аспеката: Епистемолошки: знање о Формама је извесније од пуких чулних података. Етички: Форма Добра поставља објективни стандард за морал. Време и промена: Свет Форми је вечан и непроменљив. Време и промена припадају само нижем, чулном свету. „Време је покретна слика Вечности“. Апстрактни објекти и математика: Бројеви, геометријске фигуре итд. постоје независно од ума у Свету Форми.

Платонизам се развио у неоплатонизам, филозофију са монотеистичким и мистичним призвуком која је опстала дубоко у раној хришћанској ери.

Аристотел Платонов ученик Аристотел је опширно писао о готово свим темама, укључујући и метафизику. Његово решење проблема универзалија је у супротности са Платоновим. Док су платоновске Форме егзистенцијално очигледне у видљивом свету, аристотеловске суштине бораве у појединачним стварима.

Потенцијалност и актуалностРечи „потенцијалност“ и „актуалност“ су један од превода оригиналних грчких термина Аристотела. У стручним радовима о овој теми понекад се користе и други преводи (укључујући латински) и алтернативни грчки термини. су принципи дихотомије коју је Аристотел користио у својим филозофским делима за анализу кретања, узрочности и других питања.

Аристотеловска теорија промене и узрочности обухвата четири узрока: материјални, формални, ефикасни и финални. Ефикасни узрок одговара ономе што се данас једноставно назива узроком. Финални узроци су изричито телеолошки, концепт који се данас у науци сматра контроверзним. Дихотомија материја/форма постала је веома утицајна у каснијој филозофији као разлика између супстанције и суштине.

Уводни аргументи у Аристотеловој Метафизици, Књига I, врте се око чула, знања, искуства, теорије и мудрости. Први главни фокус у Метафизици је покушај да се утврди како интелект „напредује од осећаја преко памћења, искуства и уметности до теоријског знања“.McKeon, R. (1941). Metaphysics. In The Basic Works of Aristotle (p. 682). New York: Random House. Аристотел тврди да вид пружа способност препознавања и памћења искустава, док звук омогућава учење.

Класична Индија

Будизам

thumb|right|Седећи Буда из манастира Сарвастивада у Тапа Шотор, 2. век н.е.

У индијском будизму, Мадхјамака школа будистичке филозофије развила је идеју да су сви феномени суштински празни, без трајне суштине. Доктрина „само свест“ (vijñapti-mātra) школе Јогачара тврдила је да су доживљени објекти само трансформације свести и да не одражавају спољашњу стварност. Према будистичкој филозофији, посебно након успона древне махајанске будистичке мисли, концепт непостојаности (anicca) схваћен је као једно од три обележја постојања (trilakṣaṇa): не постоји ни емпиријска ни апсолутна трајна стварност, јер све појаве карактерише недостатак чврстог и независног постојања (svabhāva), а онтологија се може објаснити као процес. Адведанда и друге школе хиндуистичке филозофије деле бројне термине, доктрине и дијалектичке технике са будистичком филозофијом. У будистичкој онтологији постоји систем зависног настанка и међузависних феномена (pratītya-samutpāda), али нема стабилних, трајних идентитета, нити вечних универзалија или партикуларија. У будизму, мисли и сећања су менталне конструкције и флуидни процеси (skandhā) без стварног посматрача, личног агенса или спознавача (anātman). Насупрот томе, у адваита веданти и другим ортодоксним школама хиндуизма, вечно, непроменљиво крајње сопство (ātman) идентично са крајњом стварношћу (Brahman) схваћено је као стварни посматрач, лични агенс и спознавач. Међутим, историјски Буда је сматрао ово браманско веровање једним од шест погрешних погледа на сопство; заправо, Буда је сматрао да је везаност за привид трајног сопства у овом свету промена узрок патње (duḥkha) и главна препрека за постизање духовног ослобођења (mokṣa).

У будистичкој филозофији постоје различите метафизичке традиције које су поставиле различита питања о природи стварности на основу учења Буде у раним будистичким текстовима. Историјски Буда из раних текстова не фокусира се на метафизичка питања, већ на етичку и духовну обуку, а у неким случајевима одбацује одређена метафизичка питања као некорисна и неодређена (avyakta), препоручујући да се оставе по страни. Развој систематичне метафизике почео је након Будине смрти са успоном Абхидарма традиција.Ronkin, Noa; Early Buddhist Metaphysics: The Making of a Philosophical Tradition, p. 1 Будистичке абхидарма школе развиле су своју анализу стварности на основу концепта међузависних феномена (dhārmata), који су крајњи физички и ментални догађаји који чине искуство и њихове међусобне односе. Ноа Ронкин је њихов приступ назвала „феноменолошким“.Ronkin, Noa; Early Buddhist Metaphysics: The Making of a Philosophical Tradition, p. 5

Касније филозофске традиције укључују Мадхјамака школу Нагарђуне унутар махајана будизма (3. век н.е.), која је даље развила теорију празнине (śūnyatā) свих међузависних феномена (dhārmata), која одбацује било какву врсту супстанције. Ово је тумачено као облик анти-фундационализма и анти-реализма који стварност види као нешто без крајње суштине или основе.Westerhoff, Jan; Nagarjuna's Madhyamaka: A Philosophical Introduction (2009), Conclusion У међувремену, Јогачара школа је промовисала теорију названу „само свест“ (vijñapti-mātra), која је тумачена као облик идеализма или феноменологије и негира поделу између саме свести и објеката свести.Lusthaus, Dan, Buddhist Phenomenology У средњовековној Кини, школа Сјуенсјуе истраживала је метафизичке проблеме махајанске будистичке филозофије, попут контраста између бића и небића.

Самкја

Самкја је древни систем индијске филозофије заснован на дуализму који укључује крајње принципе свести и материје."Samkhya", Webster's College Dictionary (2010), Random House, , Quote: "Samkhya is a system of Hindu philosophy stressing the reality and duality of spirit and matter." Описује се као рационалистичка школа индијске филозофије.Mikel Burley (2012), Classical Samkhya and Yoga – An Indian Metaphysics of Experience, Routledge, , pp. 43–46 Највише је повезана са филозофијом јоге у хиндуизму, а њена метода је највише утицала на развој раног будизма.Roy Perrett, Indian Ethics: Classical traditions and contemporary challenges, Volume 1 (Editor: P Bilimoria et al.), Ashgate, , pp. 149–158 Ортодоксна хиндуистичка школа Самкја филозофије увела је метафизички дуализам са чистом свешћу и материјом као својим фундаменталним категоријама.