мини|upright=1.6|„Христос овенчан трњем”, дело Матијаса Стома (око 1633–1639), приказује Исуса у његовом страдању као „Господара стрпљења” са трновим венцем и трском уместо скиптра, док му се ругају римски војници.
Страдање или Пасија (од ) јесте кратки завршни период пре смрти Исуса, описан у четири канонска јеванђеља. Обележава се у хришћанству сваке године током Страсне седмице.
Страдање може обухватати, између осталих догађаја, Исусов тријумфални улазак у Јерусалим, његово чишћење Храма, помазање, Тајну вечеру, молитву у Гетсиманији, хапшење, суђење пред Синедрионом и суђење пред Понтијем Пилатом, распеће и смрт, као и његов погреб. Они делови четири канонска јеванђеља који описују ове догађаје познати су као наративи о страдању. У неким хришћанским заједницама, обележавање Страдања укључује и сећање на тугу Марије, Исусове мајке, на Петак жалости.
Реч страдање или пасија попримила је општију примену и сада се може односити и на извештаје о патњи и смрти хришћанских мученика, понекад користећи латински облик .
Наративи према четири канонска јеванђеља Извештаји о страдању налазе се у четири канонска јеванђеља: Матејевом, Марковом, Лукином и Johnовом. Три од њих — по Матеју, Марку и Луки, позната као Синоптичка јеванђеља — дају сличне извештаје. Извештај у Јеванђељу по Јовану значајно се разликује.
Научници нису сагласни око тога које догађаје око Исусове смрти треба сматрати делом наратива о страдању, а који само претходе или следе самом наративу. На пример, Пушкаш и Робинс (2011) започињу Страдање након Исусовог хапшења и пре његовог васкрсења, укључујући тако само суђења, распеће и смрт Исуса. У делу Исус из Назарета: Света недеља (2011) папе Бенедикта XVI, термин Страдање у потпуности се поклапа са распећем и смрћу Исуса; он не укључује раније догађаје и специфично искључује погреб и васкрсење. Други, попут Матсона и Ричардсона (2014), заузимају шири приступ и сматрају да тријумфални улазак, тајна вечера, суђење пред Пилатом, распеће, погреб и васкрсење колективно чине „Страсну седмицу”.
Свеобухватни наратив мини|upright|Христос у болу из 16. века, Хеб, Чешка Узимајући инклузиван приступ, „Страдање” може укључивати: Улазак Христа у Јерусалим: неки људи дочекују Исуса када улази у Јерусалим. Изгоњење трговаца из храма: Исус теру трговце стоком и мењаче новца из Храма у Јерусалиму. Помазање Исуса од стране жене током оброка неколико дана пре Пасхе. Исус говори да ће она због овога заувек бити памћена. Тајна вечера коју су Исус и његови ученици поделили у Јерусалиму. Исус даје последња упутства, предвиђа своју издају и говори им да га се сви сећају. Исус предвиђа Петрово одрицање: на путу за Гетсимански врт након оброка, Исус говори ученицима да ће сви отпасти те ноћи. Након што Петар протестује да неће, Исус каже да ће га се Петар одрећи три пута пре него што петао закукуриче. Молитва у Гетсиманији: касније те ноћи у Гетсиманији, Исус се моли док ученици одмарају. Luke 22:43–44 додаје да је Исус био престрављен и да је знојио крв. Међутим, најстарији рукописи Јеванђеља по Луки не садрже ова два стиха, остала три канонска јеванђеља такође не помињу овај догађај, а различити рукописи садрже ове стихове на другим местима, чак и у Јеванђељу по Матеју (што указује на поновљене покушаје уметања); стога већина модерних научника сматра ову традицију каснијом хришћанском интерполацијом, вероватно ради сузбијања докетизма.Bruce M. Metzger, The Text of the New Testament: Its Transmission, Corruption, and Restoration (Oxford University Press: 2005), Bart D. Ehrman, The Orthodox Corruption of Scripture (Oxford University Press: 1993), Хапшење Исуса: тада Јуда Искариотски доводи или „чету војника и стражаре од првосвештеника и фарисеја” (у пратњи, према Лукином јеванђељу, првосвештеника и старешина), или „велику светину с мачевима и кољем, послату од првосвештеника и старешина народних,” која хапси Исуса; сви његови ученици беже. Током хапшења у Гетсиманији, неко (Петар, према Јовану) потеже мач и одсеца уво слузи првосвештеника, Малху. Суђење Исусу пред Синедрионом у палати првосвештеника, касније те ноћи. Стража доводи Исуса пред Синедрион (јеврејски врховни суд); према Лукином јеванђељу, Исуса туку јеврејски стражари пре испитивања; суд га испитује, током чега, према Јовановом јеванђељу, Исуса у лице удара један од јеврејских службеника; суд утврђује да он заслужује смрт. Према Матејевом јеванђељу, суд му је тада „пљунуо у лице и ударао га песницама”. Затим га шаљу Понтију Пилату. Према синоптичким јеванђељима, првосвештеник који испитује Исуса је Кајафа; код Јована, Исуса испитује и Ана, Кајафин таст. Петрово одрицање у дворишту испред палате првосвештеника, у исто време. Петар је пратио Исуса и придружио се маси која је чекала Исусову судбину; они сумњају да је он симпатизер, па Петар више пута пориче да познаје Исуса. Ођедном, петао закукуриче и Петар се сети шта је Исус рекао. Суђење Исусу пред Пилатом, рано ујутро. Понтије Пилат, римски гувернер Јудеје, испитује Исуса, али не налази никакву кривицу на њему. Јеврејске вође и маса захтевају Исусову смрт; Пилат им даје избор да спасу Вараву, злочинца, или да спасу Исуса. Као одговор маси, Пилат шаље Исуса да буде разпет. Пут крста: Исус и још два осуђеника приморани су да ходају до места погубљења. Према синоптичарима, Симон Киринејац је приморан да носи Исусов крст, док Јован пише да је Исус сам носио свој крст. Распеће Исуса: Исус и друга два осуђеника приковани су на крстове на Голготи, брду изван Јерусалима, од касног јутра до средине поподнева. Различите Исусове изреке на крсту забележене су у јеванђељима пре него што је умро. Погреб Исуса: Исусово тело је скинуто са крста и положено у гробницу од стране Јосифа из Ариматеје (и Никодима, према Јовану). Васкрсење Исуса: Исус устаје из мртвих, остављајући за собом празан гроб и наводно се указује неколицини својих следбеника.
Разлике између канонских јеванђеља Јеванђеље по Луки наводи да Пилат шаље Исуса да му суди Ирод Антипа јер је као Галилејац под његовом јурисдикцијом. Ирод је испочетка узбуђен што види Исуса и нада се да ће Исус извести неко чудо за њега; поставља Исусу неколико питања, али Исус не одговара. Ирод му се затим руга и шаље га назад Пилату након што му облачи „елегантну” одећу.
Сва јеванђеља наводе да је Пилат пустио човека по имену Варава уместо Исуса. Бар-аба значи „син оца”. Неки рукописи Матеја називају га „Исус Варава”, што сугерише да је рана верзија приче упоређивала судбину два човека који су се оба звала Исус. Код Матеја, Марка и Јована, Пилат нуди маси избор између Исуса и Вараве; Лука не наводи да је Пилат понудио избор, већ представља масу како захтева његово ослобађање.
мини|upright=1.4|лево|Икона Страдања, детаљ који приказује (лево) бичевање и (десно) успон на Голготу (фреска чији је аутор Теофан Крићанин, манастир Ставроникита, Света гора).
У свим јеванђељима, Пилат пита Исуса да ли је он Цар јудејски, а Исус одговара: „Ти кажеш”. Након што га Пилат осуди, он је бичеван пре погубљења. Канонска јеванђеља, осим Лукиног, бележе да су Исуса затим војници одвели у Преторијум где је, према Матеју и Марку, цео контингент војника сазван заједно. Стављају му пурпурни огртач, на главу му стављају трнов венац, а према Матеју, стављају му трску у руку. Они му се ругају поздрављајући га као „Цара јудејског”, одајући му погрдну почаст и ударајући га трском по глави.
Према Јовановом јеванђељу, Пилат други пут изводи Исуса, у пурпурном огртачу и са трновим венцем, како би апеловао на његову невиност пред масом, говорећи („Ево човека”). У Јовановом јеванђељу, свештеници подстичу масу да захтева Исусову смрт. Пилат се мири са одлуком, перући руке (према Матеју) пред народом као знак да Исусова крв неће бити на њему. У Матејевом јеванђељу они одговарају: „Крв његова на нас и на децу нашу”.
Марко и Матеј бележе да је Исусу враћена његова сопствена одећа пре него што је изведен на погубљење. Према извештајима јеванђеља, он је приморан, као и друге жртве распећа, да вуче сопствени крст до Голготе, што значи „место лобање”, локације погубљења. Три Синоптичка јеванђеља помињу човека по имену Симон Киринејац, који је приморан да носи крст (Mark 15:21, Матеј 27:32, Лука 23:26), док у Јовановом јеванђељу (Јован 19:17), Исус сам носи свој крст. Јеванђеље по Марку даје имена Симонове деце као Александар и Руф. Лукино јеванђеље наводи да Симон носи крст за Исусом, у смислу: „ухватише некога Симона из Кирине, који је долазио из поља, и ставише на њега крст да га носи за Исусом”. Лука додаје да Исусове следбенице иду за њим, оплакујући његову судбину, али да им он одговара цитирајући Осију 10:8.
мини|„Распеће”, дело чији је аутор Албрехт Алтдорфер (око 1526.)
Синоптичка јеванђеља наводе да је по доласку на Голготу, Исусу понуђено вино помешано са смирном како би се ублажио бол, али он га одбија. Исус је затим распет, према Марку, у „трећи час” (9 ујутро) јутра након пасхалног оброка, али према Јовану он је предат на распеће у „шести час” (подне) дан пре пасхалног оброка. Многи ово објашњавају тиме да синоптичари користе јеврејско време, а да Јован користи римско време.
Пилат је наредио да се на Исусов крст постави плоча са натписом (према Јовану) на хебрејском, грчком и латинском – , што значи „Исус Назарећанин, цар јудејски”. Оригинални грчки текст јеванђеља гласи . У Марковом јеванђељу, плоча каже „Цар јудејски”. Војници затим деле Исусову одећу међу собом, осим једне хаљине за коју бацају коцку. Јованово јеванђеље тврди да ово испуњава пророчанство из Псалма 22:18. Неки из масе који су га пратили ругају се Исусу говорећи: „Уздао се у Бога; нека га избави сад!” Изјава сугерише да би Исус могао да изведе чудо како би се ослободио са крста.
Према јеванђељима, два разбојника су такође распета, по један са сваке његове стране. Према Луки, један од разбојника вређа Исуса, док други, познат као покајани разбојник, проглашава Исуса невиним и моли га да га се сети када дође у своје царство.
Јован бележи да Марија, његова мајка, и још две жене стоје поред крста, као и ученик, описан као онај кога је Исус волео. Исус поверава своју мајку на бригу том ученику. Према синоптичарима, небо се помрачило у подне и тама је трајала три сата, све до деветог часа када Исус повика: „” („Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?”). Марко бележи да Исус изговара „” на арамејском; Матеј бележи „”. Центурион који је стајао на стражи и видео како је Исус умро, проглашава Исуса невиним (Лука) или „Сином Божјим” (Матеј, Марко).
Јован каже да су, према обичају, војници дошли и преломили ноге разбојницима како би брже умрли, али да су пришавши Исусу открили да је већ мртав. Један војник му је пробо ребра копљем.
Према Јеванђељу по Матеју, Јуда, издајник, испуњен је кајањем и покушава да врати новац који је добио за издају Исуса. Када првосвештеници кажу да је то његова ствар, Јуда баца новац у Храм, одлази и веша се. Према Делима апостолским, Јуда се није покајао, узео је новац и купио њиву, након чега је изненада пао и умро.
Наратив према Јеванђељу по Петру мини|„Убрус свете Веронике”, слика чији је аутор Доменико Фети (око 1620). Даље тврдње у вези са Страдањем изнете су у неким неканонским раним списима. Још један наратив о страдању налази се у фрагментарном Јеванђељу по Петру, дуго познатом научницима кроз референце, а чији је фрагмент откривен у Каиру 1884. године.
Наратив почиње тако што Пилат пере руке, као код Матеја, али Јевреји и Ирод то одбијају. Јосиф из Ариматеје, пре него што је Исус распет, тражи његово тело, а Ирод каже да ће га скинути како би се испоштовао јеврејски обичај да се мртво тело не оставља на дрвету преко ноћи. Ирод затим предаје Исуса народу који га вуче, даје му пурпурни огртач, крунише га трњем, туче и бичује.