Бранислав Грубачки (познат и као Гута Грубачки) српски је политичар, грађански и културни активиста из Зрењанина. У јавности је познат као оснивач покрета Нови оптимизам и као један од оснивача и носилаца рада зрењанинског Позоришног клуба „Зелено звоно”. У актуелном сазиву Скупштине Аутономне Покрајине Војводине посланик је у оквиру посланичке групе „Србија Центар (СРЦЕ) – Зелено-леви фронт (ЗЛФ) – Покрет за преокрет (ПЗП)”.

Биографија Рођен је 6. маја 1963. године у Зрењанину, где је везан за јавни, културни и политички живот града. У истим изворима наводи се да је завршио Зрењанинску гимназију.

У једном аутобиографском интервјуу за Данас навео је да се 1989. године оженио Весном Грубачки и да има две ћерке. Једна од њих је глумица Даница Грубачки.

У јавним биографским белешкама покрета Не давимо Београд и Зелено-левог фронта наведен је и као некадашњи народни посланик Републике Србије у периоду 2001—2004. године.

Позоришни клуб „Зелено звоно” Грубачки је у јавним изворима најтешње повезан са „Зеленим звоном”, које је у првобитном облику настало 1991. године у Првомајској улици у Зрењанину као пицерија–галерија–тениски клуб. У тим изворима Грубачки се наводи као један од носилаца тог пројекта, који је од почетка био замишљен и као јавни простор са јасно профилисаним културним и грађанским садржајем.

Према тексту Листа Зрењанин, обновљени Позоришни клуб „Зелено звоно” отворен је 1994. године у згради Народног позоришта „Тоша Јовановић” у центру Зрењанина, као наставак рада граднулићког локала „Зелено звоно”. У истом тексту се наводи да су клуб покренули Бранислав Грубачки и Гавра Влашкалин, дотадашњи власници и спонзори позоришта. У другом локалном извештају поводом тридесетогодишњице клуба наведено је да је управо пресељење у зграду позоришта означило почетак његовог култног статуса у градском животу.

У текстовима о историјату „Зеленог звона” клуб се описује као простор концерата, изложби, јавних трибина, књижевних промоција, позоришних окупљања и различитих алтернативних и грађанских програма. Лист Зрењанин поводом тридесетогодишњице подсећа на бројне концерте, модне ревије, изложбе, постпремијерна окупљања и друге програме који су се ту одвијали током деведесетих и првих година 21. века. Слично томе, Данас је 2024. године клуб описао као „симбол отпора режимском лудилу”, а сам Грубачки га је у више наврата представљао као место размене идеја, разговора и алтернативе доминантном друштвеном окружењу тог времена.

У интервјуу за Данас из 2014. године Грубачки је навео да је „Нови оптимизам” настао на трагу „Зеленог звона”, а говорећи о раној фази клуба подсетио је и на његове почетне слогане, као што су „Излаз увек постоји” и „Без народњака, дилера и покер апарата”. Исти интервју, као и каснији текстови, клуб представљају као пример приватног простора који је функционисао и као шире јавно добро, односно као место урбане и проинтелектуалне културе у Зрењанину.

Према истим изворима, током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године првобитни локал „Зелено звоно” био је нападнут и касније више пута оштећиван, а тема тог напада касније је више пута помињана у јавним расправама о култури сећања у Зрењанину. Позоришни клуб „Зелено звоно” затворен је 24. априла 2016. године.

И после затварања, „Зелено звоно” је остало важна тачка у јавном памћењу Зрењанина. У априлу 2024. године обележено је тридесет година од отварања Позоришног клуба, а медијски извештаји су тај јубилеј представили као подсећање на период у коме је клуб био један од главних носилаца алтернативне и грађанске културне сцене у граду.

Покрет „Нови оптимизам” Грубачки је 2004. године основао покрет Нови оптимизам. У интервјуу за Данас поводом десетогодишњице покрета навео је да је један од мотива за његово оснивање било стање у друштву после убиства Зорана Ђинђића.

У јавним текстовима Нови оптимизам се описује као грађански покрет који организује јавне разговоре, трибине, културне догађаје и друштвене иницијативе, најчешће повезане са темама демократије, људских права, антифашизма, европских вредности и локалног активизма. У тексту Данаса из 2014. наведено је да је кроз Нови оптимизам настављено и ширење идеја које су се раније обликовале у „Зеленом звону”, укључујући различите иницијативе усмерене ка отворенијем и грађански оријентисаном друштву.

Међу активностима покрета у јавним изворима помињу се додела признања „Добар пример Новог оптимизма”, иницијативе у вези са именовањем јавних простора и установљавањем културних признања, као и шири рад на промовисању локалних и војвођанских вредности. У истом интервјуу за Данас Грубачки је навео и да је покрет радио на иницијативама да један од тргова у Зрењанину добије име по Зорану Ђинђићу, као и на пројектима који су промовисали културни и европски профил Зрењанина и Војводине.

Портал 021 је 2019. године, поводом петнаестогодишњице покрета, известио да је Нови оптимизам настао после вишегодишњег рада „Зеленог звона” и да је Грубачки у то време оценио како се рад покрета надовезује на претходних тринаест година организовања концерата, јавних разговора и културних програма у Зрењанину. Аутономија је 2022. године известила да се покрет у свом деловању ослања на идеје солидарности, удруживања, пријатељства и поверења.

У септембру 2022. године Нови оптимизам је, према извештају портала 021, промовисао платформу „Нова одговорност”, која је представљена као покушај окупљања појединаца и група око питања јавне одговорности и политичке културе. Поводом двадесет година постојања, крајем 2024. године, Нова је известила да је покрет и даље усмерен на солидарност и идеју праведнијег друштва, а Грубачки је том приликом представљен као његов оснивач.

Политички и јавни ангажман Поред културног и грађанског рада, Грубачки је био присутан и у институционалној политици. У јавним биографским белешкама наведен је као некадашњи народни посланик Републике Србије у периоду 2001—2004. године. Након тога је, према истим изворима, дуже време деловао пре свега кроз грађански активизам и јавне иницијативе, без непосредног изборног ангажмана.

У јануару 2024. године, заједно са Сенком Јанков, приступио је Зелено-левом фронту. У медијским извештајима тај потез тумачен је као наставак дотадашњег јавног и активистичког рада у оквиру институционалне политике.

На званичној страници Скупштине АП Војводине наведен је као посланик у актуелном сазиву и као члан Одбора за сарадњу са одборима Народне скупштине у остваривању надлежности Покрајине. У јавним наступима као покрајински посланик најчешће је говорио о политичкој ситуацији у Војводини и Србији, о проблемима Зрењанина, укључујући дуготрајно питање пијаће воде, као и о ширим темама грађанских слобода и институционалне одговорности.

У јавности је и после уласка у покрајинску политику остао препознат као један од носилаца активности Новог оптимизма. Медији су 2023. и 2025. године извештавали и о притисцима и инцидентима које је повезивао са својим јавним деловањем.

Награде и признања Грубачки је био један од добитника Награде града Зрењанина за 2011. годину. На сајту Града Зрењанина наведен је међу добитницима те награде, а 021 је тада известио да је признање добио као представник Позоришног клуба „Зелено звоно”.

Референце

Спољашње везе

Профил на сајту Скупштине АП Војводине Биографска белешка на сајту Зелено-левог фронта Текст о годишњици Новог оптимизма на порталу 021

Категорија:Рођени 1963. Категорија:Српски политичари Категорија:Српски активисти Категорија:Политичари из Зрењанина