мини|upright|Крадљивци лешева (енгл. , 1847), аутора Хаблоа Најта Брауна. Ова илустрација прати извештај о Џону Холмсу и Питеру Вилијамсу који су због откопавања лешева 1777. године јавно бичевани од Холборна до Сент Џајлса у Лондону. Крадљивци лешева (енгл. ), у Британији 18. и 19. века познати и под ироничним називом резурекционисти (енгл. ), били су појединци које су често унајмљивали анатоми у Уједињеном Краљевству током 18. и 19. века како би ексхумирали тела недавно преминулих особа. Између 1506. и 1752. године, веома мали број лешева био је легално доступан сваке године за анатомска истраживања. Понуда је повећана када је, у покушају да појача ефекат одвраћања смртне казне, Парламент усвојио Омогућавајући судијама да јавно излагање погубљених криминалаца (гибетинг) замене сецирањем (судбина која је генерално посматрана са ужасом), нови закон је значајно повећао број тела којима су анатоми могли легално да приступе. Ово се показало недовољним да задовољи потребе болница и наставних центара који су отворени током 18. века. Лешеви и њихови делови постали су роба, али иако је шира јавност мрзела праксу ископавања, тела нису законски била ничије власништво. Крадљивци лешева су стога деловали у правној сивој зони.

Ипак, крадљивци лешева ухваћени у обављању свог заната ризиковали су физички напад. Мере предузете да се они зауставе укључивале су повећано обезбеђење на гробљима. Ноћне страже су патролирале гробљима, богати су своје мртве смештали у сигурне сандуке, а физичке баријере попут мортсејфова и тешких камених плоча отежавале су извлачење лешева. Крадљивци лешева нису били једини који су били нападани; према мишљењу јавности, Закон из 1752. учинио је анатоме агентима закона, спроводиоцима смртне казне. Нереди на местима погубљења, одакле су анатоми преузимали легалне лешеве, били су уобичајени.

Ствари су кулминирале након убистава Берка и Хера 1828. године. Парламент је одговорио оснивањем Истражног одбора за анатомију из 1828, чији је извештај нагласио важност анатомске науке и препоручио да се тела сиромаха предају на сецирање. Као одговор на откриће банде познате као Лондонски беркери 1831. године, који су очигледно моделовали своје активности према онима Берка и Хера, Парламент је расправљао о предлогу закона који је поднео Хенри Ворбертон, аутор извештаја Истражног одбора. Иако крађу лешева није учинио нелегалном, резултујући Закон Парламента ефективно је ставио тачку на рад крадљиваца лешева омогућавајући анатомима приступ преминулима из убожница.

Правна позадина десно|мини|Хенри VIII и бербери-хирурзи (1543), аутора Ханса Холбајна Млађег. Анатомска истраживања на људским лешевима легализована су у Енглеској 1540. године. Људске лешеве су лекари сецирали још од 3. века п. н. е, али су кроз историју преовлађујући религијски ставови о скрнављењу лешева често значили да се такав рад обављао у тајности. Хришћанска црква је забрањивала сецирање људи све до 14. века, када је забележена прва анатомизација леша у Болоњи. До тада су анатомска истраживања била ограничена на сецирање животиња. У Британији, сецирање људи било је забрањено законом до 1506. године, када је краљ Џејмс IV од Шкотске дао краљевско покровитељство Друштву бербера-хирурга из Единбурга, омогућавајући им да сецирају „тела одређених погубљених криминалаца”. Енглеска је следила 1540. године, када је Хенри VIII дао покровитељство Компанији бербера-хирурга, омогућавајући им приступ четворици погубљених злочинаца сваке године (Чарлс II је касније повећао тај број на шест злочинаца годишње). Елизабета I је доделила Колеџу лекара право да анатомишу четири злочинца годишње 1564. године.

Неколико великих болница и наставних центара основано је у Британији током 18. века, али са само врло малим бројем лешева који су легално били доступни за сецирање, ове институције су патиле од озбиљних несташица. Неке локалне власти су већ покушале да ублаже проблем, са ограниченим успехом; 1694. године Единбург је дозволио анатомима да сецирају лешеве „пронађене мртве на улицама, као и тела оних који умиру насилном смрћу ... за које се нико неће јавити да су његови”. Жртве самоубиства су предавале, као и новорођенчад која су умрла током порођаја, као и нетражена тела напуштене деце. Али, иако су били подржани обичајним правом, анатомима је повремено било тешко да преузму оно што им је додељено. Подстакнути огорчењем због тога колико се лако користила смртна казна, и прожети сујеверним веровањима, људи су понекад покушавали да тела погубљених злочинаца задрже подаље од власти. Нереди на местима погубљења били су уобичајени; забринут због могућих нереда, 1749. године шериф Лондона је игнорисао хирурге и предао мртве њиховим рођацима.

Ови проблеми, заједно са жељом да се појача ефекат одвраћања смртне казне, резултирали су усвајањем Закон о убиствима из 1752. Он је захтевао да „сваки убица, након погубљења, буде или сециран или обешен у ланцима”. Сецирање се генерално сматрало „судбином гором од смрти”; давање могућности судијама да замене гибетинг сецирањем био је покушај да се изазове тај ужас. Иако је Закон анатомима дао статутарни приступ много већем броју лешева него што је раније био доступан, показао се недовољним. У покушају да повећају понуду, неки хирурзи су нудили новац да плате затворске трошкове и трошкове погребне одеће осуђених затвореника, док су мита плаћана званичницима присутним на вешалима, што је понекад доводило до несрећне ситуације у којој су лешеви који нису легално предати на сецирање ипак узимани.

Комодификација Документовани случајеви пљачке гробова у медицинске сврхе могу се наћи још 1319. године. Полимат из 15. века, Леонардо да Винчи, можда је тајно сецирао око 30 лешева, иако њихово порекло остаје непознато. У Британији се чини да је ова пракса била уобичајена почетком 17. века. На пример, епитаф Вилијама Шекспира на његовом надгробном споменику у Цркви Свете Тројице у Стратфорду на Ејвону гласи: „Добри пријатељу, за име Исусово суздржи се, Да копаш прах што овде почива. Благословен нек је човек који поштеди ово камење, А проклет нек је онај који помери моје кости” а 1678. године анатоми су били осумњичени за умешаност у нестанак тела једног погубљеног Рома. Уговори које је 1721. издао Единбуршки колеџ хирурга укључују клаузулу која упућује студенте да се не укључују у ексхумацију, што сугерише, према историчарки Рут Ричардсон, да су студенти већ радили управо супротно. Ученици су пратили професионалне крадљивце лешева као посматрачи, а постоје извештаји да су људским лешевима набављали и плаћали своје студије, што можда указује на саучесништво њихових ментора.

Дуго се сматрало да је неовлашћено уклањање тела са лондонских гробља постало уобичајено до 1720-их година и да су свежи лешеви вероватно прошли кроз комодификацију, вероватно као директан резултат недостатка легално доступних тела за анатомска истраживања. Недавна истраживања открила су и испитала низ раних случајева крађе тела из црквених дворишта. Ови случајеви сугеришу да се пракса појавила у Лондону током 1710-их, да су најранија позната гоњења за крађу лешева вероватно поставила судски преседан у Лондону, и да су крађе обично биле добро организоване и извођене преко посредника. Већину (ако не и све) ових инцидената починили су хирурзи школовани у Болници Светог Томе, који су подмићивали корумпиране црквењаке и гробаре да краду у њихово име, а затим су украдене лешеве сецирали током приватних предавања из анатомије.

Лешевима и њиховим деловима се трговало као и било којом другом робом: паковани су у одговарајуће контејнере, сољени и конзервирани, складиштени у подрумима и на пристаништима и транспортовани колима, вагонима и чамцима. Подстакнуте оштром конкуренцијом, школе анатомије обично су плаћале брже од својих колега, међу којима су били поједини хирурзи, уметници и други који су били заинтересовани за људску анатомију. Као што је сведочио један крадљивац лешева: „Човек може лепо живети од тога, ако је трезан човек и поступа с расуђивањем, и снабдева школе”. лево|upright|мини|Крадљивци лешева (енгл. ), аутора Томаса Роуландсона. Посматран од стране скелета, двојица крадљиваца лешева стављају ексхумирани леш у врећу.

У Лондону, до краја 18. века, анатоми су можда скоро у потпуности делегирали пљачку гробова крадљивцима лешева, или, како су их чешће звали, резурекционистима. Група од петнаест таквих људи, откривена у Ламбету 1795. године, снабдевала је „осам хирурга на јавном гласу, и једног човека који себе назива Артикулатором”. Извештај о њиховим активностима наводи цену од две гвинеје и једне круне за мртво тело, шест шилинга за прву стопу, и девет пенија по инчу „за све што преко тога мери у дужину”. Ове цене нису биле фиксне; вредност лешева на црном тржишту значајно је варирала. Дајући доказе Истражном одбору за анатомију 1828. године, хирург Естли Купер сведочио је да је 1828. цена за леш била око осам гвинеја, али и да је раније плаћао од две до четрнаест гвинеја; други су тврдили да су плаћали и до двадесет гвинеја по лешу. У поређењу са пет шилинга колико је ткач свиле у Ист Енду могао да заради сваке недеље, или једном гвинејом колико је био плаћен слуга у богатом домаћинству, ово су биле значајне суме новца и крађа лешева је стога била веома профитабилан посао. Хирурзи на Краљевском колеџу у Единбургу жалили су се да крадљивци лешева профитирају, посебно када су локалне несташице приморавале раст цена. Један хирург рекао је Истражном одбору да сматра како крадљивци лешева манипулишу тржиштем у своју корист, мада није изречена критика на рачун „Анатомског клуба”, покушаја анатома да контролишу цену лешева у своју корист.

Цене су такође варирале у зависности од тога која врста леша је била на продају. Са већом могућношћу проучавања мускулатуре, мушкарци су били пожељнији од жена, док су наказе биле више вредноване. Тело Чарлса Берна, „ирског џина”, донело је око 500 фунти када га је купио Џон Хантер. Бернов скелет је остао изложен у Краљевском колеџу хирурга Енглеске. Дечијим телима се такође трговало, као „великим малим”, „малим” или фетусима. Делови лешева, попут скалпа са причвршћеном дугом косом или квалитетних зуба, такође су доносили добре цене — не зато што су имали било какву интринзичну вредност за анатома, већ зато што су се користили за улепшавање живих.

Без поузданих података о броју сецирања која су обављена у Британији у 18. веку, права размера крађе лешева може се само проценити. Ричардсон сугерише да је на националном нивоу сваке године опљачкано неколико хиљада тела. Истражни одбор из 1828. известио је да су 1826. године 701 студент сецирао 592 тела. Године 1831, извршене су само 52 од 1.601 изречене смртне казне, што је број далеко премали да задовољи потражњу. Пошто се лешеви нису сматрали имовином и нису се могли ни поседовати ни украсти, крађа лешева остала је квази-легална, при чему је злочин почињен против гроба, а не против тела. У ретким приликама када су били ухваћени, крадљивци лешева су могли да добију јавно бичевање или казну за злочине против јавног морала, али су власти углавном третирале ову праксу као јавну тајну и игнорисале је. Значајан изузетак догодио се у Грејт Јармуту 1827. године, хапшењем тројице крадљиваца лешева. У време када су лопови редовно били протеривани због крађе, двојица су ослобођена, а трећи, послат у Лондон на суђење, осуђен је на само шест месеци затвора. Крадљивцима лешева је такође помагала анатомизација леша; пошто је процес такође уништавао доказе, успешно кривично гоњење било је мало вероватно.

Крађа лешева

Метод мини|Анатом кога је сустигла стража (1773), аутора Вилијама Остина. Карикатура на којој Џон Хантер бежи од двојице чувара.