Истрага потурица је назив за догађај истребљења црногорских муслимана који се догодио на самом почетку 18.века или крајем 17.века, по налогу владике Данила Петровића Његоша. Овај догађај, иако без описа детаља, је опеван у епу Горски Вијенац, Петра II Петровића Његоша. Међу историчарима постоје опречна мишљења да ли се догађај заиста десио.
Историјска позадина Прелазак у ислам у Црној Гори почиње већ са падом Зете 1496. године под турску власт. Први или међу првима је Станиша (Скендер) Црнојевић, син Ивана Црнојевића,господара Зете. Када су Турци успоставили санџак Црна Гора (тур. Kara Dağ), он бива именован за првог санџакбега. Столовао је у Жабљаку Црнојевића на Скадарском језеру и на том месту остаје до своје смрти 1530. Након тога је цела област укинута као посебан санџак, те је придодата Скадарском санџаку. Глигор Станојевић, историчар, тврди да је Црногорска митрополија остала једини носилац идеје државности. „Она је сама као организација, остатак српске средњовјековне државе. Цетињске владике су одлучно истицале своје право на првенство у Црној Гори." Црногорска митрополија постаје, стицајем историјских прилика, организатор и носилац теократског уређења у коме свештеници и црквени великодостојници имају одлучујући утицај у политичком животу. мини|Цетињски манастир, Цетиње, Катунска нахија, 1831. Иако је духовна власт православног митрополита са седиштем у Цетињском манстиру била на ширем подручју, њихова световна власт је била ограничена на мало подручје које се историјски назива Стара Црна Гора и које се састојало од 4 нахије: Катунске, Црмничке, Љешанске и Ријечке. Извор за аутономност и специфичан положај ове области унутар Османског царства на Балкану, може се тражити у једном посебном закону (канун-нама из 1523) у ком је образложено је да је Црна Гора „непроходна и кршевита земља, па раја није у могућности да даје ушур, харач, испенџе и друге дажбине", те да се по „влашком обичају" уводи филурија порез.Ово је довело до тога да су сељаци постали слободни, независни од спахија, чиме је дошло до стврања слободних племена. Свако племе имало је своју територију, која је била тачно ограничена и неприкосновена, а брањена је, ако је требало и оружјем.Турци су ову област контролисали из њихових околних утврђених градова попут Подгорице, Медуна, Никшића и Жабљака, али се аутономија Црне Горе огледала у постојању самоуправних органа: 1. црногорски збор и 2. народни суд, Одлучујући утицај на збору, имали су владика (највиши црквени великодостојник) и кнезови.
На ширем српском подручју Срби су били изложени исламизацији (коју су прво прихватиле преостале племићке породице у Србији и Босни, како би задржале своје феудалне привилигије) али и посебно тешком виду данка (аџами оглан), тј. данак у крви. Сваке пете године, у освојене земље долазили су из Турске посебни чиновници тзв. телосници, чији је основни задатак био да из сваке српске духовне породице узму по једно мушко дете старије од 14 година које је физички и духовно здраво, одведу га у Турску, преведу у ислам и упишу у војну школу. Од овог кадра стварана је фанатична елитна јаничарска војска. Такође положај немуслимана регулисан је одређеним законом Канун и раја (1635.у Дамаску), који се у одређеној форми примењивао широм царства, а подразумевао је одређену дискриминацију хришћана и других немуслимана, У њему је било забрањено да хришћани и Јевреји подижу манастире, цркве и испоснице, нити су смели поправљати своје цркве. Такође хришћани нису смели да јашу оседланог коња, носе сабљу или друго оружје, нити су смели да носе широк појас итд. Јасно је да због одређене аутономије и немешања Турака у локалну власт у Црној Гори ови закони се нису примењивали, али је исламизација узела удела и у њој. Највише муслимана је било у Ћеклићима и на Цетињу. Однос верске толеранције између православних и муслимана је добар током целог 17 вијека. Везују их још јаке родбинске (породичне и братственичке) и племенске везе, које успостављају равнотежу односа међу њима. У Ћеклићима се 1647. г. спомиње Мустафа, млетачки писмоноша, мало касније Сулејман са Цетиња, Бећир и Хасан из Ћеклића. Црногорци и муслимани равноправно учествују у пословима од ширег значаја за Црну Гору.
Невоље по Црну Гору углавном нису произилазиле из утврђеног статуса или поступака централне турске власти, већ од околних исламских феудалаца и њихове непрестане тежње да присвоје одређене поседе (читлучење). У овом сталном сукобу, локална турска власт редовно се користила неслогом племена старе Црне Горе и њиховим рђавим односима са другим српским племенима из области Брда и Старе Херцеговине. Тако је било и 1634. године, када су Турци угушивали побуну брдских племена Куча и Пипера. Такође одбијање Црногораца да дају харач подстакло је скадарског санџакбега, септембра 1645. године да предузме поход, с циљем да силом наплати царски порез.
Нову динамику овим унутрашњим односима у Црној Гори, а и широм Балкана, дају у другој половини 17.века Млетачка република и Аустрија, њиховим ратовима против Турске. У време Кандијског рата (1645—1669) гради се и развија млетачко-црногорско војно и политичко савезништво. Црногорци, Херцеговци и Брђани у сарадњи са Венецијом прихватили су програм ослобађања од Турака. Након Морејског рата (1683—1699) као и пораза Турака под Бечом у Великом бечком рату (1683—1699) Млетачка и Аустрија су прошириле територије, а овај дуготрајни и напорни рат великих сила, распирио је подозривост и између балканских хришћана и муслимана. Турска власт је све више губила на фактичкој снази. Односи Црне Горе и Турске улазе у фазу потпуне непомирљивости и заоштрености. Крајем 17.века Црна Гора се налази пред налетима унутрашњих и спољних недаћа: крвна освета, пљачка, међуплеменски сукоби, бесуђе, глад, болести, честа ратовања и претећа опасност од Турске. У таквим условима на црногорском збору 1697. Данило Шћепћевића из братства Петровић Његош бива изабран за митрополита (владику) Црне Горе. Управо од времена владике Данила почиње борба за потпуно ослобођење јужних крајева српског етничког простора од Турака, а будући владари из ове династије Петровић Његош извојевати потпуну слободу и самосталност Кнежевине Црне Горе.
Ток догађаја Један историјски забележен догађај предходио је самом догађају истраге. У селу Српска, у цркви Св. Ђорђа покрај Подгорице бива од Турака ухваћен и заточен владика Данило. Година није тачно утврђена, али је у распону од 1702. до 1706. Два извора јасно упућују на тамничење владике Данила у цркви у Српској, односно у самој Подгорици. Запис Владике Данила у коме говори да су га Црногорци откупили из Подгорице. И писмо Вићентија Змајевића, барског надбискупа (1717. године) у ком стоји да је владици Данилу пријетила грозна смрт послије изласка из цркве у Српској у којој је био утамничен” … пошто је носио на раменима колац додијељен му као страшан инструменат његове смрти”. Такође према народном предању, који је незаобилазан извор о откупу, овај је износио 3000 дуката. Српски историчар Владимир Ћоровић указује на смер реакције владике Данила после пуштања на слободу. „Отад, он је, вели се, желео да се освети и да „очисти” земљу од Турака”.
Никола Мусулин, српски богослов, учитељ и књижевник је 1863. на Цетињу, објавио је један запис владике Данила, забележен на последњој страни једне литургијске књиге, који говори о овом догађају у Катунској нахији.
мини|227x227п|Гробно место владике Данила Петровића Његоша, на Орловом кршу изнад Цетиња.
Овај извор Милорад Медаковић, српски историчар и дипломата из 19.века узима као аутентичан и вредан. Јован Томић, историчар који је поставио основе критичке историографије турског периода српске историје, сматра да овај извор обилује обавештењима које је могао само знати владика Данило. Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) пише у књизи „Кратка историја Црне Горе” о опасности од исламизирања Црногораца. „Ал видите што учињеше ови проклети потурчерњаци? Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпљети не могу”. За Петра I Петровића истрага потурица је известан догађај, односно чињеница.
У свом извештају аустријској влади, пуковник Паулић, у мисији у Црној Гори 1782, пише како Црногорци причају да су брзо истерали Турке, тј. турски гарнизон, који је успостављен на Цетињу после победоносног похода Сулејман-паше (1685), што говори да је крајем 18.века постојало предање да су муслимани истерани са Цетиња.
Истрагу потурица бележи и народна песма „Српски бадњи вече (около 1702 год.)“
Неке чињенице указују да је муслимана било у свим црногорским нахијама. У Ћеклићима су живела муслиманска братства Синановићи, Џаковићи, Рамадановићи и Мухадиновићи, који су се покрстили, а неки муслимани раселили. Сви Јабучани су се вратили у православље. У Микулићима је живело муслиманско братство Мустафићи, на Очинићима бегови Соколовићи и Руцевићи. Историчар Глигор Станојевић, стручњак за овај период, сматра да у питању истраге треба узети у обзир народно предање, односно да легенда није била без основа. Она је у основи сачувала суштину историјског збивања. Дубоки политички и верски сукоб Турака са Црногорцима „довео је до непоштедне вјерске борбе… У овим честим сукобима хришћана са Турцима зачела се и борба против домаћих муслимана, у Црној Гори званих потурицe"
Истрага потурица и Горски вијенац мини|278x278п|Горски вијенац, капитално дело Петра II Петровића Његоша, штампано у Бечу 1847. Tај историјски догађај послужио јe Петру II Петровићу Његошу за генијално дело Горски вијенац. Његош није на исламизацију унапред гледао као на негативну појаву. Из писама које је упутио скадарском везиру Осман-паши Скопљаку, а које Иво Андрић у целини цитира у свом есеју, Његош у том писму наводи да су нажалост прешли у ислам славни и гласовити племићи па их набраја: Црнојевић (Бушатлија), Оберкнежевић ( Махмутбеговић), Купиновић, Скопљак, Видајић, Филиповић, Градилевић, Сточевић, Љубовић, Ченгић и многи други, и тако се отуђили од свог народа и отаџбине. Али за Његоша је трагична чињеница што су они примивши ислам прешли на страну освајача и борбу против Турака претворили у братоубилачки рат „гдје брат брата бије, брат брата сијече, развалине нашега царства у нашу крв огрезле. Ево опште наше несреће“. Његош ипак не губи наду у помирење већ прижељкује дан када ће се потурчена браћа покајати и вратити својој вери. Даље наводи: „Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу, ђе су се себе и својих споменули, и ђе јавно пред свијетом казали, да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа.“.
Његош је у Горском вијенцу изразио сву драматичност одлуке о истрази потурица. Владика Данило, један од главних ликова и господар Црне Горе, јасно сагледава велику снагу Отоманске империје „чије вражје племе позоба народе“ и малену снагу Црне Горе, која је „једна сламка међу вихорове“. Владика Данило такође схвата да је поред оружаног напада на непокорена племена Црне Горе потурчивање други вид агресивне политике Турске према Црној Гори, којим ова жели да ослаби унутрашњу кохезију и морал Црногораца и кроз следеће стихове прозире ову политику: „Виђи посла цара наопакога, кога ђаво о свачему учи: Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити(…) Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице.“ Владика проклиње своју браћу Црногорце који прихватају овакву политику, морално их карактеришући као лоше људе: „Бог вас клео погани изроди што ће турска вјера међу вама? Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?“