27. пешадијска дивизија Савска је била пешадијска формација Југословенске војске која је чинила део 4. армије током инвазије на Југославију коју су предводиле Силе Осовине у априлу 1941. године. Формирана је из Савске дивизијске области и, као и све југословенске пешадијске дивизије тог времена, била је веома велика и незграпна формација, скоро у потпуности зависна од животињског транспорта ради мобилности. Под командом дивизијског генерала Августа Марића, дивизију су углавном чинили етнички Хрвати, од којих су многи видели Немце као потенцијалне ослободиоце од српског угњетавања током међуратног периода. Такође јој је недостајало модерно оружје и довољно муниције.

Заједно са остатком Југословенске војске, 27. пешадијска дивизија Савска започела је мобилизацију 3. априла 1941. године, и још увек је била у том процесу три дана касније када су Немци започели ваздушну кампању и серију прелиминарних операција дуж југословенских граница. Ови напади изазвали су побуну међу хрватским трупама унутар дивизије. Начелник штаба дивизије се умешао, поништавајући наређења за саботажу кључног моста преко реке Драве код Закања. Дивизија је накратко успоставила одбрамбену линију на југословенској страни реке, али су немачке трупе почеле са преласком 7. априла, приморавајући дивизију да започне повлачење. Контранапад је одложио немачко напредовање током ноћи 8/9. априла, али је дивизија почела да се распада због деловања пете колоне, побуне и дезертерства. Када је немачка 14. оклопна дивизија пробила мостобран код Закања 10. априла, 27. пешадијска дивизија Савска бројала је само 2.000 људи, углавном Срба. У само једном дану, немачки тенкови су, уз надмоћну ваздушну подршку, збрисали остатке дивизије и заузели Загреб, прешавши скоро 160 километара и наилазећи на слаб отпор. Тог дана заробљен је штаб дивизије, чиме је она ефективно престала да постоји.

Позадина мини|лево|alt=Мапа која истиче локацију Југославије|Мапа која приказује локацију Југославије у Европи 1930-их година

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је спајањем Србије, Црне Горе и подручја насељених Јужним Словенима у Аустроугарској 1. децембра 1918. године, непосредно након завршетка Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Српске војске, као и оружаних формација подигнутих у регионима који су раније били под контролом Аустроугарске. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су припадници нове војске. Од самог почетка, слично као и у другим аспектима јавног живота у новом краљевству, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за осигурање српске политичке хегемоније.

Развој војске био је отежан лошом економијом краљевства, што се наставило и током 1920-их година. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, након чега је војска преименована у Југословенску војску (ЈВ). Војни буџет је остао скроман, а како су тензије широм Европе расле током 1930-их, постало је тешко набавити оружје и муницију из других земаља. Последично, у време када је избио Други светски рат у септембру 1939. године, Југословенска војска је имала неколико озбиљних слабости, које су укључивале ослањање на теглеће животиње за транспорт, као и велику бројност њених формација. Пешадијске дивизије имале су ратну формацију од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале упола мање људства. Ове карактеристике су резултирале спорим, незграпним формацијама, а неадекватно снабдевање оружјем и муницијом значило је да су чак и веома велике југословенске формације имале слабу ватрену моћ. Генерали који су били прикладнији за рововски рат из Првог светског рата руководили су војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом, комбинованом приступу који су Немци користили у својим инвазијама на Пољску и Француску.

Слабости Југословенске војске у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању биле су погоршане озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, што је била последица две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши ово нејединство дошли су прекасно да би Југословенска војска постала кохезивна сила. Деловање пете колоне такође је представљало озбиљан проблем, не само од стране хрватских националистичких усташа, већ и од словеначких и фолксдојчерских мањина у земљи.

Структура Мирнодопска организација Према прописима које је Југословенска војска издала 1935. године, 27. пешадијска дивизија Савска требало је да буде формирана из Савске дивизијске области са седиштем у Загребу. Савска дивизијска област била је под контролом области 4. армије, која је такође имала седиште у Загребу. Дивизија је добила име по реци Сави, притоци Дунава која тече дуж северне границе данашње Босне и Херцеговине. У време мира, Савска дивизијска област је обухватала: 35. пешадијски пук, стациониран у Загребу 36. пешадијски пук, стациониран у Вараждину 53. пешадијски пук, стациониран у Карловцу 14. артиљеријски пук, стациониран у Вараждину 30. артиљеријски пук, стациониран у Загребу

Ратна организација

Ратна организација Југословенске војске била је прописана правилницима издатим 1936–1937. године, који су утврдили бројност пешадијске дивизије на 26.000–27.000 људи. Укупно 11.200 коња и других товарних и теглећих животиња било је потребно да би се обезбедила мобилност сваке пешадијске дивизије. Теоретска ратна организација потпуно мобилисане југословенске пешадијске дивизије била је: штаб штаб дивизијске пешадије, са три или четири пешадијска пука штаб дивизијске артиљерије, са једним или два артиљеријска пука коњички батаљон са два коњичка ескадрона, бициклистичким ескадроном и митраљеским водом пионирски батаљон од три чете противоклопна чета, опремљена са дванаест противтенковских топова калибра 37 mm или 47 mm митраљеска чета противваздухопловна митраљеска чета чета везе јединице логистике

Сваки пешадијски пук требало је да се састоји од три или четири пешадијска батаљона и једне митраљеске чете. Дивизијски артиљеријски пукови користили су животињску вучу и углавном су били опремљени оруђем из Првог светског рата. Артиљеријски пук састојао се од четири батаљона (дивизиона): једног са лаким хаубицама калибра 100 mm, једног са брдским топовима од 65 mm или 75 mm, и два са пољским топовима од 75 mm или 80 mm. Пешадијски пук 36. и артиљеријски пукови 14. и 30, којима је у мирнодопско време управљала Савска дивизијска област, били су одређени да се придруже другим формацијама приликом мобилизације, а дивизија је требало да буде доведена на ратну формацију прикључивањем 104. пешадијског пука и 27. артиљеријског пука из резерве ЈВ.

Планирани распоред

27. пешадијска дивизија Савска (27. ПД) била је у саставу 4. армије као део Прве групе армија, која је била одговорна за одбрану северне и северозападне Југославије. У случају мобилизације, 4. армија је требало да се распореди у кордон дуж западног сектора мађарске границе, са 27. ПД постављеном наспрам мађарског села Ђекењеш, између ушћа реке Муре код Леграда и Клоштра Подравског. У овом распореду, планирано је да штаб дивизије буде смештен у Капели, северно од Бјеловара. На левом крилу дивизије планирано је да 42. пешадијска дивизија Мурска (42. ПД) буде позиционирана наспрам мађарског града Велике Каниже, док је на десном крилу 40. пешадијска дивизија Славонска (40. ПД) требало да заузме положаје наспрам мађарског града Барча. Јединице граничне страже у зони одговорности дивизије чиниле би 3. батаљон 393. резервног пука и 576. самостални батаљон.

Операције Мобилизација Након немилосрдног притиска Адолфа Хитлера, Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт. Војни државни удар 27. марта свргнуо је владу која је потписала пакт, а нова влада је формирана под вођством команданта Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, армијског генерала Душана Симовића. Нова влада није прогласила општу мобилизацију све до 3. априла 1941, из страха да не увреди Хитлера и тиме убрза почетак рата. На дан пуча, Хитлер је издао Фирерову директиву број 25, која је налагала да се Југославија третира као непријатељска држава; 3. априла издата је Директива 26, са детаљима плана напада и командне структуре за инвазију, која је требало да почне 6. априла.

У тренутку када је инвазија Осовине почела, 27. ПД је тек започела мобилизацију, и већином се налазила у својим мобилизацијским центрима или се кретала ка зонама окупљања. Командант 4. армије, армијски генерал Петар Недељковић, известио је 4. априла да дивизија неће моћи да се покрене још 24 сата због недостатка возила. Само је мали део дивизије био на својим планираним позицијама 6. априла: командант дивизије, дивизијски генерал Август Марић и његов штаб, мобилисали су се у Загребу 35. пешадијски пук (без свог 3. батаљона) марширао је од Загреба до Крижеваца, док се његов 3. батаљон још увек налазио у Загребу 53. пешадијски пук, са око 50 процената свог људства и 15 процената животиња, кретао се железницом из свог мобилизационог центра у Карловцу преко Крижеваца ка Копривници, при чему се његов 1. батаљон искрцавао у Копривници 104. пешадијски пук марширао је из свог мобилизационог центра у Сесветама преко Дугoг Села ка Бјеловару Два дивизиона 27. артиљеријског пука била су на позицијама у Новиграду Подравском близу Копривнице, док се остатак пука још увек мобилисао у Загребу и Вараждину дивизијски коњички батаљон се мобилисао у Чаковцу али није имао коње, а дивизијски митраљески батаљон се мобилисао у Загребу али такође није имао животињски транспорт остатак дивизијских јединица био је у својим мобилизационим центрима у Загребу и околини

6. април Рано ујутру 6. априла 1941, немачки 46. моторизовани корпус под командом генерала оклопних трупа Хајнриха фон Фитингофа покренуо је прелиминарне нападе дуж Драве између Ждале и Готалова у сектору 27. ПД са намером да обезбеди прелазе преко реке, али ти напади нису били успешни. До вечери, немачки успеси на другим местима дуж мађарске границе јасно су показали Немцима да Југословени неће пружити снажан отпор на граници. Затим је 46. моторизованом корпусу наређено да почне са заузимањем мостова преко Драве дуж целог фронта 4. армије, укључујући и онај код Закања близу Ђекењеша. Ови локални напади били су довољни да распламсају неслагање унутар већински хрватске 4. армије, која је одбила да се супротстави Немцима које су сматрали ослободиоцима од српског угњетавања током међуратног периода.

Континуирана мобилизација и концентрација дивизије и целе 4. армије била је ометена растућим активностима пете колоне и пропагандом коју су подстицале хрватске националистичке усташе. Неке јединице су престале са мобилизацијом или су почеле да се враћају у своје мобилизационе центре са локација концентрације. Током дана, југословенске саботажне јединице покушале су да униште мост преко Драве код Закања. Овај покушај је био само делимично успешан, због утицаја усташке пропаганде и опозива наређења за рушење од стране начелника штаба 27. ПД, мајора Антона Марковића. Југословенску радио мрежу која је повезивала дивизију са 4. армијом и суседним дивизијама саботирале су усташе 6. априла, па су радио комуникације унутар 4. армије остале слабе током борби.

7. април