мини|Пример траке са смехом снимљене 2009. године Трака са смехом (или снимљени смех) је аудио-снимак који се састоји од смеха (и других реакција публике) који се обично користи као засебан звучни запис за комедијске продукције. Трака са смехом може садржати реакције публике уживо или вештачки смех (конзервирани смех или лажни смех) направљен да се убаци у емисију, или комбинацију та два. Употребу конзервираног смеха за „заслађивање” траке са смехом осмислио је амерички инжењер звука Чарлс Даглас.
мини|Таласни облик аудио-траке у програму Audacity са лажним смехом помешаним са стварним аплаузом студијске публике који следи одмах након лажног смеха Дагласова трака са смехом постала је стандард на мејнстрим телевизији у САД, доминирајући већином ситкома и скеч комедија у ударном термину од касних 1950-их до касних 1970-их. Употреба Дагласовог смеха се смањила до 1980-их након развоја стереофонског смеха. Поред тога, ситкоми снимани једном камером у потпуности су елиминисали публику. Конзервирани смех се користи да подстакне гледаоца на смех.
Историја у Сједињеним Америчким Државама
Радио Пре радија и телевизије, публика је искусила хумористичне наступе уживо у присуству других чланова публике. Радио и рани телевизијски продуценти користили су снимке емисија уживо, а касније емисије снимане само у студију покушавале су да рекреирају ову атмосферу увођењем звука смеха или других реакција публике у звучни запис.
Џек Дадсвел, бивши власник радио-станице WWJB на Флориди, створио је прву „плочу са смехом”.
Године 1946, мајор Корпуса везе америчке војске Џек Малин донео је два магнетофона и 50 колутова магнетне траке са немачке радио-станице на крају Другог светског рата. Ове уређаје високе верности направиле су немачке компаније BASF и AEG и могли су да снимају 20 минута висококвалитетног звука по колуту. Александар М. Поњатов је у својој компанији Ampex произвео верзију магнетофона за употребу у радио-продукцији. Популарни певач Бинг Крозби касније је усвојио ову технологију како би унапред снимао своју недељну радио-емисију.
Нови метод снимања омогућио је додавање звукова током постпродукције. Џек Малин је објаснио како је трака са смехом измишљена у Крозбијевој емисији:
Рана телевизија уживо у САД, филм; „заслађивање” У раној телевизији, многе емисије су користиле технику снимања једном камером, снимајући сваку сцену више пута из различитих углова камере. На публику уживо се није могло ослонити да се смеје у „правим” тренуцима, или би се смејала прегласно или предуго.
Инжењер звука на Си-Би-Ес-у (CBS), Чарли Даглас, приметио је ове недоследности и почео да „заслађује” реакције публике. Ако шала не би изазвала жељени кикот, Даглас би убацио додатни снимљени смех; ако би се публика уживо предуго смејала, постепено би утишао њихов грохот. Процес се такође могао користити за „одслађивање” реакција публике утишавањем нежељеног гласног смеха како би све било у складу са визијом продуцента.
Даглас је направио прототип машине за смех користећи колут траке са снимцима благог смеха залепљен на ивицу дрвеног точка од 28 инча. Машином се управљало помоћу тастера који је репродуковао звук док не би ударио у други граничник на точку, пуштајући комплетан смех. Си-Би-Ес је захтевао власништво над машином када је Даглас напустио компанију, а прототип се распао након неколико месеци употребе. Даглас је проширио своју технику 1953. године издвајањем смеха и аплауза из снимљених пантомимских сегмената емисије Емисија Реда Скелтона (The Red Skelton Show) и других извора. Снимљени звуци су стављени у огромну машину са тракама.
Прва америчка телевизијска емисија која је укључила траку са смехом био је ситком Емисија Хенка Макуна (The Hank McCune Show) из 1950. године. Друге емисије снимане једном камером убрзо су следиле тај пример иако неколико њих, попут Невоље са оцем (Еј-Би-Си, 1950—1955), Шоуа Буле (Еј-Би-Си, 1950—1952) и Голдбергових (1949—1956), нису имале публику или траку са смехом. Антологијска серија Four Star Playhouse није користила траку са смехом нити публику у својим повременим хумористичким епизодама, при чему је копродуцент Дејвид Нивен назвао траку са смехом „дивљим неселективним весељем” и изјавио: „Наставићемо без механичких трикова”.
Емисије са више камера Убрзо након увођења траке са смехом, Лусил Бол и Деси Арназ почели су да снимају свој ситком Волим Луси са студијском публиком уживо користећи систем са више филмских камера. Емисија није имала траку са смехом и користила је реакције публике. Неке емисије са више камера и публиком уживо користиле су снимљене смехове да допуне реакције. За забавне емисије, прелазак са преноса уживо на видео-касете омогућио је монтажу пре емитовања, али би монтажа снимљене публике изазвала скокове и празнине на звучном запису. Чарли Даглас је био позван да премости те празнине.
И извођачи и продуценти почели су да схватају моћ унапред снимљеног смеха. Док је присуствовао раној сесији монтаже у постпродукцији, комичар Милтон Берл једном је указао на одређену шалу и рекао: „Кад смо већ овде и радимо ово, та шала није добила реакцију коју смо желели”. Након што је Даглас убацио срдачан смех после неуспешне шале, Берл је наводно прокоментарисао: „Видите? Рекао сам вам да је смешно”. Комичар Боб Хоуп, док је радио на једном од својих телевизијских специјала, узео је Дагласове руке у своје и почео да их трља како би створио ефекат разгибавања Дагласових прстију, говорећи: „У реду, сада, дај ми неки добар смех”.
1960-е Како је медиј еволуирао, трошкови продукције повезани са емитовањем телевизије уживо су ескалирали. Снимање са студијском публиком, као што су Волим Луси или Шоу Еда Саливана, такође је имало ограничења: половина публике није могла да види емисију са својих седишта. Даглас би био доведен да симулира реакције током трајања емисије. Продуценти су убрзо схватили да је једноставније снимити емисију без публике и прилагодити реакције током постпродукције. Редитељи у почетку нису остављали простор за убацивање реакција, што је отежавало заслађивање и доводило до тога да дијалози буду загушени. Картице са одговорима публике стално су се враћале са коментарима да смех делује усиљено или неприродно. Писци су почели да темпирају сценарије како би оставили простор за траку са смехом. Редитељи су остављали паузе за још неучујне реакције публике, а продуценти су буџетирали за постпродукцију како би Даглас могао лакше да монтира.
Већина телевизијских ситкома продуцираних током 1950-их и 1960-их користила је технику једне камере, са траком са смехом која је симулирала одсутну публику. Продуценти су постали разочарани форматом са више камера; консензус у то време био је да је публика уживо напета, нервозна и да се ретко смеје на знак.
Хоганови хероји мини|десно|Тест да ли ситком може да преживи без траке са смехом изведен је на пилот епизоди Хоганових хероја Истраживање мреже показало је да се укључивање траке са смехом сматра неопходним за категоризацију емисије снимане једном камером као комедије. Ова хипотеза је тестирана 1965. године када је Си-Би-Ес спровео експеримент укључујући свој нови ситком сниман једном камером, Хоганови хероји (1965—1971), представљајући две верзије пилот епизоде тест публици: једну са траком са смехом и једну без ње. Верзија без траке са смехом, делом због интелектуалнијег хумора емисије, прошла је лоше, док је верзија са траком са смехом наишла на повољнији пријем. Сходно томе, Хоганови хероји су емитовани са траком са смехом, а Си-Би-Ес је касније укључио траке са смехом у све своје хумористичке програме.
Траке са смехом у ситкомима су се разликовале, у зависности од стила емисије. Што је емисија била необичнија, то је трака са смехом била инвазивнија. Емисије попут Ожених се вештицом, Манстерових, Мој пријатељ Џили и Горштака са Беверли Хилса увелико су се ослањале на траке са смехом, док су суптилнији програми, попут Емисије Ендија Грифита, Породице Брејди и Моја три сина, имали умеренији смех. Одређене емисије, попут Ухвати Смарта, имале су траку са смехом која је постајала све инвазивнија како је серија одмицала, док су емисије попут М*А*Ш-а ублажиле смех како је серија постајала драматичнија; био је потпуно одсутан током сцена у операционој сали.
До средине 1960-их, скоро сваки амерички ситком је сниман помоћу једне камере и био је опремљен траком са смехом. Само неколицина програма, као што су Шоу Џоија Бишопа, Шоу Дика Ван Дајка и Шоу Луси, користила је студијску публику, али је стварни смех појачавала путем „заслађивања”.
Чарли Даглас и мистериозна „кутија за смех” Од касних 1950-их до раних 1970-их, Даглас је имао монопол у скупом и мукотрпном послу са смехом. До 1960. године, готово сваку емисију у ударном термину у САД засладио је Даглас. Када би дошло време да се „убаци смех”, продуцент би упутио Дагласа где и када да убаци тражену врсту смеха. Неизбежно су настајала неслагања између Дагласа и продуцента, али је продуцент имао последњу реч. Након што би примио директиву, Даглас је одлазио да ствара публику, ван видокруга продуцента или било кога другог присутног у студију.
Критичар Дик Хобсон прокоментарисао је у чланку за TV Guide из јула 1966. да је породица Даглас била „једина игра са смехом у граду”. Веома мало људи у индустрији је икада сведочило Дагласовом коришћењу свог изума, јер је био познат по томе што је био тајновит у вези са својим радом, и био је један од људи о којима се највише причало у телевизијској индустрији.
Даглас је у августу 1960. основао компанију Northridge Electronics, названу по предграђу Лос Анђелеса у долини Сан Фернандо где је породица Даглас живела и водила свој посао у гаражи закључаној катанцем. Када би њихове услуге биле потребне, увозили су уређај у собу за монтажу, укључивали га у струју и почињали са радом. Продукцијски студији су се навикли да виде Дагласа како путује од студија до студија да убацује свој произведени смех током постпродукције.
Технолошка достигнућа која је Даглас увео веома су подсећала на она која се налазе у музичким инструментима као што су Чејмберленов музички мастер и Мелотрон. Његов софистицирани, јединствени уређај — у индустрији од миља познат као „кутија за смех” — био је чврсто осигуран катанцима, висок више од две стопе (преко 60 центиметара) и њиме се управљало као оргуљама. Даглас је користио тастатуру сличну оној на писаћој машини да би одабрао одговарајући стил, пол и старост смеха, као и педалу за одређивање дужине реакције. Унутар машине налазила се широка лепеза снимљених кикотања, грохота и смеха из стомака: 320 смехова на 32 петље траке, десет по петљи. Свака петља садржала је до десет појединачних смехова публике спојених крај са крајем, који су се истовремено вртели чекајући да буду пуштени.
С обзиром да су траке биле у петљи, смехови су се више пута репродуковали у истом редоследу. Инжењери звука су могли да гледају ситкоме и тачно знају који ће се смех следећи чути, чак и ако би први пут гледали епизоду. Даглас је често комбиновао различите смехове, било дуге или кратке. Пажљиви гледаоци могли су да примете када је одлучио да помеша кикоте како би створио ефекат разноврсније публике. Уместо да буду једноставни снимци публике која се смеје, Дагласови смехови су пажљиво генерисани и миксани, дајући неким смеховима детаљне идентитете попут „типа који рано схвати шалу”, „кикотања домаћице” и „оног који није схватио шалу, али се ипак смеје”, све то стопљено и слојевито да створи илузију стварне публике која реагује на емисију. Дубок смех мушкарца био би замењен новим смехом жене, или би високо женско кикотање било замењено мушким подсемехом. Један продуцент приметио је смех жене који се понављао, коју је назвао „дама из џунгле” због њеног високог вриска. Након редовних притужби Дагласу, тај смех је повучен из редовне поставе.