Хватање Христа () је слика хапшења Исуса Христа италијанског барокног мајстора Микеланђела Меризија да Каравађа. Првобитно је наручена од стране римског племића Киријака Матеија 1602. године, а данас се налази у Националној галерији Ирске у Даблину.

Опис На слици се налази седам фигура: слева надесно су Јован, Исус, Јуда, три војника (онај најдешније је једва видљив у позадини) и човек који држи фењер осветљавајући сцену. Сви стоје, а приказане су само горње три четвртине њихових тела. Јуда је управо пољубио Исуса како би га идентификовао војницима. Фигуре су поређане испред веома тамне позадине, у којој је окружење затамњено. Главни извор светлости није очигледан на слици, али долази из горњег левог угла. Мањи извор светлости је фењер који држи човек десно (верује се да је то аутопортрет Каравађа, који вероватно представља Светог Петра, који ће прво издати Исуса одричући га се, а затим ће донети Христову светлост свету). Са крајње леве стране, човек (Свети Јован) бежи; руке су му подигнуте, уста отворена у дахтању, а његов плашт лепрша и војник га повлачи назад.

Анализа Бекство престрављеног Јована у супротности је са уласком уметника. Један научник тврди да Каравађо истиче да чак и грешник, више од 1500 година након васкрсења, боље разуме Христа него његов пријатељ. Сузан Губар пише да Каравађово самоуметање наглашава „саучесништво човечанства и заједништво са Јудом и његовим делом.“

Два од загонетнијих детаља слике су, једно, чињеница да се главе Исуса и Јована чини се визуелно стапају у горњем левом углу, и, друго, истакнуто присуство, у самом центру платна и у првом плану слике, високо углачане, металом оковане руке официра који хапси. Што се тиче детаља углачаног металног штитника рамена војника у центру слике, Франко Мормандо сугерише да је уметник намеравао да он служи као огледало, огледало саморефлексије и испитивања савести (као у Каравађовој Марти и Марији Магдалени у Детроиту). Као што су многи духовни писци и проповедници тог времена чинили, уметник можда „позива своје гледаоце да се виде одраженим у Јудином понашању“ кроз сопствене свакодневне чинове издаје Исуса, односно кроз свој грех.Франко Мормандо, 'Just as your lips approach the lips of your brothers: Judas Iscariot and the Kiss of Betrayal' in F. Mormando, ed., Saints and Sinners: Caravaggio and the Baroque Image (Chicago: Distrib. by University of Chicago Press, 1999), p. 183. Мормандов есеј даје преглед савремених коментара на сцену издаје Јуде у најпопуларнијој духовној литератури доступној Каравађу док се припремао да прикаже ову сцену.

Извори Средишња група, коју чине Исус, Јуда и војник са испруженом руком, подсећа на дрворез из 1509. Албрехта Дирера из његове серије Мала Пасија.

мини|Дрворез Албрехта Дирера (детаљ)

Губитак и поновно откриће До касног 18. века, сматрало се да је слика нестала, а њена локација је остала непозната око 200 година. Године 1990, Каравађово изгубљено ремек-дело препознато је у резиденцији Исусовачког друштва у Даблину, Ирској. Поновно откриће објављено је у новембру 1993.

Слика је висила у трпезарији даблинских језуита од раних 1930-их, али се дуго сматрала копијом изгубљеног оригинала Герарда ван Хонтхорста, познатог и као Герардо деле Ноти, једног од Каравађових холандских следбеника. Ова погрешна атрибуција је већ била направљена док је слика била у власништву римске породице Матеи, чији је предак првобитно наручио дело. Године 1786, извесни Ђузепе Васи је погрешно атрибуисао слику, забележивши је као дело Хонтхорста, и ова грешка је поновљена у инвентару имовине породице Матеи из 1793. Године 1802, породица Матеи је продала слику, као дело Хонтхорста, Вилијаму Хамилтону Нисбету. Слика је висила у његовом дому у Шкотској до 1921. Касније те деценије, још увек непрепозната, слика је продата ирском педијатру, Мари Ли-Вилсон, која ју је на крају донирала 1930-их језуитским оцима у Даблину, у знак захвалности за њихову подршку након стрељања њеног супруга, капетана Персивала Ли-Вилсона, окружног инспектора у Краљевској ирској полицији у Горију, округ Вексфорд, од стране Ирске републиканске армије 15. јуна 1920.

Хватање Христа је остало у поседу даблинских језуита око 60 година, све док га није уочио и препознао, почетком 1990-их, Серђо Бенедети, виши конзерватор Националне галерије Ирске, кога је отац Ноел Барбер, S.J., замолио да прегледа неколико слика у језуитској заједници у Лисон стриту (чији је Барбер био старешина) ради рестаурације. За сведочење оца Барбера из првог лица о догађајима који су довели до поновног открића, видети његов есеј, „The Murder Behind the Discovery“, у Franco Mormando, ed., , exhibition catalogue (Chestnut Hill, MA: McMullen Museum of Boston College, ), Како су слојеви прљавштине и промењеног лака уклањани, откривен је висок технички квалитет слике, и она је привремено идентификована као Каравађова изгубљена слика. Велики део заслуга за верификацију аутентичности ове слике припада Франчески Капелети и Лаури Теста, двема постдипломкињама Универзитета у Риму."On the Trail of a Missing Caravaggio" by Michiko Kakutani, The New York Times (2. 12. 2005.) Током дугог истраживања, пронашле су први забележени помен Хватања Христа, у древној и распадајућој књиговодственој књизи која документује оригиналну поруџбину и исплате Каравађу, у архивама породице Матеи, чуваним у подруму палате у малом граду Реканати.

Слика је на неодређено време позајмљена Националној галерији Ирске од стране Језуитске заједнице, Лисон стрит, Даблин, која одаје признање љубазној великодушности др Мари Ли-Вилсон. Била је изложена у Сједињеним Америчким Државама као централни експонат изложбе „Свети и грешници“ из 1999. коју је организовао Франко Мормандо у Мекмален музеју уметности на Бостонском колеџу,"Saints and Sinners" , информација о изложби. и на изложби „Рембрант / Каравађо“ 2006. у Музеју Ван Гог, Амстердам.Exhibition information Године 2010. била је изложена од фебруара до јуна у Скудерији дел Квиринале, Рим, поводом 400. годишњице Каравађове смрти."Caravaggio, pittore superstar", Edoardo Sassi, Corriere della Sera (18. 2. 2010.) (језик: италијански) Године 2016, била је изложена у Националној галерији, Лондон.

Од маја до септембра 2024. слика је била позајмљена Алстер музеју у Белфасту, изложена заједно са другим Каравађовим делом, Вечера у Емаусу, насликаном око 1601. Обе слике су ретко, ако икада, биле виђене заједно од раног 17. века.

Године 2025, слика је била позајмљена Националној галерији античке уметности (Палата Барберини) у Риму за изложбу Каравађо.

Копије Постоји најмање 12 познатих копија ове слике. Међу њима су оне у Музеју Метрополитанске катедрале у Сукреу у Боливији и Колеџу Ст Беде, Манчестер, и једна која је некада била у колекцији Волтера П. Крајслера млађег.Benedetti (1993), pp. 731, fn. 6.

Верзије

Одеска верзија мини|upright=1.2|Одеска верзија Хватања Христа пре крађе у јулу 2008. Одески музеј западне и источне уметности (Украјина) поседује верзију Хватања Христа. Педесетих година 20. века, совјетски историчари уметности приписали су је Каравађу, иако је њено ауторство остало предмет научне расправе. Године 1993, италијански историчар уметности Серђо Бенедети тврдио је да слика није Каравађова, већ да је то копија коју је израдио Ђовани ди Атили за Киријака Матеија, на захтев Киријаковог брата Аздрубалеа. Други научници су наставили да подржавају атрибуцију Каравађу, и њено ауторство остаје спорно.

Слика је украдена из музеја 2008. и пронађена у Немачкој 2010. током заједничке полицијске операције. Након форензичког испитивања и окончања правних формалности, враћена је Украјини.

Санини (Руфо) верзија мини|upright=1.2|Руфо верзија Хватања Христа на дугорочној изложби у Палати Киђи у Аричи. Верзија у власништву породице Санини из Фиренце дошла је до пажње Роберта Лонгија 1943. године, који је сматрао да је копија. Била је изложена 1951. на изложби Mostra del Caravaggio e dei Caravaggeschi у Палацо Реале у Милану, коју је организовао Лонги. Након изложбе, слика није јавно излагана све до 2023. и остала је мало позната у научним круговима.

Године 2003, трговац Марио Бигети, сумњајући да је оригинал, уговорио је њену куповину. Консултовао је Марију Летицију Паолети, која је тврдила да велики број пентимената видљивих под рендгенским зрацима подржава атрибуцију Каравађу. Сер Денис Махон, који је аутентификовао даблинску верзију 1993. године, изјавио је 2004. да је Санини верзија Каравађов оригинал, док је даблинска слика копија коју је израдио сам Каравађо. То је изазвало коментаре у ирским и британским медијима у фебруару 2004.

Санини верзија постала је предмет правног спора и стављена је под службени надзор, где је анализа пигмената коју је спровео Маурицио Серачини идентификовала напуљско жуто, пигмент за који се не зна да је коришћен пре 1615. Серачини је тврдио да то указује да слика не може бити оригинал, док је Паолети оспорила тај закључак. Џонатан Хар је прихватио Серачинијев аргумент, док је Мајкл Дејли из ArtWatch-а остао неуверен.

Након година ограничене јавне видљивости, слика је изложена 2023. као Caravaggio. La presa di Cristo dalla Collezione Ruffo у Палати Киђи у Аричи. Изложба је обновила научно интересовање за слику као могућу аутографну верзију Хватања Христа.

Техничка испитивања, укључујући радиографију, инфрацрвену рефлектографију и друге методе, открила су композиционе измене и бројне пентименте. Заговорници атрибуције Каравађу наводе ове налазе, заједно са техничким карактеристикама слике и композиционим разликама, као доказ у прилог његовог ауторства. Посебно, италијански историчар уметности Франческо Петручи, директор Музеја римског барока у Палати Киђи, тврдио је да слика представља најранију верзију Хватања Христа, док је други научници и даље сматрају висококвалитетном копијом коју је израдио Каравађов следбеник или у његовој радионици.

У складу са декретом који је издало италијанско Министарство културног наслеђа 2. децембра 2004, слика је проглашена делом од посебног интереса за нацију.

Од септембра 2025. слика је на дугорочној изложби у Палати Киђи у Аричи на основу петогодишњег уговора о бесплатној позајмици између њеног приватног власника и Општине Арича.

Културне референце У филму Обичан пристојан криминалац са Кевином Спејсијем направљен је наклон проналаску Хватања Христа од стране Каравађа. Руке Каравађа, албум из 2001. електро-акустичне импровизационе групе M.I.M.E.O., инспирисан је сликом. Слика је била тема посебног ускршњег програма 2009. у BBC серији Приватни живот ремек-дела. Мел Гибсон је рекао да је кинематографија у Страдању Христовом имала за циљ да имитира Каравађов стил. Сцена хапшења у филму користи сличну перспективу, осветљење и распоред фигура као на слици у тренутку када војници хватају Исуса. Слика је коришћена као кандидат за RTÉ такмичење у потрази за 'Омиљеном сликом Ирске'.

Види још Списак слика Каравађа

Напомене

Референце

Литература

, Leiden

Спољашње везе The Lost Painting: A Caravaggio Found Америчко друштво кинематографа

Категорија:Слике Каравађа Категорија:Слике хапшења Христа