мини|upright=1.2|Данстаблски лабудов драгуљ, хералдички беџ, из око 1400. (Британски музеј)

Бастардни феудализам је донекле контроверзан термин који су измислили историчари 19. века да би описали облик феудализма у касном средњем веку, пре свега у Енглеској. Његова препознатљива одлика је да су средње рангирани људи пружали војну, политичку, правну или кућну службу у замену за новац, положај или утицај. Као резултат тога, џентри су почели да себе сматрају људима свог лорда, а не краља. Појединачно, познати су као ретинери, а збирно као „афинитет“ лорда, између осталих термина.

Историја и историографија Историчар Чарлс Пламер је сковао термин „бастардни феудализам“ 1885. Пламер је окривио бастардни феудализам за неред и нестабилност Ратова ружа у петнаестом веку. Међутим, „бастардни феудализам“ као концепт се првенствено повезује са Пламеровим савремеником Вилијамом Стабсом (1825–1901).

Према Стабсу, промена у енглеској историји догодила се под Едвардом I (владао 1272–1307) када је феудални намет замењен краљевским плаћањем уместо војне службе од стране великих магната који су драговољно служили краља. Тако, уместо да вазали пружају војну службу када то лорд затражи, они су плаћали део свог прихода у лордову ризницу. Заузврат, лорд би допуњавао дуговану војну службу унајмљеним ретинерима, неком врстом приватне војске у сталној служби лорда.

Током 1940-их К. Б. Макфарлан је снажно оспорио Стабсове идеје. Макфарлан је уклонио из термина „бастардни феудализам“ сваку негативну конотацију. За њега, бастардни феудализам се није заснивао на финансијском аспекту (износи су углавном били занемарљиви) већ на концепту службе у замену за добру наклоност. У друштву којим се управљало на личној основи, служба лорду је била најбољи начин да се добије наклоност у виду положаја, давања итд. Лордови би задржавали администраторе и адвокате, као и регрутовали локални џентри у своје афинитете. Нудећи новац уместо земље, лордови су могли приуштити да задрже више следбеника.

Заузврат за постајање ретинерима, џентри би очекивали да се ослоне на утицај свог лорда у локалној и националној политици. Ова пракса је била позната као „одржавање“. Ретинер је могао носити лордов хералдички беџ или величанственији облик, ливрејску огрлицу, што је могло бити веома корисно у судници. Под слабим краљем, као што је Хенри VI (владао 1422–1461 и 1470–1471), ривалства магната су се могла прелити из суднице у оружане сукобе, чиме је извртана правда.

Пошто су ретко држани под оружјем дуже време, племићке ретинуе нису биле приватне војске. Без сталних армија, краљеви су се ослањали на племићке ретинуе за војне снаге потребне за вођење ратова или гушење унутрашњих побуна. Под неспособним краљем попут Хенрија VI, амбициозни или незадовољни магнати попут Ричарда, 3. војводе од Јорка (1411–1460) или Ричарда Невила, 16. грофа од Ворика (1428–1471) могли су да искористе своју мрежу слугу и ретинера да пркосе круни или је чак контролишу. Групе џентрија, које су се већ сукобљавале око локалних питања, неизбежно су се везивале за различите патроне. Њихове приватне заваде су се наставиле под заставама њихових вођа и пренеле се на бојна поља Ратова ружа; на пример, становници и ретинери који су се борили за Ричарда, грофа од Солсберија током његове заваде са породицом Перси раних 1450-их били су од њега поново окупљени да марширају против свог краља 1459.

Иако је Едвард IV (владао 1461–1470 и 1471–1483) покушао да ограничи „задржавање“, генерално није успео. Међутим, Хенри VII (владао 1485–1509) је успео да у великој мери превазиђе бастардни феудализам наметањем финансијских санкција непослушним племићима. Штавише, Хенри је донео статут 1504. који је дозвољавао само краљу да има ретинере – племићи су морали да поднесу захтев и плате за дозволу. Све у свему, бастардни феудализам је нестао до раног седамнаестог века.

Види још Историја Енглеске Непотизам

Референце

Литература

Категорија:Феудализам Категорија:Феудализам у Енглеској