Порођај и акушерство у класичној антици (овде се мисли на древни грчко-римски свет) проучавали су лекари античке Грчке и Рима. Њихове идеје и праксе током овог времена опстале су у западној медицини вековима, а многе теме се виде у модерном здрављу жена. Класичну гинекологију и акушерство су првобитно проучавале и предавале углавном бабице у античком свету, али су се временом укључили и научни лекари оба пола. Акушерство се традиционално дефинише као хируршка специјалност која се бави негом жене и њеног потомства током трудноће, порођаја и пуерперијума (опоравка). Гинекологија обухвата медицинске праксе које се баве здрављем женских репродуктивних органа (вагине, материце, јајника) и дојки.
Бабичка медицинa и акушерство су различите, али се преклапају у медицинској пракси која се фокусира на трудноћу и порођај. Бабичка медицинa наглашава нормалност трудноће заједно са репродуктивним процесом. Класична антика је обележила почетак покушаја класификације различитих области медицинских истраживања, а термини гинекологија и акушерство су ушли у употребу. Хипократов кодекс, велика збирка трактата који се приписују Хипократу, садржи низ гинеколошких трактата, који датирају из класичног периода.
Жене као лекари Током ере класичне антике, жене су се бавиле лекарском праксом, али су биле у далекој мањини и обично су се бавиле само гинекологијом и акушерством. Аристотел је имао важан утицај на касније медицинске писце у Грчкој, а на крају и Европи. Слично писцима Хипократовог кодекса, Аристотел је закључио да се женска физиологија фундаментално разликује од мушке, првенствено зато што су жене физички слабије и стога склоније симптомима узрокованим на неки начин слабошћу, као што је хуморална теорија. Ово веровање је тврдило да и мушкарци и жене имају неколико „течности“ који регулишу њихово физичко здравље и да жене имају „хладније“ течности. Писци Хипократовог кодекса указивали су на то да су мушкарци рационалнији од жена и да их женска физиологија чини подложним проблемима који би изазвали симптоме ирационалности. Настављајући са овом претпоставком да су мушкарци рационалнији, мушкарци су доминирали професијом лекара, занимањем које захтева рационално истраживање и за које су веровали да жене нису погодне. То није спречило жене да постану лекарке. Филиста је била популарна професорка медицине која је држала предавања иза завесе, како би спречила да њена лепота одвлачи пажњу њених ученика. У старој Грчкој, постојала је и могућност да бабице стекну додатну медицинску обуку, да постану лекарке-бабице, што се у хеленистичкој, римској и византијској ери називало јатромеја (ιατρομαία).
Током класичне антике, свако је могао да се обучи за лекара у једној од многих медицинских школа/болница, Асклепиону. Обука је углавном обухватала практичну примену, као и стицање шегртовања код других лекара. Током хеленистичког доба, Александријска библиотека је такође служила као медицинска школа, где су се истраживања и обука одвијали на телу болесних. Такође се чини да су деца, мушка или женска, познатих лекара, такође следила медицинску професију, настављајући породичну традицију. На пример, Пантеја, која је била супруга лекара, и сама је постала један од њих, образац који се види и у каријерама Аурелије Александрије Зосиме и Августа. Августа је добила признање као главни лекар свог града, титулу коју је добио и њен муж. Метилија Доната је била довољно истакнута да наручи велику јавну зграду у Лиону. Антиохина из Тлоса, ћерка истакнутог лекара Диодота, добила је признање од стране савета Тлоса за свој рад као лекара и подигла је своју статуу. Такође је била широко дискутовани стручњак кога су цитирали Гален и други. Апасију опширно цитира Еције у својим делима о гинекологији.
Референце
Категорија:Женско здравље Категорија:Женска историја