Чаково () град је и управно средиште истоимене градске општине, која припада округу Тимиш у Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији и као место рођења Доситеја Обрадовића. Град Чаково обухвата и насељена места Мачедонија, Обад, Петроман и Чебза.
Положај насеља Град Чаково се налази у источном, румунском Банату, на 30 km удаљености од Србије и од граничног прелаза код Ватина. Близу града води магистрални пут Београд—Темишвар. Град се налази на месту где равничарски део Баната прелази у заталасана побрежја. Налази се поред каналисане реке Тамиш, где је на обали остала стара кула, висока 24 метра, подигнута у време опасности од Турака.
Историја Први писани помен варошице Чаково јавља се 1141. године, када га у повељи краља Гезе II предао једној угарској племићкој породици у посед. Године 1243. краљ Бела IV је наредио да се поједина места, међу којима и Чаково, утврде због угрожености од Кумана и Печенеза. У папским регистрима место је убележено 1333—1337. Племић Иштван Пелечкај са своја четири сина је под своју власт узео то место, звано Чак а сам променио презиме у Чаки. У периоду 1554—1579. године Чаково је обично село уз тврђаву.Стојан Лера: "Чаково", Темишвар 2005. За време турске владавине на тим просторима сматра се да је трговачки карактер и значај Чакова био израженији од Темишвара. Регулацијом тока Тамиша 1871. године он је престао да протиче поред села; остала је само мртваја.
Чаково је 1764. године седиште Чаковачког протопрезвирата."Српски сион", Сремски Карловци 1905. По Ерлеру царском ревизору 1774. године Чаково је било значајно место у Банату. У њему је седиште истоименог дистрикта са управним уредом, те коњичком касарном, црквом римокатоличком, а становништво мешовито - састављено од Срба, Шваба и Румуна.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године Када је 1797. године пописан православни клир у месту су служила три свештеника. Протопрезвитер поп Петар Чораји (рукоп. 1769) и пароси - поп Петар Поповић (1783) и поп Јоан Поповић (1795) говорили су српским и румунским језиком."Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
Швабе су још 1724. године формирале ту католичку парохију. Католичка школска зграда грађена је још 1728. а црква њихове вере почела да се прави 1732. година. Нова католичка црква подигнута је 1879—1881. близу гробља. Године 1898. евидентирана су три забавишта: комунално, српско и немачко.
У Чакову је било експозитура банака, штедионица, много занатлија и трговаца. Надалеко је чувен годишњи "Чаковачки вашар", који се 1827. године одржавао неколико пута: 14. јануара, римског Петровдана, 30. марта, православног Михољдана. Био је то највећи марвени вашар у тамишком Банату.
Варошица Чаково је имало врло интензиван и богат јавни живот. Поред школства (гимназије и неколико народних школа), духовног црквеног живота, развијају се позоришни и музички садржаји са изграђеном публиком, затим спортске, врло разнолике активности. Бициклисти 1898. године организују своје друштво. Месни Фудбалски клуб је основан 1906. године, а тениски 1909. године. Ту је излазило неколико листова, постојале су бројне националне организације.
Године 1905. Чаково је велика општина и седиште Чаковачког среза. У њему живи тада 4.601 становник у 828 домова. Највише је Немаца (2.596) док је других народа много мање. Румуна има 918, а Срба 548 православних душа (или 12%) са 155 кућа. Насеље има добре комуникације, поред ПТТ ту је и жељезничка станица. Од српских јавних здања ту су православна црква, народна школа и забавиште.Мата Косовац, наведено дело
Чаково има сада три цркве: српску православну, румунску православну и католичку. Године 2004. Чаково је добило статус града.
Становништво мини|250п|Положај града Чаково на територији жупаније Тимиш Између два црквена пописа, 1847. и 1867. године, број православних парохијана је незнатно опао, за 30 душа."Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године Крајем 1891. године у Чакову је било 1.303 Срба, који су живели у 275 кућа. Према попису из 2002. године Чаково имао је 2.792 становника. Последњих деценија број становника опада.
Место је од давнина било вишенародно, а месни Срби су одувек били мањина. Данас је њихов број осетно мањи него пре неколико деценија, а слична судбина задесила је и немачку и мађарску заједницу. Национални састав на појединим пописима био је следећи:
Година пописа 1910. год. 1992. год. 2002. год. Укупно ст. 4.404 2.949 2.792 Срби 477 (10,8%) 115 (3,9%) 95 (3,4%) Румуни 942 (21,4%) 1.991 (67,5%) 1.997 (71,5%) Мађари 657 (14,9%) 436 (14,8%) 379 (13,6%) Немци 2.233 (50,7%) 221 (7,5%) 125 (4,5%) остали 95 (2,2%) 186 (6,3%) 166 (5,9%)
Етничка слика града Чаково: Попис НационалностГодинаПопулацијаРумуниНемциМађариРомиСрбиСловациОстали 1880. 12.960 7.611 3.166 762 - 1.328 24 69 1900. 15.562 8.529 4.009 1.586 - 1.212 35 191 1930. 13.566 8.289 2.666 1.409 288 744 20 150 1977. 9.952 7.111 1.047 987 392 355 2 58 1992. 7.457 5.802 304 709 398 195 2 47 2002. 7.285 5.850 191 613 426 151 3 51 2011. Recensamant 2011 recensamantromania.ro 5.348 4.266 88 383 229 66 - 4
Религија мини|лево|200п|Српска православна црква у Чакову, у близини родне куће Доситејеве Српска црква је грађена 1768—1771. године, а посвећена је празнику Успенију Пресвете Богородице. Православно парохијско звање основано је 1799. године. У порти се налазе надгробни камени споменици на грчком и црквено-словенском језику. Ктитор осликавања епитроп Георгије Капамаџија је 1771. године, ангажовао бечкеречког иконописца Димитрија Поповића. Сводове и зидове храма изнова је осликао Стеван Алексић током 1902—1903. године. У ризници црквеној има занимљивих зографских икона, које су дело Недељка Поповића. Постоји српско православно гробље, где је најстарији споменик из 1777. године. Мештанин, покојни поседник Мита Рошуловић је оставио чаковачкој српској цркви 1889. године, сав свој капитал од 40.000 ф. који је наменио за издржавање школе и цркве."Застава", Нови Сад 1889. године
По попису из 1783. године у месту је записано да има 452 куће, од којих 326 ратарских а 126 занатлијских и трговачких. а године 1794. од 509 домова, 263 су српски, 129 немачких и 117 румунских. Након мађарске буне ствара се између Румуна и Срба напетост диктирана са стране. У главној чаковачкој улици налази се велики мермерни спомен крст који је подигнут маја 1805. године, "иждивенијем целог Обшћества и трудом господара Димитрија Флорића".
Државни попис православног клира Угарске из 1846. године бележи у Чакову 2.316 становника. Све црквене матичне књиге се воде од 1757. године. У православној парохији су 1846. године били свештеници, протопрезвитер Георгије Петровић, уз њега је сапарох Георгије Теодоровић.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846. По званичном митрополијском попису из 1866. године у Чакову је било 1140 Срба, а 1122 Румуна. Од 1870. почело је раздвајање Срба и Румуна на црквеном пољу. Румуни су 1872. године присаједињени Карансебешкој румунској епархији. Када се 1894—1895. године вршила деоба чаковачке цркве, Србима је досуђено две трећине, а Румунима једна трећина. Православни Румуни су 1899—1900. године напустили сада српски храм, и прешли у свој нови који су направили у истој улици.
По протопрезвитерском извештају за крај 1891. године, у српској парохији у Чакову има православна црква са свештеником. Број православних становника износи 1.303, који станују у 275 српских домова."Српски сион", Карловци 1892. године Почетком 20. века у Чакову је постојала српска православна црквена општина, скупштина је била редовна, под председништвом Николе Ранковог. Ту је парохија друге платежне класе, са парохом поп Милошем Милошевим родом из Жабља, који је девет година у месту. Године 1905. храм је у добром стању, постоји парохијски дом, а парохијска сесија износи 33 кј. Црквено-општински посед је био огроман, у поређењу са другим српским општинама и износио је 231 кј.
Образовање По ослобођењу од Турака у Чакову после 1720. године, почињу да раде упоредо српска и грчка школа. Претплатник мађарско-српске граматике био је 1833. године чаковачки учитељ Симеон Милиновић.Емерико Салај: "Мађарско-сербска граматика", Будим 1833. године У народној школи 1846. године са 130 ученика раде: у првом разреду учитељ Димитрије Милошевић, а у другом разреду предаје учитељ Симеон Милинковић (он је то и 1862). Марта 1864. године наименован је за учитеља Светозар Миладиновић. Завршио је шесторазредну гимназију и препарандију - оспособљен за рад у сеоској школи."Школски лист", Нови Сад 1864. године По расписаном стечају из 1867. године види се да је плата тамошњег српског учитеља износила годишње 200 ф., 25 пожунских мерова жита, 15 фунти свећа, осам хвати дрва."Школски лист", Сомбор 1867. године мини|десно|200п|Спомен плоче на родној кући - музеју Доситеја Обрадовића у Чакову
Те 1867. године о празнику Великој Госпојини је у Чакову, као родном месту Доситеја Обрадовића обележена свечано његова годишњица. Ту се тада Димитрије радио 1739. године и похађао основну школу. У православној цркви је након литургије проповед одржао архимандрит Бездински Теофан Живковић. Свечана поворка је кренула након службе од цркве до Доситејеве родне куће у истој улици. Откривена је затим спомен-плоча са пригодним натписом на кући. У наставку је благословена школска застава, изговорене су три пригодне беседе и певана је песма њему у част. Након говора проте Табаковића, говорио је Милан Кујунџић професор из Београда, а на крају пред плочом је беседио Мита Стојковић"Застава", Пешта 1867. године. Да се родна кућа српског "мудраца" сачувала за српство, намеравали је црквена општина да ту зграду откупи и у њој отвори "девојачку" (женску) школу. На свечаном ручку беседио је други ахимандрит Бездински Стефан Михаловић. Да би се то и реализовало неколико српски богаташа је дало прилог. Тако су за ручком пред званицама дали - обећали: архимандрит Живковић 100 ф, Јован барон Николић и Александар пл. Николић сваки по 50 ф.
Српска народна школа у Чакову је постојала непрекидно 1809—1947. године. Расписан је 1901. године стечај за упражњено место српског народног учитеља, након смрти претходног. Плата основна у износу од 1200 к, исплаћивана је унапред месечно из "Рогуловићевог фонда". Уместо расположивог стана и обезбеђеног огрева - исплаћиван је новац учитељу. А од њега се пуно тога очекивало, уз новчану накнаду: да држи пофторну (празничну школу), буде перовођа и књиговођа свим општинским органима, да предаје у општинској Занатској школи, да буде хоровођа црквеном Певачком друштву, да обучава децу школску и општинску црквеном појању и да на сваком богослужењу учествује певајући у храму из десне певнице. Тада је парох био Милош Милошев а председник Школског одбора Никола Јанков."Српски сион", Карловци 1901. године Чаково има почетком 20. века српску народну школу са једним здањем за редовну наставу, пофторну школу и забавиште. Председник Школског одбора 1905. године је Пера Живановић, а поп Милош Милошев школски управитељ. У месту су наставно тело чинили: учитељ Радивој Петровић, родом из Парага, седам година у месту, и забавиља Софија Јовановић родом из Нештина. Она је завршила стручно образовање у заводу у Ходмезевашархељу 1895. године и служи у Чакову већ 11 године. Редовну наставу је тада пратило 46 ђака, у пофторну школу ишло 5 ученика старијег узраста, док је у забавишту било 31 млађе дете.
Култура мини|200п|Доситеј Обрадовић