Национална ваздухопловна и свемирска администрација ( — NASA), Наса (од — НАСА), агенција је, одговорна за цивилни део свемирског програма САД. Агенција је такође одговорна за дугорочна цивилна и војна истраживања у области ваздухопловства.
Наса је основана 1958. године, а оснивач је тадашњи председник САД, Двајт Ајзенхауер. Агенција је оријентисана са изразито више запослених цивила него војника, како би се подстицала мирољубива примена у науци о свемиру. Дана 29. јула 1958. је усвојен Национални аеро-наутички и свемирски акт, који је био претеча и најава за основање Националне ваздухопловне и свемирске администрације (Наса). Агенција је почела са радом два месеца касније, 1. октобра 1958.
Од тада, готово сва америчка истраживања свемира су предвођена Насом, укључујући програм Аполо слетања на месец, свемирску станицу Скајлаб, као и касније Спејс-шатл. Наса тренутно подржава рад Међународне свемирске станице и надгледа развој летелице Орион и Систем свемирског лансирања.
Историја Трка за свемир
мини|200п|desno|5. мај 1961. Лансирање ракете Редстоун и Насине капсуле Меркур 3 Слобода 7 са Аланом Шепардом Јуниором, у првој мисији САД, са људском посадом (за лансирање Меркурових мисија у орбити, коришћене су ракете Атлас)
Када је совјетски свемирски програм лансирао први вештачки сателит (Спутњик 1) 4. октобра 1957. године, одмах је на себе скренуо пажњу САД и убрзао њихове напоре ка освајању свемира. Конгрес САД овај успех Совјетског Савеза доживео је као велику претњу за сигурност САД (ово је познато као ) и одмах је затражио хитну и брзу акцију.The Sputnik Shock, www.theglobalist.com, 3. октобар 2007. Приступљено 11. априла 2016.
Председник Двајт Ајзенхауер и његови саветници пажљиво су размотрили више промишљених акција и после вишемесечне дебате донета је одлука да се створи нова федерална агенција за све цивилне активности у свемиру.
Председник Ајзенхауер 29. јула 1958. потписује Национални аеро-наутички и свемирски акт () којим је 1. октобра 1958. године основана Национална Ваздухопловна и Свемирска Администрација (Наса).This day in history - NASA created (Тог дана у историји Наса је основана), history.com. Приступљено 7. јануара 2015.
Наса почиње са радом и тада је њу сачињавало четири лабораторије са око 8.000 запослених које је она наследила од 46 година старе истраживачке агенције за аеро-наутику (). Можда најважнији допринос развоју ракетног програма имали су корене у нацистичкој Немачкој, у виду немачког научника Вернера фон Брауна, који се данас сматра оцем ракетног програма САД и који је у то време био један од вођа ракетног програма у оквиру војне агенције за пројектиле и ракете (), која је била придружена Наси.
Рани истраживачки програм о слању човека у свемир били су покренути под утицајем Хладног рата и конкуренције између САД и Совјетског Савеза и трајала је све до завршетка Хладног рата. Меркури програм покренут је 1958. године са циљем истраживања човековог лета у свемир. Астронаут Алан Шепард постао је 5. маја 1961. године први Американац у свемиру пилотирајући летелицом Слобода 7 (), којом је 15 минута провео у суборбити Земље. Џон Глен постао је први Американац у Земљиној орбити, 20. фебруара 1962. године, када је 5 сати летео у Пријатељству 7 (ен: Friendship 7).Glenn Orbits the Earth (Глен кружи око Земље), www.nasa.gov, 16. фебруар 2012. Приступљено 11. априла 2016.
Пројекат Џемини је покренут када је пројекат Меркури доказао да је могућ човеков лет у свемир, са циљем вршења низа експеримената невезаних за мисију на Месец. Први лет Џеминија са људском посадом био је у Џеминију 3 (Гас Грисом и Џон Јанг). У осталим мисијама Џеминија доказано је да је могућ дужи останак човека у свемиру, као и могућности спајања летелица у свемиру. Овај пројекат је прикупио и пуно медицинских података о утицају бестежинског стања на човека.
Програм Аполо мини|лево|275п|Баз Олдрин шета површином Месеца током мисије Аполо 11 Поведени успехом Меркури и Џемини програма, покренут је програм Аполо са циљем истраживања Месеца, али не и слањем човека на Месец. Смернице Аполо програма су радикално измењене за време председника Џона Кенедија, када је он 25. маја 1961. године објавио да САД желе послати човека на Месец и потом га успешно вратити на Земљу, и као годину до које би то Американци постигли узео 1970. Тако је Аполо постао програм који ће послати човека на Месец. Пројекат Џемини је недуго затим стартовао и за време тог програма креиране су технике које су омогућиле безбедно извршавање мисије Аполо.
После осам година пробних мисија, где су се десиле прве људске жртве у мисији Апола 1 као и мисија кружења летелице око Месеца у Аполу 8, Аполо програм достиже циљ са мисијом Апола 11 када су астронаути Нил Армстронг и Баз Олдрин слетели на месечеву површину 20. јула 1969. и безбедно се вратили на Земљу 24. јула. Армстронгове прве речи после силаска из летелице су "Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство". Само је 12 астронаута слетело на Месец, када је програм Аполо угашен у децембру 1972.
Програм Аполо је био успешан у освајању Месеца и постојали су врло амбициозни планови освајања Марса до 1990. године али је губљењем интересовања јавности за овако скупе пројекте и скретањем интересовања на друге проблеме који су се у то време појавили у САД (Вијетнамски рат), дошло је до смањења буџета и нових планова ка креирању јефтинијег путовања у свемир. Мисија Апола 13 била је упамћена по инциденту који је некако успешно преброђен, када је експлодирао резервоар са кисеоником и претила је опасност да сва три члана посаде страдају. Мисија Апола 17 је била последња мисија у којој је човек слетео на Месец.
Друге раније мисије Поред више мисија са људском посадом где је Наса потрошила огромна средства, било је и више мисија без људске посаде, која су започета од стране свемирске агенције. 1962. лансиран је Маринер 2, ово је била прва летелица која је пролетела поред неке планете, тачније поред Венере. Ренџер, Сурвејор и Лунарни орбитер су биле важне мисије које претходиле програму Аполо, и биле су неопходне за испитивање услова на Месецу пре коначног спуштања човека. У пројектима који су касније уследили били су слање две Викниг сонде на површину Марса одакле су оне послале прве колор снимке његове површине назад на Земљу, мисије Војаџера и Пионира су биле веома импресивне, они су посетили Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун и одатле су послали врло важне информације и снимке.
Како су изгубили трку за Месец, Совјетски Савез је заједно са САД променио свој приступ свемирској политици. 17. јула 1975. године, летелица Аполо се спојила са совјетском летелицом Сојуз 19 у Аполо-Сојуз тест пројекту. Иако ће Хладни рат трајати још дуго година, ово је била важан тренутак како за историју Насе тако и за међународну сарадњу у истраживањима свемира.
Ера шатлова мини|десно|275п|Лансирање шатла Колумбија, 12. април 1981. године Касних ’70-их и почетком ’80-их Наса је сву пажњу сконцентрисала на идеју спејс-шатла. Планиран да спејс-шатл буде употребљаван у више мисија и лансирања, до 1985. направљено их је четири. Први лансирани шатл био је Колумбија који је полетео 12. априла 1981. године.
Спејс шатл је од почетка био проблематичан за Насу — летови су били скупљи него што је планирано, а несрећа Чаленџера 1986. године је донела додатна одлагања и поскупљења. Спејс шатл је коришћен у лансирању многих пројеката као на пример свемирски телескоп Хабл. Буџет пројекта свемирског телескопа Хабл био је веома скроман, износио је свега 2 милијарде долара, и овај пројекат је здушно прихваћен и од стране научника и од јавности. Пројекат телескопа Хабл је заједнички пројекат Наса и ЕСА, којим покренута будућа заједничка сарадња ових агенција.
Сарадња између САД и Русије у свемиру је 1995. године поново настављена пројектом Шатл–Мир, када је дошло до спајања шатла са руском свемирском станицом. Ова сарадња настављена је до данашњих дана и данас су Руси и Американци најважнији и највећи партнери у изградњи највеће свемирске станице које до данас саграђена – Међународне свемирске станице. Један од доказа успешности ове сарадње може се огледати и у одлуци Наса да се користи руским лансирним системом за потребе Међународне свемирске станице, после несреће њиховог шатла Колумбија 2003. после чега је приземљена америчка флота шатлова на више од две године.
Трошковима од преко 100 милијарди долара за изградњу Међународне свемирске станице, службеницима Насе било је тешко да нађу оправдање. Јавност и новинари нису импресионирани експериментима у свемиру, јер их више интересују грандиозни пројекти на егзотичним локацијама. Чак и данас Међународна свемирска станица не може да угости све научнике који су били планирани.
Током 90 -их дошло је до смањења буџета Насе одлукама Конгреса САД. Као одговор на то, девети администратор Насе Данијел Голдин смислио је нови приступ "брже, боље, јефтиније", који је омогућио да смањи трошкове, а притом сачува што више програма.
Флота шатлова је два пута доживела катастрофу. Шатл Чаленџер је страдао при полетању 1986. године, а летелица Колумбија је уништена при повратку у атмосферу 2003. године. Цео програм је обухватио лет 135 мисија а последњи шатл, Атлантис, је приземљен 21. јула 2011. године. За 30 година трајања више од 300 астронаута је превезено у свемир овим летелицама.
Планови за будућност лево|мини|220п|Слева надесно: Ракета Сатурн V, која је последња носила човека на месец, спејс-шатл и две предложене ракете за лансирање шатлова Мисија која је у последњих пар година највише узбуркала јавност је слање робота на Марс (Mars Pathfinder) 1997. Скоро сви светски медији су објављивали фотографије, које је са површине црвене планете слао малени ровер. Боравак ровера и истраживање површине Марса је прва мисија која је изведена на овако недоступним локацијама. Мање пажње јавности привукла је мисија Марсовог глобалног претраживача (). Од 2001. у орбити Марса кружи Марсова Одисеја са циљем тражења доказа постојања вода и вулканских активности на црвеној планети. Наса планира да настави истраживање Марса слањем већег броја летелица, као што је Марсов Извиђач, који је ушао у орбиту Марса марта 2006.
Несрећа шатла Колумбија у 2003, у којој је страдала посада од 6 Американаца и једног Израелца, изазвала је 29-месечни застој у летовима шатла и довело до преиспитивања приоритета у агенцији. Америчка влада, неколицина научника и јавност су разматрали будућност свемирског програма.
14. јануара 2004. године, десет дана након слетања Mars Exploration Rover Spirit, председник Џорџ В. Буш објавио је нове планове за будућност, план је назван Визија за Свемирска Истраживања. Према овом плану човечанство ће се вратити на Месец до 2020, и ту саградити прве постаје за будуће мисије. По овом плану шатл одлази у пензију 2010. и биће замењен са Crew Exploration Vehicle до 2014. Ова нова летелица имаће могућности да се спаја са Међународном свемирском станицом као и способност да напусти земљину орбиту. Будућност Међународне свемирске станице је неизвесна. Она ће највероватније бити довршена али шта ће бити после тога је нејасно. Мада је план дочекан са скептицизмом од стране Конгреса, крајем 2004. он ипак одобрава почетна средства за реализацију овог плана.
У нади да ће подстаћи иновације у приватном сектору, Наса 2004. креира програм Вековних изазова (), за које ће додељивати награде невладиним тимовима за успешну реализацију неких од изазова свемирских технологија. Ти изазови укључују задатке који би се могли успешно имплементирати у владином плану Визије за свемирска истраживања, као на пример прављење бољих астронаутских рукавица.
Критика мини|десно|250п|Флорида, САД, сликано из Спејс шатла, током мисије СТС-95, 31. октобара, 1998