Џу Си (; , 18. октобар 1130 — , 23. април 1200) је био кинески филозоф.
Био је водећи представник ново-конфучијске школе у време династије Сунг и зачетник новоконфучијске сколастике. Написао је око 70 књига. Његове „Четири књиге“ о конфучионизму нису доживеле велики успех у његово време, али су временом постале веома цењена литература. Проучавао је кључне појмове кинеске филозофије: „ки“ (виталну енергију која струји телом и околином) и „ли“ (морал). Утицао је на кинеске, јапанске и корејске филозофе. Био је врхунски мајстор калиграфије. Часопис „Лајф“ () поставио га је на 45. место на списку најважнијих особа у последњих 1000 година.
Биографија
Џу Си, чија породица потиче из Бујуен округа, Хуиџоу (у модерној Ђангси провинцији), је рођен у Фуђену, где је његов отац радио као потпрефектурални шериф. Након што је његов отац био присиљен да напусти позицију због свог противљења политици смењивања владе према династији Ђин 1140. године, Џу Сија је његов отац подучавао код куће. Многи анегдоте потврђују да је био веома напредно дете. Записано је да се у петој години поставио питање шта се налази изван раја, а до осме је схватио значај класика од Филијале (Сјаођинг). Као младић је био инспирисан Менсијевим становиштем да сви људи могу постати мудраци. Након смрти његовог оца 1143. године, он је студирао са пријатељима његовог оца Ху Сјен, Лију Цихуи, и Лију Мјенџи. Године 1148, у својој 19. години, Џу Си је положио Царски испит и постао научник. Џу Сијева прва званична позиција је била као потпрефектурални писар Тунгана (同安縣主簿), на којој је био у периоду 1153—1156. Од 1153 он је почео да студира под Ли Тунгом, који је следио неоконфучијанску традицију Џенг Хаоа и Џенг Јиа, и формално је постао његов ученик 1160. године.
Године 1179, након што није служио у званичном својству од 1156, Џу Си је био именован за префекта Нанканшког војног округа (南康軍), где је оживео Академију пећине белог јелена (白鹿洞書院), али је три године касније био демовисан због напада на неспособност и корупцију неких утицајних званичника. У његовој каријери је било неколико случајева примања позиције и накнадног демовисања. Након што је отпуштен с последњег именовања, он је био оптужен за бројне злочине и поднесена је петиција за његово погубљење. Највећи део опозиције је предводио Хан Туоџоу, премијер, који је био Сијев политички ривал. Мада су његова учења била под тешким нападима тадашњих моћника, готово хиљаду храбрих људи је присуствовало његовом погребу. Након смрти Хана Туоџоу, Џуов наследник Џен Десју, заједно са Веи Љаовенгом, су учинили Џуову грану неоконфучијанизма доминантном филозофијом на Сунг двору.
Године 1208, осам година након његове смрти, цар Нингцунг од Сунга је рехабилитовао Џу Си и одао му почаст дајући му постхумно име Вен Гонг (文公), са значењем „Пречасни господин културе”. Око 1228, цар Лизонг од Сунга му је одао почаст са постхумном племићком титулом војвода од (државе) Хуи (徽國公).. Hui refers to Hui-chou his ancestral place in Anhui, now Jiangxi. Године 1241, меморијална плоча за Џу Сија је постављена у Конфучијевом храму у Кјуву, чиме је издигнут до статуса конфучијанског свеца. У данашње време, Џу Си се поштује као један од „дванаест филозофа” (十二哲) конфучијанизма. Модерни синологисти и Кинези га често називају Џу Вен Гунгом (朱文公) уместо његовог имена.
Џу Сијево потомство је носило титулу Вуђинг Бошија (五经博士; 五經博士; -{Wǔjīng Bóshì}-).Present day political organization of China
Године 1452 Вуђинг Боши је даровано потомству Менсије-Менг Сивен 孟希文 56. генерација и Јен Хуеј-Јен Сихуеј 顔希惠 59. генерација, исто је било даровано потомству Џоу Дунји-Џоу Мјен 週冕 12. генерација, двојици Џенг браће (Џенг Хао и Џенг Ји-Џенг Кежен 程克仁 17. генерација), Џу Си - Џу Тинг 朱梴 (Џу Џенг?) 9. генерација, у 1456-1457,朱熹生平活动年表弥足珍贵的“朱熹对镜自画像”_河阳朱氏_新浪博客 године 1539 исто је даривано Ценг Цановом потомству-Ценг Џицуеј 曾質粹 60. генерација, године 1622. потомство Џанг Цаја је примило титулу и 1630. потомство Шао Јунга.https://www.researchgate.net/publication/248653434_The_Ritual_Formation_of_Confucian_Orthodoxy_and_the_Descendants_of_the_Sage
Учења
Четири књиге
Током династије Сонг, учења Џу Сија су сматрана неортодоксним. Уместо стављања фокуса на Ји ђинг попут других неоконфуцијаниста, његов избор је био на наглашавању Четири књиге: Велико учење, Доктрина значења, Разговори, и Менцијус као основни курикулум за будуће научне званичнике. За све те класике он је написао екстензивна тумачења која нису била широко прихваћена у његово време; међутим, она су касније постала прихваћена као стандардна тумачења. Четири књиге су служиле као основа наставног програма за државне службе све до 1905, и класично образовање је започето са тумачењима Џу Сија као каменом темељцем за њихово разумевање.
Витална сила (氣 -{qi}-), принцип ( 理 -{li}-), и врховно начело (太極 -{taiji}- )
Џу Си је сматрао да су све ствари настале сједињавањем два универзална аспеката реалности: чи, који се понекад преводи као витална (или физичка, материјална) сила; и ли, који се обично преводи као рационални принцип (или закон). Извор или сума лиа је Тајђи (Вејд-Џајлс: -{T‘ai Chi}-), са значењем „врховно начело”. Извор чиа (Вејд-Џајлс: -{ch‘i}-) Џу Си није јасно навео, услед чега неки ауторитети сматрају да је он био метафизички мониста, док други тврде је он био припадник метафизичког дуализма.
Према Џу Сијевој теорији, сваки физички објекат и свака особа имају свој ли и стога има контакт у свом метафизичком језгру са Тајђијом. Оно што се назива људском душом, умом, или духом се схвата као Тајђи, или врховни креативни принцип, пошто се изражава на особи.
Чи и ли делују заједно у узајамној зависности. Они су међусобно видљиви у свим створењима у свемиру. Ова два аспекта се манифестују у креацији материјалних ентитета. Кад је њихова активност плодоносна (брза или експанзивна), то је јанг енергетски моде. Када је њихова активност опадајућа (спора или контрактивна), то је јин енергијски мод. Јин и јанг фазе константно формирају интеракције, сваки од њиг задобија и губи доминацију у односу на другог. У процесу пораста и опадања, наизменичност ових фундаменталних вибрација, пет елемената (ватре, воде, дрвета, метала и земље) еволуира. Џу Си је тврдио да је ли постојао чак и пре неба и земље.Zhu Xi 1986, Zhuzi yulei, Beijing; Zhonghua Shuju.
У ли и чи смислу, Џу Сијев систем снажно подсећа на будистичке идеје 理 ли (поново, принцип) и 事 ши (након, материја), мада су Џу Си и његови следбеници енергично наглашавали да они нису копирали будистичке идеје. Уместо њих, они су тврдили, да су користили концепте који су били присутни дуго пре појаве будизма у Ји ђингу.
Џу Си је дискутовао своје гледиште на врховни ултиматни концепт по коме је он компатибилан да принципима Таоизма, мада се његов концепт Тајђија разликовао од разумевања које је Таоимао у Даоизму. Док је Тајђи диференцирајући принцип који резултира у појави нечег новог, Дао је непомичан и тих, и делује на редукцији свих ствари на уједначеност и нераспознатљивост. Џу Си је тврдио да постоји централна хармонија која није статична или празна већ је динамична, и да је само врховно начело у контрасту креативна активност.
Људска природа
Џу Си је сматрао да је рани конфучијениста Сјуен Ци био јеретик, јер је одступио од Менсијеве идеје урођене људске доброте. Чак и ако су људи испољавали неморално понашање, врховни регулативни принцип је био добар. Узрок неморалних дела је био чи. Џу Сијева метафизика је да све садржи ли и чи. Ли је принцип који је у свему и влада свемиром. Свака особа има перфектан ли. Као такве, индивидуе требају да делују у перфектној сагласности са моралношћу. Међутим, мада је ли основна структура, чи је исто тако део свега. Чи затамњује нашу савршену моралну природу. Задатак моралне неге је да се очисти наш чи. Ако је наш чи чист и балансиран, онда ми делујемо на перфектно моралан начин.
Срце / ум
Јасноћа ума и чистоћа срца су идеали конфучијанске филозофије. У следећој поеми, „Рефлекције при читању - 1”, Џу Си илуструје концепт путем поређења ума са огледалом, које је остављено покривено док не буде потребно да једноставно рефлектује свет око себе, које остаје јасно путем текућих вода које симболизују Тао. У кинеском, ум се понекад називао „квадратним инчом”, што је дословни превод термина на који се алудира на почетку поеме.Red Pine, Poems of the Masters. .
Мало квадратно језеро као откривено огледало
где се сунчева светлост и облаци полако крећу и одлазе
Питао сам како остаје тако јасно
оно је рекло да вода потока непрестано утиче
(превод Ред Пајна)
Знање и акција
Према Џу Сијевој епистемологији, знање и дела су нераздвојиве компоненте истински интелигентне активности. Иако је он правио разлику између приоритета познавања, пошто је за интелигентно деловање неопходна промишљеност, и важности деловања, пошто оно производи видљиве ефекте, Џу Си је изјавио „Знање и дела увек зависе једно од другог. То је као особа која не може ходати без ногу иако има очи, и која не може видети без очију мада има ноге. У погледу редоследа, знање долази прво, а у погледу важности, дела су важнија.”The Complete Works of Chu Hsi, section 20 in
Истраживање ствари и проширење знања
Џу Си се залагао за 格物致知 геву џиџи, истраживање ствари. Како истражити и шта су те ствари је извор многих дебата. За Џу Сија, ствари су морални принципи а истраживање обухвата обраћање пажње на све у књигама и пословимаThe Complete Works of Chu Hsi, section 26 in пошто су „морални принципи потпуно неисцрпни”.The Complete Works of Chu Hsi, section 27 in
Религија
Џу Си се није држао традиционалних идеја Бога или раја (тјен), мада је дискутовао како његове сопствене идеје одражавају традиционалне концепте. Он је подржавао агностичку тенденцију унутар конфучијанства, зато што је веровао да је врховно начело рационалан принцип, и он је то дискутовао као интелигентну и уређену вољу која стоји иза свемира (наводећи да „Небо и Земља немају сопственог ума” и промовишући становиште да је њихова једина функција била да производе ствари. Да ли се то може сматрати свесном или интелигентном вољом је очевидно отворено за дебату).W.T.Chan Source-Book Zhu Xi, Ch. 11, # 127. Он није промовисао обожавање духова и вршење понуда сликама. Мада је практиковао неке форме обожавања предака, он није веровао да постоје душе предака, већ је сматрао да је обожавање предака форма сећања и захвалности.
Медитација
Џу Си је практиковао форму дневне медитације зване ђингцуо, која је слична са, мада не и иста, будистичком мотрењу или чан динг (Вејд-Џајлс: -{ch'an-ting}-). Његова медитација није захтевала престанак свог размишљања као што је то случај у неким формама будизма; уместо тога, она је била карактерисана тихом интроспекцијом која је помагала у балансирању разних аспеката личности и омогућавала фокусирање мисли и концентрације.
Његова форма медитације је била по природи конфучијанска у смислу да се бавила моралношћу. Његова медитација је покушавала да разуме и да се осећа у хармонији са универзумом. Он је веровао да ова врста медитације зближава човечанство и ојачава у хармонију.
О настави, учењу и стварању академије мини|Џу Сијево писмо (1194) у коме даје упутства потчињеном званичнику локалне управе о стварима локалне владе након што је он напустио функцију администратора префектуре Танџоу ради поновног именовање као предавача на империјалном двору Џу Си снажно усмерио своју енергију на подучавање, тврдећи да је учење једини пут до мудрости. Желио је да учини потрагу за мудрошћу доступну свим људима.
Он се противио савременијим техникама штампања и пролиферацији књига које је из тога произашла. Сматрао је да то чини студенте мање захвалним и усредоточеним на књиге, једноставно зато што је било више књига за читање него раније. Стога је он покушавао да рафинира како студенти требају да уче и читају. Заправо, разочаран локалним школама у Кини, он је успоставио своју сопствену академију, Академију пећине белог јелена, да би исправно и на прави начин подучавао ученике.