Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих данаНајпрецизнији списак по нахијама дао је Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883. (даље скраћено КН).

За податке о наведеним личностима разврстаним по азбучном реду види и Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине (даље скраћено ММ).

Вид. и Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд – Загреб, Српска штампарија 1901, 1903, 1904, I књ (даље скраћено АГ)..

Вожд

Ђорђе Петровић - Карађорђе изабран за вођу устанка у Орашцу. Од Мишарске битке 1806. има врховну власт и над западном Србијом, а од 1811. потпуну власт и над источном Србијом. Родоначелник владарског дома КарађорђевићаПрема званичном Породичном правилнику из 1909. тачно су одређени чланови краљевског дома према уобичајеној хијерархији која подразумева да је краљ старешина дома (породице), његов син престолонаследник, потом иду други синови (ако их има). Наслеђивање престола прописано је уставом и односи се на мушке чланове породице, према уобичајеној хијерархији владар, његов најстарији син (примогенитура), његов најстарији син. Ако владар нема мушких наследника, наследник је његов брат и по истом принципу, његов најстарији син, па следећи син итд. У случају да уопште нема мушких наследника, што се није догодило Карађорђевићима, али јесте Обреновићима, начин наслеђивања престола одређује се Уставом. У основи у Уставима Србије од Хатишерифа надаље, предвиђено је да ако нема мушких наследника Милоша Обреновића, њега наслеђује потомство следећег по реду рођења брата, односно мушко потомство господара Јеврема, до чега је и дошло ступањем на престо кнеза, потом краља Милана. За случај да нема мушких потомака ни од Јеврема нити од Јована Обреновића, предвиђено је било да престо наследи најстарији мушки потомак најстарије кћерке књаза Милоша, уз одобрење Скупштине и онда опет истим редом. Питање престолонаслеђа био је проблем који је од почетка до краја пратио породицу Обреновића. Вид. Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд 1988. Према Уставу и породичном правилнику краљевском дому Карађорђевића припадали су искључиво краљ Петар и његов брат кнез Арсен и њихово потомство. Њихове сестре удате за Константина Николајевића, Ђорђа Симића и Милана Петронијевића, сина Аврама Петронијевића немају потомство.

Од Карађорђевог потомства по мушкој линији, осим краљевског дома, постојала је старија грана, по најстаријем сину Алекси, која међутим није дошла на престо Србије. Алекса је имао једног сина Ђорђа Карађорђевића, претендента на престо 1858. године, зета капетана Мише Анастасијевића, чија два сина нису имали потомства.

Карађорђе има потомке и по кћеркама удатим за војводу Антонија Пљакића и војводу Николу Карамарковића (Павловиће, Богатинчевиће и Пешике). Један од данас најпознатијих потомака је Милена Павловић Барили, сликаркаВид. Родословне таблице српских династија и властеле, Београд 1991, стр. 270, Родослов Карађорђевића..

Господари Обласни господари су се истакли на самом почетку устанка и имали су неограничену власт на својој територији. Јачањем централне власти на челу са Карађорђем, слабио је утицај обласних господара. Уочи одлучујуће скупштине 1811. Карађорђу се приклонио Јаков Ненадовић, који је тада и свог најстаријег сина војводу Јеврема Ненадовића оженио кћерком војводе Младена Миловановића, предводника Карађорђеве политичке опције. Милан Обреновић је умро у Букурешту 1811, где је боравио као шеф српске дипломатске мисије при команди руске дунавске војске. Миленко Стојковић и Петар Добрњац који се нису приклонили Карађорђу, и нису прихватили понуђена министарска места, протерани су из Србије и умрли су у Русији. Од свих обласних господара са почетка устанка, два су прогнана, док су остали родоначелници и преци два краљевска дома Карађорђевића и Обреновића. Родоначелник Карађорђевића је вожд Карађорђе, а преци краља Петра су и Младен Миловановић (прадеда) и Јаков Ненадовић (прадеда). Милана Обреновића је наследио брат по мајци Милош Обреновић, који је своје презиме Теодоровић, заменио презименом свога старијег полубрата Обреновић). Карађорђе Петровић, у Шумадији Јаков Ненадовић, у Западној Србији, ваљевска, шабачка нахија, Јадар и Рађевина Миленко Стојковић, у Источној Србији, поречка и пожаревачка нахија Петар Тодоровић Добрњац, уз Миленка Стојковића, пожаревачка нахија Милан Обреновић, јужни предели Шумадије, рудничка нахија, уз Карађорђа до 1811. Младен Миловановић, у Шумадији, уз Карађорђа

Правитељствујушчи совјет (влада)

Чланови совјета из 1805: Прота Матеја Ненадовић, први председник владе обновљене српске државе Павле Поповић, за београдску нахију Јован Протић, за пожаревачку нахију Која Ивановић, за шабачку нахију Милија Здравковић, за ћупријску нахију Велисав Станојловић за јагодинску нахију Аврам Лукић, за чачанску нахију Васа Јовановић, за ужичку нахију Јанко Ђурђевић из Коњске, подунавска кнежина смедеревске нахије, члан Правитељствујушчег совјета за смедеревску нахију од 1805. и Великог земаљског суда (Врховног суда) од 1811. Његов син је Паун Јанковић, вд. председник 6. владе Србије, заступа од 26. 4. 1840.

Чланови совјета из 1811: Карађорђе Петровић, председник Младен Миловановић, једно време председник, попечитељ (министар) војске Јаков Ненадовић, једно време председник, попечитељ (министар) унутрашњих дела Сима Марковић, попечитељ (министар) финансија (народне касе) Доситеј Обрадовић, попечитељ (министар) просвете Иван Југовић, попечитељ (министар) просвете, после смрти Доситеја Обрадовића Миљко Радоњић, попечитељ (министар)иностраних дела

Секретари совјета (владе) Божа Грујовић (Теодор Филиповић), родом из Руме, пореклом из ваљевске нахије Михајло Грујовић (Михаило Филиповић), родом из Руме, пореклом из ваљевске нахије. Његова кћерка Катарина удала се за Јакова Живановића, директора кнежеве канцеларије књаза Милоша. Јеремија Гагић Стеван Филиповић

Велики народни земаљски суд (Врховни суд)

Чланови из 1811: Кнез Илија Марковић, председник суда Јанко Ђурђевић из смедеревске нахије Павле Поповић из београдске нахије Стојан Павловић из рудничке нахије

Београдски магистрат (суд) Никола Дели-Георгијевић, председник, родом из Срема. Капетан Радич Петровић, члан, родом из Срема. Носилац аустријског витештва (племства). Тешко рањен приликом заузимања Београда 1806. Постављен за члана суда.

Велика школа у Београду

Професори: Доситеј Обрадовић, родом из Чакова, управник Велике школе и Богословије Иван Југовић, родом из Сомбора Миљко Радоњић, из рудничке нахије Сима Милутиновић Сарајлија, родом из Сарајева Лазар Војиновић, из Аустрије Миша Поповић, из Аустрије

Ученици: Алекса Карађорђевић, Карађорђев најстарији син Лазар Арсенијевић Баталака, из Буковика, крагујевачка нахија, братанац проте Атанасија Јовица Миловановић, из Ботуња, крагујевачка нахија, од 1811. војвода командант београдске посаде, Карађорђев зет, братанац Младена Миловановића Милоје Божић, из ЧумићаУ његовој кући данас се налази Позоришни музеј, поред Вуковог и Доситејевог музеја у Београду., син војводе лепеничког Божа Радојевић, родом из Чумића, лепенички кнежине крагујевачке нахије Вук Стефановић Караџић, из Тршића, подринска нахија Бошко Тадић из Ваљева, ваљевска нахијаВероватно неки близак род, син, братанац ваљевског војводе Миливоја Тадића. Родоначелник породице познате под неформалним именом Баба-Стакићи. Његовим унука и праунукама ожењени су били Ђорђе Симић председник министарског савета (владе), генерал Коста Протић, намесник краљевског достојанства, генерал Милован Павловић, министар војни, војвода Радомир Путник и др.. Лука Ненадовић из Бранковине, ваљевска нахија Милан и Иван Стојковићи, синови Миленка Стојковића, из Кличевца, пожаревачка нахија Ђорђе Протић, син Јована Протића, члана совјета, будући кнежевски представник (председник 6. владе Србије), из Пожаревца, пожаревачка нахија Милосав Здравковић, син кнеза Милије Здравковић, члана совјета, из Ломнице, ћупријска нахија, ресавски војвода постао је 1809. после смрти Стевана Синђелића

Чланови домаћих и страних управа и мисија са седиштем у Београду Наум Ичкоглија, управник београдске царине Тома Костић, хећим (лекар)

Стални чланови српских дипломатских мисија Ритмајстор (коњички мајор) Петар Новаковић Чардаклија, члан дипломатских мисија Петар Ичко, родом из Катранице, шеф и члан дипломатских мисија, преводилац (драгоман), бивши турски дипломата у Берлину

Београдска митрополија Митрополит Леонтије Ламбровић (Ламброс), фанариот, није био наклоњен устанку

Руска дипломатска мисија (посланство) у Србији од 1807. шеф мисије: Константин Константинович Родофиникин, државни саветник, касније дугогодишњи директор дирекције за Азију у Министарству иностраних дела Русије и заменик министра иностраних послова Русије Теодор Недоба

Руски официри у дипломатским мисијама у Србији: Угришић Требињски, барон Дибић и др.

Војводе, кнезови и друге старешине (по нахијама)На овом списку налазе се и личности које су непосредно везане за Први српски устанак, као што су кнезови и свештеници убијени у Сечи кнезова и др.. Српска држава и војска у Карађорђево време била је организована по нахијама. У почетку устанка најистакнутије војводе биле су обласни господари који су имали велику управну и војну власт над целим областима, односно више нахија, Шумадијом (Карађорђе), западном Србијом (Ненадовићи), источном Србијом (Миленко Стојковић). Захваљујући Карађорђевим војним успесима све више се учвршћивала јединствена државна власт. Реформом из 1811. власт је централизована, велике војводе постали су чланови владе са најјачим ресорима. Младен Миловановић који је предводио Карађорђеву опцију постао је војни министар, Јаков Ненадовић који је одустао од супротстављања Карађорђу постао је министар унутрашњих послова, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац нису хтели да се прихвате понуђених ресора и прогнани су из Србије. Милан Обреновић који је у почетку био најлојалнији Карађорђев сарадник, а касније, од 1810. опонент, умро је исте године у Букурешту, где је боравио као шеф српске мисије при врховној команди руске Дунавске војске. Његов млађи брат Милош Обреновић, будући кнез, као учесник у завери против Карађорђа, замало није био осуђен и погубљен.

На скупштини 1811. именоване су војводе команданти градова (утврђених места) и војводе на кнежинама. Војводе су поред војне имале и део управне власти у својим кнежинама, а биле су задужене и за прикупљање пореза који је предаван народној каси, односно Правитељствујушчем совјету. Судска власт била је у рукама магистрата, односно судова у којима су учествовали кнезови на кнежинама и кметови (сеоски или градски кнезови). Војводама је, због лоших искустава у претходном периоду изричито забрањивано мешање у судску грану власти. Све војводе од 1809, а посебно од 1811. добијале су војводске дипломе у којима је био назначен опсег њихове власти, села која припадају њиховим кнежинама, коме одговарају и сл.