thumb|Страна према авенији Чикаго, кућа и студио архитекте Френка Лојда Рајта у Оук Парку, Илиноис, са изменама на згради студија након 1911. године thumb|Кућа Роби у стилу Преријске школе у Чикагу, 1910. thumb|Кућа Харолда К. Бредлија, Медисон, Висконсин, дело Луиса Саливана и Џорџа Гранта Елмслија thumb|усправно|Судница округа Вудбери, Ајова, дело Вилијама Л. Стила и фирме Персел и Елмсли (сарадници архитекти)
Преријска школа () је архитектонски стил са краја 19. и почетка 20. века, најзаступљенији на америчком Средњем западу. Стил се обично одликује хоризонталним линијама, равним или четвороводним крововима са широким надвишеним стрехама, прозорима груписаним у хоризонталне траке, интеграцијом са пејзажом, те чврстом конструкцијом и занатском израдом. Одражава дисциплину у употреби орнамената, који су често били инспирисани органским растом и могли су се видети изрезбарени у дрвету, исцртани шаблонима на малтеру, у обојеном стаклу, жиластом мермеру и на графикама или сликама са општом превлашћу земљаних, јесењих боја. Сматрало се да пространост и континуиране хоризонталне линије евоцирају и повезују се са широким, равним, голим пространствима америчког преријског пејзажа, а декорација је често приказивала дивљи свет прерије, понекад уз употребу локалних материјала који су доприносили осећају припадности грађевине пејзажу.
Преријска школа је тежила развоју аутентичног северноамеричког стила архитектуре, разликујући се од историјских стилова који су били популарни у то време. Делила је многе идеале и естетику дизајна са Покретом уметности и заната, иако је прихватила машину и делила идеале са покретима модерне архитектуре. Многи архитекти су такође били део Чикашке школе, али зграде Преријске школе су се ређе виђале у комерцијалним небодерима Чикага, а чешће у приградским резиденцијама, иако се стил може видети у различитим типовима зграда, укључујући банке, школе и цркве. Јапанска архитектура и укијо-е графике, које су посебно занимале Френка Лојда Рајта, инспирисале су фокус на једноставност и отвореност, поред самог преријског пејзажа.
Историја На Преријску школу утицао је Покрет уметности и заната, покрет у декоративној и лепој уметности који су предводили Џон Раскин, Вилијам Морис и други у Енглеској крајем 19. века. Заједно са сродним америчким покретом Амерички крефтсмен, прихватио је ручни рад и занатске гилде као реакцију на нове технике масовне производње на покретној траци, за које се сматрало да стварају инфериорне производе и дехуманизују раднике. Главни посредник у овој вези био је Џозеф Твајман, који се из Енглеске преселио у Чикаго и промовисао Морисов рад и филозофију пишући радове и држећи предавања у Чикашком архитектонском клубу. Елементи филозофије, попут фокуса на природи материјала, добро су се уклопили у Преријску школу, али су они одбацили свеприсутно презирање машине, уносећи промишљеност и рефлексивност у процес дизајна, а не искључиво у процес ручног рада.
Преријска школа је покушала да развије аутентични северноамерички стил архитектуре који није делио елементе дизајна и естетски речник са ранијим стиловима европске класичне архитектуре. Светска колумбијска изложба у Чикагу 1893. године имала је за циљ да најави поновно рођење града након Великог пожара у Чикагу 1871. године. За разлику од грчког и римског класицизма који се широко видео на зградама на сајму, многи архитекти са Средњег запада, који ће постати део Преријске школе, настојали су да створе нова дела у Чикагу и околини која би приказивала јединствено модеран и аутентично амерички стил, инспирисан америчким пејзажом.
Назив одражава доминантну хоризонталност зграда у стилу Прерије, која одјекује широким, равним, голим пространствима америчког Средњег запада. Аутор Вилхелм Милер је можда први сковао израз „дух прерије у пејзажном баштованству” 1915. године како би се осврнуо на пејзажну архитектуру Средњег запада која се разликовала од европских стилова.. . Најпознатији заговорник стила, Френк Лојд Рајт, промовисао је идеју „органске архитектуре” (стр. 53), тврдећи да би структура требало да изгледа као да природно израста из тла; по Рајтовим речима, зграде које су изгледале као да су „сједињене са земљом” (стр. 53). Рајт је такође сматрао да је хоризонтална оријентација изразито амерички мотив дизајна, јер је млађа земља имала много више отвореног простора од многих високо урбанизованих европских нација. Универзитет Илиноиса је био друга институција која је нудила факултетску диплому из архитектуре, после МИТ-а. Професор Нејтан К. Рикер веровао је да студенти уче кроз праксу и да, изложени различитим архитектонским праксама попут позоришног дизајна, развијају културно и техничко разумевање архитектуре, што може помоћи у превазилажењу ограничења формалног академског студија и подстицању осећаја за дизајн. Рани дипломци попут Кларенса Блекала, Џозефа Луелина и Хенрија Бејкона следили су популарнији академски приступ и историцистичку естетику дизајна, али каснији дипломци попут Вилијама Драмонда, Вилијама Л. Стила и Волтера Берлија Грифина допринели су настајућем стилу Преријске школе. Идеје су размењивали архитекти Преријске школе у оквиру Архитектонске лиге Америке и Чикашког архитектонског клуба. Ове професионалне мреже биле су важне за учење и развој архитеката; њихова вредност се огледала у Саливановим идејама у збирци есеја Kindergarten Chats, где је обезвређивао формално образовање и хвалио менторство у архитектонском образовању.. На конвенцији у Чикагу 1900. године, Саливан је говорио о моћи менталне логике и проучавања природе као инспирације за стилски и логичне зграде. Једна конвенција Лиге упознала је Рајта са идејом чистог дизајна – компоновања зграде анализом делова који се могу изразити као једноставни геометријски облици – коју је он уградио у своје пројекте. Инспирисан Саливановом орнаменталном геометријом, Елмсли је користио шестоугао у Средњој школи округа Торнтон Фрекшонал (Калмут Сити, 1934–35) и школи Томас А. Едисон (Хамонд, 1935–37), Рајт је истакао шестоугао у Кући Хана („кућа саће”, Пало Алто, Калифорнија, 1936), а Грифин је користио осмоугао на кампусу Универзитета Северног Илиноиса. Архитекти Преријске школе, Рајт, Елмсли и Мејер, радили су за Џозефа Силсбија, који је усадио осећај за неформалност, неправилност и комплексност кроз планирање и грубе, органске површине код ових архитеката, посебно код Рајта, дајући питорескни и динамични квалитет стилу Преријске школе.
До раних 1920-их, „Тјудор и Медитерански препород били су популарни за приградске куће и трговачке четврти, а Џорџијански стил је био омиљен за велике градске куће; чак је и бунгалов Покрета уметности и заната средње класе био преливен глазуром Ренесансе или Шпанског колонијалног препорода. Црквени и универзитетски архитекти користили су академску готику Ралфа Адамса Крема” (стр. 544). Преријска школа је била у дијалогу са другим модернистичким покретима као што су сецесија, Баухаус, експресионизам и конструктивизам.
Историчар архитектуре Х. Ален Брукс идентификује дела изграђена до 1902. године као део „Саливанове фазе” – наглашавајући поједностављење, структурирани орнамент и нову, јединствено америчку архитектуру – док зграде изграђене од 1902. до 1909. године сврстава у „Рајтовску фазу” – која обухвата период од када је Рајт достигао зрелост као архитекта до његовог одласка из Оук Парка у Европу, рурални Висконсин, Калифорнију и Јапан – а пуну зрелост Преријске школе смешта у период 1909–1914/16. Професори Ричард Гај Вилсон и Сидни К. Робинсон деле периоде Преријске школе на стил који се ширио из области Чикага од касних 1890-их до касних 1920-их, и на еру креативности коју је водио Рајт након паузе, на националном нивоу од средине 1930-их, укључујући „јусонијанску” кућу.
Архитекте и дизајнери Преријска школа се углавном повезује са генерацијом архитеката који су били запослени или под утицајем Рајта или Луиса Саливана. Иако је стил настао у Чикагу, неки архитекти Преријске школе проширили су његов утицај далеко изван Средњег запада, попут црквених пројеката Берија Берна у Европи и радова Мехони и Грифина у Аустралији и Индији. Дело Преријске школе сматрало је хармонију са унутрашњим декором и пејзажном архитектуром делом целокупног дизајна, па су неки архитекти, попут Рајта, такође дизајнирали ентеријере, а понекад су сарађивали са занатлијама попут Ричарда Волтера Бока. Делимичан списак архитеката и дизајнера Преријске школе укључује:
Перси Двајт Бентли Џон С. Ван Берген Паркер Н. Бери Ричард Волтер Бок Лоренс Бак Рансом Бафалоу Бери Берн Алфред Колдвел Артур А. Карара Луис В. Клод Вилијам Драмонд Џорџ Грант Елмсли Хју М. Г. Гарден Мерион Махони Грифин Волтер Берли Грифин Артур Хун Џон Х. Хау Јенс Јенсен Хенри Џон Клуто Џорџ В. Мејер Мејсон Мори Џон Рандал Макдоналд Ото А. Мерман Џорџ Мен Нидекен (ентеријер) Томас Олсон Двајт Хилд Перкинс Вилијам Греј Персел Персел, Фик и Елмсли Ебен Е. Робертс Изабел Робертс Ричард Е. Шмит Роберт К. Спенсер, Млађи Клод и Старк Вилијам Лабарт Стил Френсис Конрој Саливан Талијесин сарадници архитекти Томас Е. Талмиџ Трост и Трост Вернон С. Вотсон Ендру Вилацен Тејлор Вули Френк Лојд Рајт Лојд Рајт
Утицаји Куће Преријске школе карактеришу отворени тлоцрти који стварају осећај пространости, континуиране хоризонталне линије наглашене кратким вертикалним акцентима, и домаћи материјали који доприносе осећају припадности зграде пејзажу. Ово је било повезано са америчким покретом уметности и заната и његовим нагласком на ручној изради, једноставности и функцији. Оба стила су била алтернатива тада доминантном неокласичном стилу грчко-римских форми. Покрет уметности и заната довео је до препорода средњовековних колиба у Енглеској, али је Преријска школа више прихватила модерност. Неке фирме, као што су Персел и Елмсли, које су прихватиле искрену присутност машински обрађених површина, свесно су одбацивале термин „уметност и занат” за свој рад. На Преријску школу су такође утицали идеалистички романтичари који су веровали да ће бољи домови стварати боље људе, као и трансценденталистичка филозофија Ралфа Волда Емерсона у свом фокусу на природу. Архитектонски, хоризонтална континуираност и просторна отвореност виђени су у ранијем стилу шиндре, елементи попут надвишених стреха и хоризонталних акцената оловних прозора виђени су у стил краљице Ане, а пропорције и отворени планови били су слични бунгаловима. Куће Преријске школе често су се придржавале приградског етоса усредсређености на једнопородично домаћинство кроз пажњу посвећену просторима као што су трпезарије и камини где се породица могла окупљати. Постојећи углавном у предграђима, прерија се алудира као симбол историје окружења, а не нешто што је увек било видљиво и окруживало куће.
Многи архитекти Преријске школе били су под утицајем Луиса Саливана, који је био део Чикашке школе. Његове лекције да облик прати функцију, да уметници хуманизују модерне материјале и технике, и да је ритам важан аспект дизајна, саставни су део Преријске школе. Мејер, Ирвинг Понд, Гарден, Спенсер и Елмсли писали су о концепту ритма у архитектури, а Мејер је развио „теорију мотива-ритма” о делу као композицији вођеној мотивом. Они су углавном веровали да историјски стилови настају природно из духа свог окружења и стога су одбацивали историјски ревивализам. Елмсли је писао да би архитектура требало да буде инспирисана својим специфичним локалним контекстом, за разлику од интернационалног стила који је видео као хладан и безличан. Архитекти су такође пројектовали за практичност у свом регионалном окружењу; низак облик помаже у одржавању температуре, а надстрешнице штите од сунца и нагомилавања снега. Ране куће у стилу Прерије изостављале су поткровља и подруме како би побољшале ниске пропорције, а Јусонијанска кућа касних 1930-их отишла је корак даље у смањењу додатног простора изнад, испод и између кључних простора.