У католичком канонском праву, промулгација је објављивање закона којим се он јавно обзнањује, а што је према канонском праву услов да би закон ступио на правну снагу. Универзални закони се промулгирају када се објаве у Acta Apostolicae Sedis, и уколико није другачије одређено, ступају на снагу три месеца након промулгације.Канон 8 §1, Законика канонског права из 1983. Партикуларни закони се промулгирају на различите начине, али подразумевано ступају на снагу месец дана након промулгације.Канон 8 §2, Законика канонског права из 1983.

Дефиниција и природа Промулгација је чин којим законодавац онима који су под његовом јурисдикцијом саопштава одлуку коју је донео и обавештава их о својој намери да их обавеже на поштовање његовог закона.Metz, René, What is Canon Law?

Без промулгације, дотични канонски закон нема правно дејство, пошто је промулгација „суштински фактор законодавства”Della Rocca, Manual of Canon Law, pg. 56. и „апсолутни услов за делотворност закона”.

Промулгација је „формални и фундаментални елемент”Della Rocca, Fernando. Manual of Canon Law, pg. 70. канонског права. За потребе канонске јуриспруденције, промулгација је еквивалентна објављивању.

Када се промулгација догоди, канонски закон стиче свој последњи „суштински услов” и одмах ступа на снагу,Abbo & Hannan, Sacred Canons, pg. 16 (commentary on canon 8, 1917 CIC) подложно који је наметнут универзалним законом, или од стране партикуларног законодавца који доноси закон (видети одељак испод).

Природа промулгације у њеном односу према природи канонског права предмет је расправе међу канонским писцима. Неки канонисти сматрају да промулгација као таква „улази у саму суштину закона”, док Або и Ханан заступају, како тврде, „вероватније мишљење да је промулгација само спољашњи суштински услов ”.

Промулгација уопште

Изведено из латинског , што значи обзнанити, или јавно истаћи, ово је чин којим законодавна власт обавештава власти задужене за извршење закона и субјекте обавезне да их поштују о законодавним актима. Филозофски је спорно да ли је промулгација суштина закона. Чини се неоспорним да је суштински елемент закона воља законодавца, али је јасно да законодавац треба на овај или онај начин да обзнани своју вољу и намеру. Ова манифестација је промулгација закона, која није нужно различита од саме израде закона, под условом да се то одвија спољним радњама — као што је гласање у законодавној скупштини или краљевска санкција. Таква је пракса која се поштује у Енглеској и Велсу и у већини Сједињених Држава, али, како се сматрало престрогом, законодавство разних земаља захтева промулгацију закона посебним формалним актом, којим се текст закона обзнањује заједници, нпр. објављивањем овог текста у службеном гласилу или билтену Владе. Пре ове публикације закон не ступа на снагу. Промулгацију закона не треба мешати са његовим објављивањем; циљ првог је да се обзнани воља законодавца, а другог да се прошири знање о законодавним актима међу субјектима који су дужни да их поштују.

Други ватикански концил је користио израз „промулговао” (,Second Vatican Council, Dei Verbum (in Latin), paragraph 7, published on 18 November 1965, accessed on 24 August 2025 „промулговао својим устима”) да би говорио о Исусовом проглашењу Јеванђеља као „извора сваке спасоносне истине и моралног учења”.Second Vatican Council, Dei Verbum, paragraph 7, published on 18 November 1965, accessed on 24 August 2025

Правни захтеви

Универзални и партикуларни закони Закон који доноси папа (или уз његову сагласност у случају закона које доноси васељенски сабор или конгрегација) промулгира се када се објави у Acta Apostolicae Sedis, и подразумевано има снагу закона три календарска месецаDe Meester, Juris Canonici Compendium, v. 1, pg. 176. након промулгације.

Партикуларни закони, које доносе бискупи и партикуларни сабори, промулгирају се на различите начине, али, уколико није другачије одређено, ступају на снагу након једног календарског месеца.

Vacatio legis

У принципу, закон постаје обавезујући од тренутка његове промулгације. Али пошто често постоје разлози због којих би тренутна делотворност закона била штетна за оне којима је намењен, законодавац често одређује одлагање, или , у примени закона. У латинском канонском праву, износи три месеца за универзалне законеКанон 8 §1, Законик канонског права из 1983. и један месец за партикуларне законе,Канон 8 §2, Законик канонског права из 1983. осим ако сам закон не утврђује дужи или краћи период. Законодавац може одредити дужи или краћи период од оног који је генерално прописан.

Рачунање времена

Месеци се рачунају према календару од датума објављивања. „Канонски месец” (за разлику од „календарског месеца”) је период од 30 дана,Канон 202 §1, Законик канонског права из 1983. док је „календарски месец” континуирани месец. се рачуна према календару; на пример, ако је закон промулгиран 2. новембра, а износи 3 месеца, закон ступа на снагу 2. фебруара. Дакле, универзални закон има од приближно 90 дана — 3 месеца рачуната по календару — док партикуларни закон има од приближно 30 дана — 1 месец рачунат по календару — осим ако није другачије одређено.

Историја

Према Канону 7 Законика канонског права из 1983., („Закон се установљава када се промулгира”).Канон 7, Законик канонског права из 1983. Ово је древна одредба у латинском канонском праву, која у свом плуралном облику датира из латинске формулације великог кодификатора канонског права из дванаестог века, Грацијана: („Закони се установљавају када се промулгирају”). Потпуно иста формулација која се налази у Грацијановом Decretum Gratiani репродукована је у Законику канонског права из 1917.,Канон 8, Законик канонског права из 1917. док је латински плурал оригинала промењен у сингуларни облик ( у , у , и у ).

У ранијим временима, закони које је издавала Света столица били су истицани на базилици Св. Ивана Латеранског, базилици Св. Петра, Палати апостолске канцеларије и на Кампо де Фјори. Пошто су закони били јавно истакнути у граду (), сматрало се да су промулгирани свету (). Садашњи метод промулгације универзалних закона — објављивање у Acta Apostolicae Sedis — увео је папа Пије X апостолском конституцијом Promulgandi од 29. септембра 1908. године, а потврђен је Закоником из 1917.

Недавни тренд је да се универзални закони промулгирају независно од њиховог објављивања у Acta Apostolicæ Sedis, при чему Acta остаје извор за њихов званични латински текст.Coriden, James A., et al., The Code of Canon Law: A Text and Commentary, pg. 30 (commentary on Canon 8). Генерално, Света столица не даје сагласност на преводе латинских оригинала ( „аутентични” преводи); Света столица се задовољава објављивањем само на латинском, пошто је латински званични језик канонског права.

Промулгација у канонском праву Црква је дуго захтевала промулгацију закона посебним актом власти: , закон заиста није закон док се не обзнани, каже Грацијан (Decretum Gratiani, pt. I, c. 3, dist. VII). Међутим, није прописан никакав посебан облик за акте црквених власти нижих од папе, па се чак и синодски декрети сматрају довољно промулгираним тиме што се прочитају на синоду. Конституција „Promulgandi” папе Пија X (29. септембар 1908) одредила је уобичајени метод промулгације понтификалних закона, наиме уметањем текста закона у „Acta Apostolicae Sedis” (званично гласило Свете столице), након што је уметање наредио секретар или врховна власт конгрегације или канцеларије преко које је папа донео закон. Пропис од 5. јануара 1910. дели званични билтен Свете столице на два дела: у први, званични део, треба уметнути све документе који захтевају промулгацију да би имали снагу закона; други служи само за илустрацију и допуну првог (Acta Apost. Sedis, 1910, стр. 36). Међутим, папа изричито задржава право да у изузетним случајевима одреди други метод промулгације. Пре овог закона, у Цркви су се углавном користила два система — провинцијска промулгација, до краја тринаестог века, и римска промулгација. Током првог периода, промулгација се често одвијала у различитим црквеним провинцијама, било преко посебних изасланика или преко бискупа. Ипак, чињеница је и да су закони који су обавезивали у једној провинцији били обавезујући и у другима. Током другог периода, развио се обичај, који је постао искључив током петнаестог века, да се нови закони читају и истичу само од стране у Риму, на вратима великих базилика, Палате канцеларије, Кампо де Фјори, а понекад и на Капитолу. Вредност овог начина промулгације била је оспоравана у модерним временима: неки су тврдили да је Црква прихватила аранжмане из Новела lxvi и cxvi Јустинијана, које су захтевале провинцијску промулгацију за неке законе; други су тврдили да је у теорији објављивање у Риму било довољно, али да папе нису желеле да обавезују вернике пре него што им законе обзнане бискупи; док су се трећи позивали на древне обичаје, којима би папа требало да се повинује. Ова последња теорија, коју су користили галиканци и фебронијанци, пружила је држави изговор да спречи промулгацију закона који јој се нису свиђали. Посебан метод промулгације је такође уведен уз изричиту или прећутну сагласност Свете столице за декрете конгрегација; они су објављивани у секретаријату дикастерија из којих су потицали.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Јуриспруденција католичког канонског права Категорија:Промулгација Категорија:Правна терминологија Католичке цркве