thumb|Бенџамин Френклин је у својој аутобиографији писао о својим уобичајеним напорима да побољша свој морални карактер. Морални карактер или карактер (изведено од грч. ) је анализа постојаних моралних особина појединца. Концепт карактера може изразити различите атрибуте, укључујући присуство или одсуство врлина као што су емпатија, храброст, постојаност, искреност и лојалност, или добрих понашања или навика; ови атрибути су такође део нечијих меких вештина.

Морални карактер се односи на скуп особина које разликују једног појединца од другог — иако се на културном нивоу, група моралних понашања којих се друштвена група придржава може сматрати оним што је уједињује и културно дефинише као различиту од других.

Психолог Лоренс Первин дефинише морални карактер као „диспозицију за изражавање понашања у доследним обрасцима функција у низу ситуација”. Филозофкиња Мари И. Џорџ назива морални карактер „збиром моралних навика и диспозиција”. Аристотел је рекао: „као знак стања карактера морамо узети задовољство или бол који следе након дела”.

Преглед Реч „карактер” потиче из старогрчке речи „”, која се односила на ознаку утиснуту на новчић. Касније је почела да означава тачку по којој се једна ствар разликовала од друге. Постоје два приступа када се говори о моралном карактеру: нормативна етика укључује моралне стандарде који показују исправно и погрешно понашање. То је тест правилног понашања и одређивања шта је исправно, а шта погрешно. примењена етика укључује специфична и контроверзна питања заједно са моралним избором и тежи да укључи ситуације у којима су људи или за или против неког питања.

Године 1982, Кембел и Бонд предложили су следеће као главне изворе који утичу на развој карактера и морала: наследност, искуство у раном детињству, углед важних одраслих и старијих младих, вршњачки утицај, опште физичко и друштвено окружење, медији, учења школа и других институција, као и специфичне ситуације и улоге које изазивају одговарајуће понашање. Како је описано у

У војној сфери, карактер се сматра посебно релевантним у области развоја лидерства. Војни лидери не би требало само теоретски да „познају” моралне вредности, већ морају да их и отелотворе. Од војних лидера се очекује да воде примером. Они демонстрирају вредности и понашања која очекују да њихови подређени следе. Војни лидери се суочавају са етичким и морално изазовним питањима. Снажан морални карактер је кључан за доношење ових одлука, посебно када последице тих одлука утичу на животе оних под њиховом командом.

Историја thumb|Реклама из часописа из 1915. године за анализу карактера Станфордска енциклопедија филозофије пружа историјски приказ неких важних развоја у филозофским приступима моралном карактеру. Много пажње је посвећено ставовима Платона, Аристотела и Карла Маркса, будући да сви они следе идеју моралног карактера по узору на Грке. Маркс прихвата Аристотелов увид да се врлина и добар карактер заснивају на осећају самопоштовања и самопоуздања.

Платон је веровао да је душа подељена на три дела жеље: рационални, апетитивни и страствени. Да бисмо имали морални карактер, морамо разумети шта доприноси нашем општем добру и имати наше страствене и апетитивне жеље правилно образоване, како би се могле ускладити са вођством које пружа рационални део душе. Према Платону, морални карактер је директно повезан са разумевањем доприноса општем добру. Повезивање разума и мудрости омогућава појединцима да препознају праву природу онога што је добро.

Аристотел нам говори да постоје људи који показују изврсности — изврсности мишљења и изврсности карактера. Његов израз за изврсности карактера — — обично преводимо као морална врлина или морална изврсност. Када говоримо о моралној врлини или изврсности карактера, нагласак је на комбинацији особина које појединца чине етички дивљења вредном особом. Аристотел дефинише врлински карактер у Другој књизи Никомахове етике: „Изврсност карактера, дакле, јесте стање које се тиче избора, лежећи у средини у односу на нас, а та средина је одређена разумом и на начин на који би је одредио човек са практичном мудрошћу. То је средина између два порока, оног који зависи од претеривања и оног који зависи од недостатка”. По Аристотеловом мишљењу, добар карактер се заснива на две природно јављајуће психолошке реакције које већина људи доживљава без потешкоћа: нашој тенденцији да уживамо у активностима самоостварења и нашој тенденцији да формирамо пријатељска осећања према другима под одређеним околностима. На основу његовог гледишта, готово свако је способан да постане бољи и одговоран је за поступке који изражавају (или би могли изразити) њихов карактер.

Абрахам Линколн је једном рекао да је карактер као дрво, а репутација као његова сенка. „Сенка је оно што ми мислимо о њему; дрво је права ствар.”

Године 1919, Алберт Ајнштајн је у писму свом пријатељу, холандском физичару Хендрику Лоренцу, писао о свом разочарању нехуманим последицама Првог светског рата. Он је приметио: „Морамо се сетити да се, у просеку, моралне особине људи не разликују много од земље до земље”.

Религијски погледи thumb|Витраж у Катедрали Христа Спаситеља у Даблину, који приказује Плод Светог Духа заједно са узорима који их представљају. Хришћански карактер се такође дефинише као представљање „Плода Светог Духа”: љубав, радост, мир, стрпљење, љубазност, доброта, верност, благост и самоконтрола. Доктрине благодати и потпуне искварености тврде да — због првобитног греха — човечанство, у целини или делимично, није било у стању да буде добро без Божје интервенције; у супротном, у најбољем случају, могло би само да опонаша добро понашање из себичних разлога.

Исламска религија је веома заокупљена моралним карактером, што је представљено у многим њеним учењима. Постоје снажна уверења да друштво у целини има потенцијал да расте у вредностима врлине. Одређени списи наводе да сви муслимани имају обавезу да износе истину на видело, као и да спречавају зло. Идеологија да би неко био морално исправна индивидуа, мора постојати вера у Бога, представљена је у многим учењима.

Религија и морал су међусобно повезани; међутим, нису синоними. Иако религија зависи од морала, однос између њих може варирати међу културама, систематским веровањима и појединцима. Постоје многе религије попут хришћанства, ислама и хиндуизма које својим следбеницима пружају моралне смернице, наглашавајући оне које се налазе у њиховим светим текстовима. Међутим, важно је схватити да се индивидуална уверења могу разликовати од верских уверења, што доприноси сложености моралног карактера.

Научни експерименти Спроведен је низ експеримената како би се емпиријски испитао морални карактер.

У једном експерименту који је спроведен у Сједињеним Државама 1985. године, на моралну одлуку људи је утицало то да ли су пронашли новчић од десет центи у јавној телефонској говорници. Резултати су показали да је 87% испитаника који су пронашли новчић у телефонској говорници послало запечаћену и адресирану коверту која је остављена у говорници, очигледно грешком неког другог, док је само 4% оних који нису пронашли новчић помогло. Ово је указивало на то да пролазни, случајни фактори могу бити важнији од постојаног моралног карактера у нечијем избору да ли ће помоћи другима. Џон М. Дорис поставља питање еколошке валидности — да ли експериментални налази одражавају феномене пронађене у природним контекстима. Он признаје да су ови резултати контраинтуитивни у односу на начин на који већина нас размишља о морално релевантном понашању.

У другом експерименту, од студената на Универзитету Корнел је тражено да предвиде како би се понашали када би се суочили са једном од неколико моралних дилема, и да направе иста предвиђања за своје вршњаке. Изнова и изнова, људи су предвиђали да ће бити великодушнији и љубазнији од других. Ипак, када су стављени у моралну дилему, испитаници се нису понашали тако великодушно или љубазно као што су предвидели. У психолошким терминима, експериментални субјекти су успешно предвиђали основну стопу моралног понашања и тачно предвиђали колико често ће други, уопштено, бити самопожртвовани.

Студија коју је спровео Филип Зимбардо 1970-их под називом „Станфордски затворски експеримент” може се користити да се расветли funkcjonisanje моралног карактера у вези са улогама моћи. Студентима су насумично додељене улоге или немоћног затвореника или чувара на позицији ауторитета. Одатле је учесницима речено да се потпуно уживе у своје додељене улоге. Чуварима је дато мало прописа и дозвољено им је да створе многа сопствена правила. Експеримент је прекинут због знакова злостављања од стране чувара, као и због психолошког стреса код затвореника. Студија је показала како улоге моћи могу повезати штетно понашање са обичним појединцима, утичући тако на њихов морални карактер.

Види још Карактерно образовање Етика Морална одговорност Морално побољшање Морални идентитет Морална психологија

Референце

Литература

Blum, Lawrence (2003). . Homiak, Marcia (2008). "Moral Character", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall Edition), Edward N. Zalta (ed.).

Карактер Категорија:Морална психологија Категорија:Хришћанска етика Категорија:Етика врлине Категорија:Лидерство