Историја птица Европе, укључујући све врсте које насељавају западни палеарктички регион () је деветотомна орнитолошка књига објављивана у деловима између 1871. и 1896. године. Главни аутор био је Хенри Елис Дресер, иако је Ричард Боудлер Шарп био коаутор ранијих томова. Књига описује све врсте птица поуздано забележене у дивљини у Европи и суседним географским областима са сличном фауном, дајући њихову светску распрострањеност, варијације у изгледу и миграторна кретања.
Пионирски орнитолошки рад Џона Реја и Франсиса Вилобија у седамнаестом веку увео је ефикасан систем класификације заснован на анатомским карактеристикама и дихотомни кључ који је читаоцима помагао у идентификацији птица. Ово је праћено другим орнитолошким делима на енглеском језику, посебно петотомном књигом Birds of Europe (Птице Европе) Џона Гулда, објављеном између 1832. и 1837. године. Шарп, тадашњи библиотекар Зоолошког друштва Лондона, блиско је сарађивао са Гулдом и желео је да прошири његов рад тако што би укључио све врсте поуздано забележене у Европи, северној Африци, деловима Блиског истока и атлантским архипелазима Мадеире, Канарских острва и Азора. Пошто није имао ресурсе да сам преузме овај задатак, предложио је Дресеру да заједно раде на овој енциклопедији, користећи Дресерову обимну колекцију птица и њихових јаја, као и мрежу контаката.
Књига је објављена у 84 дела у кварто формату, при чему је сваки део обично садржао 56 страница текста и осам табли са илустрацијама. Илустрације је углавном радио холандски уметник Џон Џерард Келеманс, а делови су повезани у томове када су сви објављени. Направљено је 339 примерака, а цена за сваког претплатника износила је 52 £ и 10 s. Шарп није давао допринос након 13. дела и није био наведен као аутор након 17. дела. Књига је била добро прихваћена од стране савремених критичара, иако је један коментатор 2018. године сматрао да су Дресерови застарели ставови и цена његових књига значили да су дугорочно гледано његова дела имала ограничен утицај. Ово дело наставило је традицију која датира из седамнаестог века, по којој је проучавање и класификација примерака функционисало углавном независно од теренских посматрача који су проучавали понашање и екологију, што је био јаз који је трајао све до 1920-их, када је немачки природњак Ервин Штреземан интегрисао ова два правца као део модерне зоологије.
Позадина
мини|upright|Франсис Вилоби (аутор: Жерар Суст)|alt=дугокоси мушкарац у одећи из седамнаестог века
Ране орнитологије, попут оних које су написали Конрад Геснер, Улисе Алдрованди и Пјер Белон, ослањале су се у великом делу на ауторитет Аристотела и учења цркве, те су укључивале много страног материјала у вези са врстама, као што су пословице, референце у историји и књижевности, или њихова употреба као амблема. У Геснеровој књизи Historia animalium врсте су биле поређане абецедним редом, док су у већини других раних радова коришћени произвољни критеријуми. Крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века, Франсис Бекон се залагао за унапређење знања кроз посматрање и експеримент, а енглеско Краљевско друштво и његови чланови, као што су Џон Реј, Џон Вилкинс и Франсис Вилоби, настојали су да емпиријски метод спроведу у праксу, укључујући широка путовања ради прикупљања примерака и информација.
Прву модерну орнитологију, чија је намера била да опише све тада познате птице широм света, приредили су Реј и Вилоби. Објављена је на латинском као Ornithologiae Libri Tres (Три књиге о орнитологији) 1676. године, а на енглеском као The Ornithology of Francis Willughby of Middleton 1678. године. Њене иновативне карактеристике биле су ефикасан систем класификације заснован на анатомским карактеристикама, укључујући кљун, стопала и укупну величину птице, као и дихотомни кључ, који је читаоцима помагао да идентификују птице упућујући их на страницу која описује ту групу. Аутори су такође стављали звездицу поред врста са којима нису имали искуства из прве руке, па их самим тим нису могли ни верификовати.Birkhead et al. (2016) Комерцијални успех ове Орнитологије није познат, али је њена историјска важност била велика, утичући на писце као што су Рене Реомир, Матирен Жак Брисон, Жорж Кивје и Карл Лине у састављању сопствених дела.Charmantier et al. (2016) Johanson et al. (2016)
Током раног деветнаестог века, неколико орнитологија је написано на енглеском језику, укључујући петотомну књигу Џона Гулда Birds of Europe, објављену између 1832. и 1837. године. Ричард Боудлер Шарп, тадашњи библиотекар Зоолошког друштва Лондона, блиско је сарађивао са Гулдом и довршио неке од његових књига које су биле недовршене у тренутку његове смрти. Желео је да надогради Гулдов рад тако што би укључио све врсте поуздано забележене у дивљини Европе, проширио географски опсег на северну Африку, делове Блиског истока и атлантске архипелаге Мадеире, Канарских острва и Азора (ова проширена област чини царство Западног Палеарктика), те описао светску распрострањеност, варијације и миграторна кретања сваке од врста. Пошто није имао ресурсе да сам преузме овај задатак, предложио је бизнисмену и аматерском орнитологу Хенрију Елису Дресеру да заједно раде на овој великој енциклопедији. Дресер је имао обимну колекцију европских птица и њихових јаја, као и мрежу контаката који би му омогућили набавку или позајмицу нових примерака. Такође је поседовао језичке вештине за превођење текстова са неколико европских језика.
Дресер и сакупљање птица
мини|upright|Хенри Елис Дресер око 1900. године|alt=Мушкарац у викторијанској одећи
У доба пре модерних камера и двогледа, орнитологијом деветнаестог века доминирало је сакупљање јаја узетих из гнезда и птица добијених одстрелом. Лешеви су скидани, чувани арсеникалним сапуном и понекад препарирани за излагање. Орнитолози су набављали птице и јаја кроз сопствене активности одстрела и сакупљања, куповином на пијацама птица, аукцијама и од комерцијалних дилера, као и разменом са другим колекционарима.
Отац Хенрија Дресера, такође по имену Хенри, био је успешан трговац дрветом и послао је свог сина у школу у Арензбургу близу Хамбурга да учи немачки језик, а у другу у Јевлеу (данас Јевле) да студира шведски. Млађи Хенри је такође течно говорио дански, фински, француски и норвешки језик. Између 1856. и 1862. године, рад млађег Дресера водио га је у Финску у три наврата и у Нови Бранзвик два пута, што му је дало прилику да дода птице и јаја из ових региона у своју колекцију. На свом другом путовању у Финску постао је прва особа која је пронашла гнездо и јаја кугаре, што је помогло да се успостави његова репутација озбиљног орнитолога.
Током 1863. и 1864. године, за време Америчког грађанског рата, Дресер је путовао у Северну Америку, отворивши радњу у мексичком пограничном граду Матаморосу, како би продавао робу која је избегла блокаду Уније Конфедерацији. Искористио је прилику да дода нове примерке у своју колекцију птица док је био тамо, као што је то учинио касније када се преселио у Сан Антонио, Тексас, где је упознао истакнутог америчког орнитолога Адолфуса Луиса Хермана.
Дресерови контакти за набавку и размену примерака укључивали су Роберта Свајнхоа у Кини, који је имао 4.000 кожа 600 врста, Томаса Блакистона у Јапану, Алана Октавијана Хјума у Индији, чијих је 80.000 кожа и 20.000 јаја била највећа приватна колекција на свету у то време, и Вилијама Бландфорда, природњака и геолога који је радио у Персији и Средњој Азији. Такође је сарађивао са истакнутим Русима, укључујући Николаја Пржеваљског, Николаја Северцова и Сергеја Бутурлина. Афрички примерци су долазили из разних извора, укључујући колонијалне администраторе и колекције Немаца Вилхелма Фридриха Хемприха и Кристијана Готфрида Еренберга. Алфред Њутн је свом пријатељу Дресеру омогућио приступ колекцији птица из Лапоније. До 1868. године, Дресер је поседовао 1.200 кожа и неколико хиљада јаја. Његова коначна колекција, укључујући око 10.000 кожа, сада се чува у Манчестерском музеју, и укључује једино познато јаје сада изумрлог танкокљуног ћурловца.
Објављивање
мини|upright|Вуга (илустровао Џон Џерард Келеманс), из тома 3, табла 144|alt=жуто-црна птица
Књига је објављена у 84 дела у кварто формату између 1871. и 1896. године. Сваки део је у просеку садржао 56 страница текста и осам табли са илустрацијама, а за његову припрему било је потребно око седам недеља. То је значило да је током 11-годишњег трајања пројекта Дресер писао око страницу текста дневно уз своје комерцијално запослење, док је главни илустратор, Џон Џерард Келеманс, цртао једну таблу сваких шест дана. Издавање се финансирало претплатом, а годишњи комплет од 12 издања коштао је 6 £ и 6 s; Промовисан је проспектом који је садржао узорке чланака и послат потенцијалним купцима преко контаката аутора у научним друштвима, укључујући Зоолошко друштво Лондона и Британску орнитолошку унију. До краја прве године било је 237 претплатника, укључујући краља Виторија Емануелеа II, Алфреда, војводу од Сакс-Кобурга и Готе (тада већ и војводу од Единбурга), и сичког махараџу Далипа Синга.
Текст и илустрације за главни текст и додатак самостално су објављени и штампани од стране издавачке куће Taylor & Francis у улици Флит у Лондону. Дванаест делова издатих сваке године спајано је у привремене томове, а када су сви делови коначно објављени, трајно су повезани у седам томова коришћењем мароканске коже са златним утискивањем. Делови 83 и 84, који садрже увод, индекс, референце и списак претплатника, повезани су као танак Том 1, док је додатак главном тексту из 1895–1896. на крају постао девети том.
Коначна цена комплетног сета износила је 52 £ и 10 s, што је еквивалентно износу од око 6.100 £ у вредностима из 2025. године.McGhie (2017) стр. 146–147, према ценама из децембра 2025. израчунато помоћу калкулатора Банке Енглеске Од 339 примерака, 69 су купили природњаци, 31 аристократе, 229 друга приватна лица, 67 дилери, а остатак музеји и друге институције. Инострани претплатници чинили су 61 од купљених комплета. Дресер је дао још 20 комплета, штампаних на тањем папиру и без табли са илустрацијама, онима који су допринели информацијама.
Текст
мини|upright|Дрозд имелаш у тому 2, страница 1|alt=страница текста
Сваки део књиге садржао је птице из различитих породица како би се претплатници спречили у покушају да прикупљају само посебно популарну групу, попут птица грабљивица или патки; различите породице спајале су се тек када су чланци и табле реорганизовани у коначном повезу. Први објављени део стога је укључивао птице разнолике попут крџе, сиве ветрушке, танкокљуног прудника и црвеноглавог сврачка. Чланци за сваку врсту укључивали су алтернативне биномне називе, детаљан опис оба пола и младунаца, опсег птице, станиште и навике, као и примерке који су испитани током припреме текста.
Таксономија коју је Дресер користио заснивала се на шеми коју је креирао Томас Хенри Хаксли, а развио Филип Склејтер, која је користила хијерархијску класификацију користећи редове и породице уместо произвољне поделе на групе птица коју су користили ранији писци. Његова књига је почињала птицама певачицама, уместо традиционалним птицама грабљивицама.Dresser (1871–1896) стр. xix–xxi.
Приликом одабира биномних назива за своје врсте, Дресер се строго држао хронолошког приоритета. Пошто би прво помињање могло бити у неком опскурном или часопису на страном језику, то је довело до промена у утврђеним латинским називима неких врста, „изазивајући велику запрепашћеност међу његовим колегама”. Ситуација је била још гора јер су многи рани описи били толико нејасни да је било немогуће са сигурношћу одредити врсту. Дресер је увео пет нових имена. Parus grisescens (сибирска сеница), Calandrella baetica (мала шева), Serinus canonicus (сиријска жутарица) и Anthus seebohmi (печорска трептељка) сада се сматрају млађим синонимима за ове врсте, док је Otocorys brandti сада Eremophila alpestris brandti, подврста планинске шеве.