Стојан Прибићевић (1905—1976) био је српско-амерички новинар и страни дописник часописа Fortune, Time, Life и представник америчке штампе иза немачких линија у ратом разореној Краљевини Југославији 1944. године. Био је син Светозара Прибићевића, познатог српског новинара и југословенског министра унутрашњих послова.

Биографија

Прибићевић је рођен у српској породици у Костајници 1905. године, у последњој деценији Аустроугарске. Његов отац потицао је из угледне породице Прибићевић коју су чинила четири позната брата писца: Адам, Милан, Василије (епископ ВалеријанZlatko Matijević: Kazalo osoba, Fontes : izvori za hrvatsku povijest, sv.14 br.1 studeni 2008., str. 614.), и Стојанов отац, који је био новинар и југословенски министар унутрашњих послова Светозар Прибићевић све док није био приморан да оде у егзил у Француску због „несарадње” са владом краља Александра I Карађорђевића.

Образовање

Стојан Прибићевић је дипломирао политичке науке и право на Правном факултету Универзитета у Београду. Након дипломирања, отворио је адвокатску канцеларију и почео критички да пише против естаблишмента и убрзо је кренуо очевим стопама, дошавши у сукоб са владом краља Александра I и одабравши самонаметнути егзил у Француској како би био са својим оцем. Отишао је у Париз где је његов отац Светозар живео пре него што се преселио у Праг, где је и преминуо 1936. године. Крајем 1934. године, Прибићевић је одлучио да посети Сједињене Америчке Државе са жељом да Америка постане његов стални дом. Након кратког боравка тамо, вратио се у Француску како би поднео захтев за имигрантску визу и до краја 1935. године био је на путу назад за Америку као досељеник. Похађао је курсеве како би усавршио енглески језик и почео да пише оно што ће неколико година касније постати његово капитално дело „World Without End” (Свет без краја). Као досељеник у Њујорку, Прибићевић је на једној забави упознао произвођача из Кливленда који му је понудио посао у својој кливлендској радионици за калупе. Прибићевић је прихватио његову понуду. У тексту „Америчка фабрика” (American Factory), објављеном у часопису Harper's Magazine у септембру 1938. године, пронашао је свој позив као новинар за многе истакнуте америчке публикације.

Други светски рат Када је 1941. године путописна књига Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко: Путовање кроз Југославију објављена у два тома од стране издавача Macmillan (УК) и Viking Press (САД), сви читаоци упознати са земљом питали су се ко је измишљени лик по имену „песник Константин”.

Након што је Прибићевић написао критички приказ књиге Ребеке Вест у часопису The Nation (8. јуна 1941), закључио је да је Станислав Винавер био „Константин”. Прибићевић је знао да је, од 1936. до 1938. године, Винавер био шеф прес-бироа југословенске владе током мандата премијера Милана Стојадиновића. То се такође поклопило са неколико посета Ребеке Вест балканском краљевству.

Прибићевић је био међу најгласнијим критичарима југословенске владе из 1930-их, слично као и његов отац Светозар у своје време, који је због тога био приморан на егзил. Стојан Прибићевић је сматрао да је Вестова постала пијун владиног прес-бироа у Београду. Написао је: „Основна грешка коју је госпођица Вест направила била је та што је као свог јединог цицерона (брбљивог водича) кроз Југославију прихватила Станислава Винавера, званог 'Константин', човека који је зарађивао за живот као цензор у Стојадиновићевом прес-бироу...”

Почетком маја 1944. године, Стојан Прибићевић је авионом пребачен у Југославију, где је слетео 10 миља иза линије фронта и одведен директно у Титовско планинско скровиште од стране Рандолфа Черчила, сина Винстона Черчила. Прибићевић из часописа Time, Џон Талбот из Ројтерса, као и фотографи америчке морнарице Џ. Е. Фаулер и британске војске М. Џ. Слејд, били су други по реду савезнички дописници који су стигли на партизанску територију. Наредник и дописник Волтер Бернстин из публикације америчке војске, Yank, већ је претходно лично интервјуисао Тита и добио његову дозволу да о томе пише, али часопису Yank није било дозвољено да то објави све док се група извештача (Прибићевић, Талбот, Фаулер и Слејд) није вратила и прва објавила свој извештај. Месец дана раније (у априлу), ратни дописник Џозеф Мортон послао је Титу серију питања о ситуацији у региону, у који је савезничким новинарима био забрањен приступ од претходне јесени. Тито, уз подршку Стаљина, је одговорио, а Мортон је на основу тих одговора написао дугачак новински чланак и предао га савезничким цензорима у Алжиру 30. априла 1944. године. Међутим, цензори су одбили да одобре причу, што је изазвало контроверзу када је АП јавно изнео своје протесте поводом тог питања.

Ситуација је ескалирала када су савезнички званичници жребом у Каиру изабрали двојицу новинара, Стојана Прибићевића из Time-а и Life-а и Џона Четвинда-Талбота из Ројтерса, и омогућили им интервјуе уживо са Титом у његовом планинском скровишту 10. маја. Док су приче Прибићевића и Талбота објављене у новинским часописима неколико дана касније, приче Вилијама Бернстина и Џоа Мортона остале су на чекању све док коначно нису одобрене за објављивање касније.

Ово је учињено када америчка војска није успела да добије одобрење од Британске савезничке медитеранске команде. Бернстин је испраћен из земље истим авионом који је довео Прибићевића и још тројицу новинара. Одмах по доласку, Прибићевић је интервјуисао Тита на српскохрватском језику дан пре изненадног немачког напада на Титов штаб. Међутим, Тито и његова пратња су на време упозорени од стране шефа совјетске мисије, генерала Корњејева, и успешно су успели да одлете под окриљем мрака пре напада у зору (Десант на Дрвар). У међувремену, Прибићевића, Талбота, Фаулера и Слејда су заробили Немци. Наводи се да је Прибићевић успео сам да побегне. Часопис Time (у издању од 26. јуна 1944) објавио је причу о Прибићевићевом сензационалном бекству. На крају је евакуисан са аеродрома негде у близини Тичева.

Послератна каријера Прибићевић и Луј Адамич, оснивач Уједињеног комитета јужнословенских Американаца (UCSSA), постали су блиски пријатељи током касних 1930-их, све до Адамичеве трагичне смрти 1951. године.

Прибићевићеве бројне левичарске политичке везе и сродне активности, попут тога што је био апологета комунистичке Југославије, прошле су незапажено 1945. године током прве Црвене панике. То је почело да га прогања 1950-их и 1960-их у другој фази Црвене панике (макартизам), када је стављен на црну листу након што је цитиран у америчким и британским часописима. Током ове турбулентне деценије, међутим, Прибићевић је неко време успевао да настави да пише под разним псеудонимима, све док се комунистичка параноја није разишла.

Године 1967, Стојан Прибићевић је сакупио сву личну и професионалну преписку и друге материјале свог оца (Светозара Прибићевића), и предао их архивима Чешке академије наука, Националног музеја и Канцеларије председника Републике, где су исте године микрофилмовани на његов захтев. Копије микрофилмова су такође постале део фонда Архива библиотека Универзитета Колумбија.

Дела

Living Space: The Story of South-Eastern Europe, објављено у Лондону: Heinemann, 1940;

Такође: бројне друге књиге и чланци у разним политичким публикацијама, академским часописима и неколико превода, наиме: „Yugoslavia's Way. The Program of the League of the Communists of Yugoslavia”, преводилац Стојан Прибићевић, Њујорк: All Nations Press, 1958, 263 стр.

Приватни живот Стојан Прибићевић је био ожењен бившом Дороти Денис. Имали су ћерку Кристину (Зорић) и сина Станка.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1905. Категорија:Умрли 1976. Категорија:Амерички новинари