Исељавање Албанаца (1877—1878) (у савременој албанској историографији најчешће протеривање Албанаца) односи се на догађаје присилне миграције и емиграције албанског становништва из области које су постале део Кнежевине Србије и Кнежевине Црне Горе 1878. године, након првог таласа исељавања од 1830. до 1876. године. Ови ратови, заједно са већим Руско-турским ратом (1877—1878), завршени су поразом и значајним територијалним губицима Османског царства, што је озваничено на Берлинском конгресу. Ова миграција је била део ширег процеса повлачења муслимана на Балкану током геополитичког и територијалног опадања Османског царства..
Уочи сукоба између Србије и Османлија (1876—1878), значајна, повремено компактна и углавном рурална албанска популација, заједно са неким урбаним Турцима (од којих су неки били албанског порекла), живела је заједно са Србима у оквиру Нишког санџака.. Током рата, албанско становништво је, у зависности од области, различито реаговало на долазак српских снага — или пружањем отпора или бежањем према оближњим планинама и Османском Косову. Иако је већина ових Албанаца напустила Србију или су их српске снаге протерале, малом броју је дозвољено да остане у долини реке Јабланице, где њихови потомци и данас живе.... Срби из Лапа преселили су се у Србију током и након прве рунде непријатељстава 1876. године, док су придошле албанске избеглице након 1878. године поново населиле њихова села. Албанске избеглице су се такође населиле дуж североисточне османско-српске границе, у урбаним срединама и у преко 30 насеља смештених на централном и југоисточном Косову.
Уочи сукоба између Црне Горе и Османлија (1876—1878), значајна албанска популација живела је у Скадарском санџаку.. У црногорско-османском рату који је уследио, снажан отпор у градовима Подгорица и Спуж према црногорским снагама праћен је одласком њиховог албанског и словенског муслиманског становништва, које се населило у Скадру...
Османске власти имале су потешкоћа у прилагођавању потребама избеглица, а саме избеглице су биле непријатељски настројене према локалном српском становништву, вршећи осветничке нападе.. Протеривање албанског становништва из ових региона изведено је на начин који поједини савремени аутори класификују као етничко чишћење, пошто су жртве укључивале цивиле. Ове албанске избеглице и њихови потомци постали су познати на албанском језику као мухаџири (), као генерички назив за муслиманске избеглице, позајмљен из османског турског , изведен из арапског .... Догађаји из овог периода довели су до напетих односа и сукоба између српског и албанског народа...
Скадарски санџак
Уочи сукоба између Црне Горе и Османлија (1876—1878), значајна албанска популација живела је у Скадарском санџаку. У црногорско-османском рату, црногорска војска успела је да заузме одређене области и насеља дуж границе, док је наилазила на снажан отпор Албанаца у Улцињу, и комбинованих албанско-османских снага у регионима Подгорица-Спуж и Гусиње-Плав. Због тога су територијални добици Црне Горе били знатно мањи. Део словенских муслимана и албанско становништво које је живело близу тадашње јужне границе протерани су или су се иселили из градова Подгорица и Спуж. Ова популација се преселила у град Скадар и његову околину... Мањи део албанског становништва, састављен од богате елите, добровољно је напустио своје домове и преселио се у Скадар након што је Улцињ припојен Црној Гори 1880. године.
Нишки санџак Позадина Топоними као што су Арбанашка река, Арбанашко брдо, Арбанашка планина, Арбанашка, Арбанасце, Арбанашка Петрила, Арнаутски поток, Албан, Арбанашка Бреница, Арбанас, Ђиновц Кула, Мараш, Ђаке, Кастрат, Манди, Музаце, Мазарак, Луша, Шатра итд. указују на присуство Албанаца у регионима Ниша, Топлице и Јужне Мораве (који се налазе североисточно од данашњег Косова), као и у Прешевској долини бар од касног средњег века..
Албанци у региону Ниша претежно су прешли на ислам након што је та област постала део Османског царства. Уочи избијања друге рунде непријатељстава између Србије и Османског царства 1877. године, у окрузима Ниш, Пирот, Врање, Лесковац, Прокупље и Куршумлија постојала је значајна муслиманска популација. Руралне делове долина Топлице, Косанице, Пусте Реке и Јабланице и суседне полупланинске унутрашњости насељавала је компактна муслиманска албанска популација, док су Срби у тим областима живели близу ушћа река и планинских падина, а оба народа су насељавала и друге регионе слива Јужне Мораве. Муслиманско становништво већег дела области чинили су етнички Албанци, док су се Турци налазили углавном у урбаним центрима. Део Турака био је албанског порекла. Муслимани у градовима Ниш и Пирот говорили су турски; у Врању и Лесковцу турски и албански; док су у Прокупљу и Куршумлији говорили албански. Муслимански Роми су такође били присутни у широј области.. Ту је била и мањина черкеских избеглица које су Османлије населиле током 1860-их година, близу тадашње границе око Ниша..
Популационе бројке
Процене се разликују у вези са величином муслиманског становништва у овим областима. У својим опсежним студијама о кретању становништва у Османском царству, амерички историчар Џастин Макарти, када је реч о муслиманској популацији Нишког санџака, наводи бројку од 131.000 муслимана 1876. године, од којих је само 12.000 остало 1882. године.... Са друге стране, историчар Ноел Малколм процењује број албанског становништва у тој области на око 110.000. Албански историчари, као што је покојни Сабит Ука, претпостављају да је 110.000 конзервативна процена заснована на аустроугарским статистикама и дају вишу бројку од 200.000 за укупно албанско становништво тог подручја.. Други албански истраживачи попут Емина Плане, Скендера Ризаја и турског историчара Билала Шимшира процењују да се број албанских избеглица из тог региона кретао између 60.000 и 70.000 у Косовском вилајету и око 60.000 муслиманских или албанских избеглица у Македонији..... Албанолог Роберт Елси процењује број албанских избеглица на Косову на око 50.000.. Албански социолог Гезим Алпион тврди да је преко 100.000 Албанаца протерано из региона у Србији и Црној Гори. Марк Велс и Ник Фелоуз процењују укупан број протераних Албанаца на око 160.000. Према неким екстремнијим албанским ауторима, протерано је 200.000 људи, док Хакиф Бајрами тврди да је протерано чак 350.000 људи. Јован Цвијић је проценио да је број албанских избеглица из Србије био око 30.000, што је бројка коју су дуго заступали и српски историчари, попут Душана Т. Батаковића... Та бројка је прихваћена у класичној српској историографији и остала је неупитна готово читав век. Ипак, ослањајући се на српске архиве и записе путника, историчар Милош Јагодић сматра да је број Албанаца и муслимана који су напустили Србију био „много већи”, слажући се са Ђорђем Стефановићем да је број износио 49.000 албанских избеглица од укупно најмање 71.000 муслимана који су отишли.
Увод у сукоб
Постојало је више разлога за протеривања и миграције које је српска влада спровела или подстакла. Српске власти су намеравале да уклоне муслиманско становништво, сматрајући га непоузданим и непожељним елементом који треба заменити лојалним становницима. Одмазда због вишевековних ставова према хришћанима унутар османске државе такође је коришћена као мотив. Премијер Јован Ристић желео је хомогену земљу, без муслимана и са поузданим становништвом у тој области. Ристић је сматрао територије насељене Албанцима стратешки важним, представљајући их као будућу базу за експанзију према Османском Косову и Македонији. Генерал Коста Протић, који је предводио српску војску током рата, није желео да Србија има „свој Кавказ”, јер се на албанску мањину гледало као на могући безбедносни проблем. Протићеве ставове о уклањању муслиманског становништва, укључујући Албанце, подржавала је већина виших официра српске војске и кнез Милан..
Протеривање
Непријатељства су избила 15. децембра 1877. године, након руског захтева да Србија уђе у сукоб. Српска војска је прешла границу у два правца. Први циљ био је заузимање Ниша, а други прекидање линија комуникације Ниш–Софија за османске снаге. Након опсаде Ниша, српске снаге кренуле су на југозапад у долину Топлице како би спречиле контранапад османских снага. Прокупље је заузето трећег дана рата, а локални Албанци су побегли из својих домова према планинском ланцу Пасјача, остављајући за собом стоку и другу имовину. Неки Албанци су се вратили и предали српским властима, док су други побегли у Куршумлију. Напредујући према Куршумлији, српске снаге су наишле на отпор албанских избеглица раштрканих по околним планинским венцима које су одбијале да се предају. Многе личне ствари, попут кола, биле су разбацане и остављене у шумама. Куршумлија је заузета убрзо након Прокупља, док су албанске избеглице већ биле стигле до јужних падина планине Копаоник.. Османске снаге покушале су контранапад кроз долину Топлице како би ослободиле Ниш опсаде, што је подручје претворило у бојно поље и заробило албанске избеглице у оближњим планинама. Када је Ниш коначно пао, избеглице из долине Топлице нису могле да се врате у своја села. Друге српске снаге затим су кренуле на југ у долину Мораве и према Лесковцу. Већина урбаних муслимана је побегла, поневши већину својих ствари пре доласка српске војске. Српска војска је заузела и Пирот, а Турци су побегли на Косово, у Македонију, док су неки отишли према Тракији.
Османске снаге су предале Ниш 10. јануара 1878. године, а већина муслимана је отишла у Приштину, Призрен, Скопље и Солун. Албански кварт у Нишу био је спаљен.. Српске снаге су наставиле своје напредовање на југозапад, улазећи у долине Косанице, Пусте Реке и Јабланице. Српске снаге у долини Мораве наставиле су према Врању, са намером да затим скрену на запад и уђу на само Косово. Напредовање Срба на југозападу било је споро због брдовитог терена и великог отпора локалних Албанаца који су бранили своја села и скривали се у оближњим планинама Радан и Мајдан. Српске снаге су заузимале ова села једно по једно, а већина их је остала празна. Албанске избеглице наставиле су повлачење према Косову, а њихов марш је заустављен на планинама Гољак када је проглашено примирје. Српска војска која је оперисала у долини Мораве наставила је на југ према два кањона: Грделици (између Врања и Лесковца) и Ветерници (југозападно од Грделице). Након што је Грделица заузета, српске снаге су узеле Врање. Локални муслимани су отишли са својим стварима пре него што су српске снаге стигле у град, док су остали муслимани из околних села доживели тензије са српским суседима који су се борили против њих и на крају их протерали из те области. Албанске избеглице су браниле кањон Ветернице, пре него што су се повукле према планини Гољак. Албанци који су живели у близини у области Масурице нису пружали отпор српским снагама, а генерал Јован Белимарковић одбио је да изврши наређења из Београда о депортацији ових Албанаца нудећи своју оставку. Османски извори наводе да су српске снаге током рата уништавале џамије у Врању, Лесковцу и Прокупљу.
Последице