Скадарски санџак (; или İşkodra Sancağı) био је један од санџака Османског царства. Основан је након што је Османско царство заузело Скадар после опсаде Скадра 1478—1479. године. Био је део Румелијског ејалета све до 1867. године, када је, заједно са Скопским санџаком, ушао у састав новооснованог Скадарског вилајета. Током 1912. и почетком 1913. године, територију санџака окупирале су чланице Балканског савеза током Првог балканског рата. Године 1914, територија Скадарског санџака постала је део Кнежевине Албаније, успостављене на основу мировног уговора потписаног током Лондонске конференције 1913. године.

Историја

Позадина и оснивање Са кратким прекидима, територија северне Албаније, укључујући оно што ће постати Скадарски санџак, вековима је остала под влашћу српских феудалаца у државама Дукља и Рашка.

Након пада Српског царства средином 14. века, до изражаја долази локално племство, попут породице Балшић. Крајем 14. века град је дошао под контролу Млетачке републике, а након што је Османско царство заузело Скадар од Млечана после опсаде Скадра 1478—1479. године, он је постао центар Скадарског санџака.

Заузимање Зете

мини|Скадарски санџак 1829. године, приказан у доњем левом углу. Откако је 1496. године постављен на положај санџак-бега Скадра, Фируз-бег је имао намеру да припоји Зету Османском царству. Ђурађ Црнојевић, који је управљао суседном Кнежевином Зетом, одржавао је честу преписку са другим хришћанским феудалним државама у намери да успостави антиосманску коалицију. Када га је брат Стефан 1496. године издао Османлијама, Ђурађ је предложио да прихвати сизеренство Османског царства ако Фируз-бег пристане да га призна за гувернера Зете. Фируз-бег је одбио овај предлог и позвао Ђурђа да дође у Скадар како би разјаснио своје антиосманске активности или да побегне из Зете. Када је Фируз-бег напао Зету јаким снагама 1496. године, Ђурађ је одлучио да побегне у Венецију. Године 1497. Фируз-бег је заузео Грбаљ и ставио Зету под своју ефективну војну контролу, иако је она и даље била део Зете којом је управљао Стефан II Црнојевић. Године 1499. Фируз-бег је формално припојио Зету територији свог Скадарског санџака, а Зета је изгубила статус независне државе. Године 1514, ова територија је издвојена из Скадарског санџака и успостављена као посебан Црногорски санџак, под влашћу Скендер-бега Црнојевића. Када је он умро 1528. године, Црногорски санџак је поново укључен у Скадарски санџак као јединствена административна јединица (вилајет) са одређеним степеном аутономије.

Касни 16. и рани 17. век Попис из 1582—1583. године регистровао је „вилајет Црна Гора” (vilayet-i Kara Dağ) као засебну административну јединицу у оквиру Скадарског санџака. Вилајет се састојао од следећих нахија и села: Грбавци са 13 села, Жупа 11, Малоншићи 7, Пјешивци 14, Цетиње 16, Ријека 31, Црмница 11, Паштровићи 36 и Грбаљ 9 села; укупно 148 села.

Марино Бици, надбискуп Бара, у свом извештају из 1610. године навео је да је име санџак-бега Скадарског санџака било Али-паша.

Скадарски пашалук

мини|Скадарски пашалук под влашћу породице Бушатлија. У периоду између 1757. и 1831. године, Скадарски санџак је уздигнут на ниво Скадарског пашалука, полуаутономног пашалука под Османским царством који је створила албанска породица Бушатлија. Његова територија је обухватала делове данашње северне Албаније и Црне Горе, са центром у граду Скадру. Слабљење османске централне власти и система тимара у погледу власништва над земљом донело је анархију у регион западног Балкана унутар Османског царства. Крајем 18. века, појавила су се два центра моћи у овом региону: Скадар, под породицом Бушатлија; и Јањина, под Али-пашом Јањинским. Оба региона су сарађивала са Високом портом или јој се супротстављала, у зависности од својих интереса.

Скадарски вилајет

Пре 1867. године, Скадар је био санџак унутар Румелијског ејалета. Године 1867, Скадарски санџак се спојио са Скопским санџаком, формирајући Скадарски вилајет. Вилајет је затим подељен на три санџака: Скадар, Призрен и Дебар. Године 1877, Призренски санџак је пребачен у Косовски вилајет, а Дебарски санџак у Битољски вилајет. Након ових територијалних трансфера, Скадарски санџак је касније подељен на два санџака: Скадарски санџак и Драчки санџак.

Након упада црногорских снага током Црногорско-турског рата (1876—1878), власништво над градовима Бар, Подгорица и Улцињ пренето је са Скадарског санџака на Кнежевину Црну Гору. мини|Скадарски санџак (1907) Године 1900, Скадарски вилајет је расформиран и подељен на два засебна санџака: Скадарски санџак и Драчки санџак.

Укидање Током 1912. и почетком 1913. године, санџак су окупирале чланице Балканског савеза током Првог балканског рата. Године 1914, територија Скадарског санџака постала је део Кнежевине Албаније, успостављене на основу мировног уговора потписаног током Лондонске конференције 1913. године.

Демографија и друштвена организација Већинско верско становништво у Скадарском санџаку чинили су католици.

Албански Малисори (горштаци) живели су у три географске регије унутар Скадарског санџака. Велика Малесија (Malesia e Madhe) са својих верски мешовитих католичко-муслиманских пет великих племена (Хоти, Кељменди, Шкрељи, Кастрати и Груда) и седам мањих племена; Мала Малесија (Malesia e Vogel) са седам католичких племена као што су Шаља, Шоши, Топлана, Никај; и Мирдите, које су такође биле велико моћно племе које је могло мобилисати 5.000 нерегуларних трупа. Влада је проценила војну снагу Малисора у Скадарском санџаку на преко 30.000 саплеменика, а османски званичници су сматрали да би горштаци могли сами поразити Црну Гору уз ограничену помоћ државе. Османска контрола над планинским областима Скадарског санџака била је ограничена. Током 1880-их, из албанске перспективе, Скадарски санџак је припадао регији Гегенија.

На основу имена људи забележених у попису, може се закључити да су становништво Скадарског санџака углавном чинили Албанци и Срби (православци, католици и муслимани). Присутан је био и одређени број Влаха, Турака и других народа, углавном у градовима.

Попис из 1485. године Први османски попис Скадарског санџака организован је 1485. године. То је био трећи османски попис који је организован на територији унутар данашње Републике Албаније. Први попис организован је 1431. године на територији Албанског санџака. Попис из 1485. показује да се Скадарски санџак састојао од четири казе: Скадар (İşkodra), Подгорица (Depedöğen), Пећ (İpek) и Бихор. Казе су биле подељене на мање административне јединице, нахије.

Попис из 1582—1583. године Попис организован у периоду од 1582. до 1583. године показује да је у Скадарском санџаку било много нахија са следећим бројем села: Скадар са 128 села Душмен са 24 села; већина је имала лична имена албанског карактера, мањина српског карактера. Топоними показују одређени јужнословенски утицај. Исламизација се полако одвијала унутар нахије, на основу присуства карактеристичних муслиманских имена у њеном становништву. Забојана са 48 села; већина је имала лична имена албанског карактера, мањина српског карактера. Мркојевићи са 9 села; већина је имала лична имена српског карактера, мањина албанског карактера. Крајина са 18 села; већина је имала лична имена албанског карактера. Топоними показују огроман јужнословенски утицај. Горњи Шестан са 7 села; већина је имала лична имена српског карактера, мањина албанског карактера. Подгорица са 13 села; већина је имала лична имена српског карактера, мањина албанског карактера. Жабљак Црнојевића са 8 села; већина је имала лична имена српског карактера, мањина албанског карактера. Хоти са 8 села; већина је имала лична имена албанског карактера, док је мањина имала српског карактера. Бјелопавлићи са 6 села; огромна већина је имала лична имена српског карактера. Вражегрмци са 16 села; огромна већина је имала лична имена српског карактера. Побори са 11 села; огромна већина је имала лична имена српског карактера. Кељменди са 2 села; већина је имала лична имена албанског карактера, мањина српског карактера. Кучи са 13 села; већина је имала лична имена српског карактера, мањина албанског карактера. Пећ : 23 села у нахији Пећ била су насељена албанском већином; 85 села имало је мешовиту албанско-словенску антропонимију, а остатак је садржао готово искључиво словенску антропонимију.Pulaha, Selami (1984). Popullsia Shqiptare e Kosoves Gjate Shekujve XV XVI. Tirana: 8 Nëntori. Према дефтеру из 1582, сам град Пећ био је значајно исламизован - постоји неколико случајева где муслимански становници имају мешавину исламске и албанске антропонимије (као што је широко распрострањена породица Деда - Ризван Деда, Хаџи Деда, Али Деда...). Муслиманска насеља укључују Џамија Шериф, Синан Војвода, Пири-бег, Ахмед-бег, Хусеин, Хасан Челеби, Мустафа-бег, Махмуд Кади, Орман, Капишница, Месџиди Хаџи Махмуд, Бали-бег и Черибаш. Хришћанска насеља укључују Ђура Папуџи, Никола (напуштено), Никола Вукман (напуштено), Андрија (напуштено) и Оливир. Становници два хришћанска насеља - Оливир и Ђура Папуџи - имали су мешавину карактеристично албанске и словенске/православне антропонимије. Дефтер из 1582. године показује да је град Пећ имао муслиманску већину са већинским муслиманским именима. Град је био 90% исламизован.Pulaha, Selami (1984). Popullsia Shqiptare e Kosoves Gjate Shekujve XV XVI. Алтин са 41 селом; у већини села нахије Алтин доминирали су становници са албанском антропонимијом.Pulaha, Selami (1984). Popullsia Shqiptare e Kosoves Gjate Shekujve XV XVI. Tirana: 8 Nëntori. Године 1570, већина становника саме Ђаковице као насеља забележена је са албанском антропонимијом. Петришпан са 33 села. Будимље са 31 селом; огромна већина је имала лична имена српског карактера. Присуство муслиманских становника приказано је у једном селу у оквиру нахије. Коморан са 20 села; огромна већина је имала лична имена српског карактера. Присуство муслиманских становника приказано је у два села у оквиру нахије. Плав са 18 села; сви становници имали су лична имена српског карактера. У нахији није било муслиманских становника. Зла Ријека са 12 села.

У Скадарском санџаку било је укупно 709 села.

Додатно, мањи део османског пописа од 1582. до 1583. бавио се Црном Гором (Vilâyet-i Karaca-dağ) као засебном административном јединицом у оквиру Скадарског санџака. Овај део се састојао од следећих нахија и села: Грбавци са 13 села, Жупа са 11 села, Малоншићи са 7 села, Пјешивци са 14 села, Цетиње са 16 села, Ријека Црнојевића са 31 селом, Црмница са 11 села, Паштровићи са 36 села, Грбаљ са 9 села. Било је укупно 148 села која су припадала црногорској јединици.

Попис из 1582—1583. године бележи 857 села и неколико градова, укључујући Скадар (İşkodra), Пећ (İpek), Подгорицу (Depedöğen), Бар (Bar) и Улцињ (Ülgün).

Процене из 1874. године Према проценама руског конзула Ивана Јастребова, било је 80.000 мушкараца католика, 20.000 мушкараца православаца и 9.500 мушкараца муслимана. Већина становништва говорила је албански језик. Он је тврдио да су православци, као и један број католика и муслимана, говорили српски језик.; Гласник Српског ученог друштва, књ. XL.

Намесници Фируз-бег (1495–1512), владао 1496–1502. Али-паша (фл. 1610) Сулејман-паша (фл. 1685–1692) Мехмед-паша Бушатлија (1757–1775) Кара Махмуд-паша Бушатлија (1775–1796) Ибрахим-паша Бушатлија (1796–1810) Мустафа-паша Бушатлија (1810–1831) Осман-паша Скопљак (1843–1854)

Види још Црногорски санџак

Референце

Литература

Категорија:Османска Албанија Категорија:Историја Црне Горе под Османским царством