мини|десно|300px|Вавилонски Талмуд Критика Талмуда обухвата критике и нападе на доктрине, законе и ауторитет Талмуда. Историчар Мајкл Ливи Родкинсон (Michael Levi Rodkinson), у својој књизи Историја Талмуда (The History of the Talmud), написао је да су критичари Талмуда „варирали у свом карактеру, циљевима и поступцима” и документује бројне критичаре и прогонитеље, укључујући Анана бен Давида, караите, Николаса Донина (Nicholas Donin), Јоханеса Пфеферкорна (Johannes Pfefferkorn), Јохана Андреаса Ајзенменгера (Johann Andreas Eisenmenger), франкисте, Денија Дидероа и Августа Ролинга (August Rohling). Остали критичари укључују Елизабет Дилинг (Elizabeth Dilling), Јустинаса Пранаитиса (Justinas Pranaitis), Израела Шахака (Israel Shahak) и Уријела да Косту.
Неке критике су засноване на цитатима из Талмуда који су извучени из контекста и обмањујући су јер су изостављене информације које их појашњавају.*ADL report, стр. 1–2 За примере неких селективних цитата и изостављања, види: Talmud: The Real Truth About The Talmud аутора Гила Студента
Историчар Хајнрих Грец (Heinrich Graetz) наводи да су многе мане Талмуда последица тога што садржи огромну количину материјала, коју је саставио велики број аутора: „више од шест векова лежи окамењено у Талмуду... Није ни чудо, онда, што се у овом свету узвишено и обично, велико и мало, озбиљно и смешно, олтар и пепео, јеврејско и паганско, откривају једно поред другог. Изрази зловоље, које непријатељи Јевреја тако жудно хватају, често нису били ништа друго до израз тренутне мрзовоље која би излетела учитељу, а коју би ухватили и у Талмуд уградили превише ревносни ученици, не желећи да изгубе ниједну реч коју су изговорили поштовани мудраци. Они су, међутим, у великој мери уравнотежени доктринама доброчинства и љубави према свим људима без обзира на расу или религију, које су такође сачуване у Талмуду.”
Историја критике
Ране критике Усмене Торе (која је касније кодификована у Талмуду) износили су садукеји, јеврејска секта (око 200. п. н. е. до 100. н. е.), која је одбацивала Усмену Тору, која је у то време била усмена верзија верских закона које је одржавала конкурентска секта, фарисеји.Rodkinson, vol 1, Касније, у 8. веку, појавила се секта караити и слично је одбацила верски ауторитет Талмуда, који је до тада већ био записан.
Ране хришћанске критике Талмуда десиле су се током средњег века током диспутација (расправа) које је организовала хришћанска црква, дизајнираних да преобрате Јевреје у хришћанство доказујући да је хришћанство супериорније у односу на јудаизам. У периоду од 16. до 18. века, хришћански полемичари као што су Јоханес Пфеферкорн и Јохан Ајзенменгер написали су неколико књига и памфлета који су критиковали Талмуд у настојању да покажу супериорност хришћанства.
Јеврејски интелектуалац Уријел да Коста критиковао је Талмуд у 17. веку, тврдећи да је мањкав и да није божански надахнут. Током француског просветитељства, европски коментатори као што је Дени Дидеро критиковали су Талмуд због његове конфузне мешавине принципа који воде ка фанатизму и слепом поштовању ауторитета.
У 19. веку, Август Ролинг и Јустинас Пранаитис били су хришћански антисемитски аутори који су писали књиге нападајући Талмуд, засноване на Ајзенменгеровом претходном раду. Од 18. века па надаље, представници јеврејског просветитељства и реформатори јудаизма критиковали су Талмуд као застарео и превише легалистички, као део ширег напора да се јудаизам модернизује и олакша асимилација у друштва у којима доминирају хришћани.
У двадесетом веку, антисемитски аутори као што су Елизабет Дилинг и Дејвид Дјук написали су књиге које нападају Талмуд.ADL report Друге модерне критике Талмуда шире религиозни Јевреји који виде Талмуд као дискриминаторан, мањкав, необавезујући или некомпатибилан са модерним друштвом.
Антиклеветничка лига извештава да се критике Талмуда настављају у модерној ери и издала је извештај 2003. године у којем се наводи да „постоји обнова напада на јудаизам и Јевреје кроз рециклирање старих оптужби и искривљавања о Талмуду. Антиталмудски трактати су првобитно развијени у средњем веку као хришћанске полемике против јудаизма, али данас потичу из различитих хришћанских, муслиманских и секуларних извора. Понекад такве ’студије’ имају еклатантно антисемитске тонове; понекад су суптилније. Ипак, све оне остају једнако лажне и погубне данас као што су биле у средњем веку.”ADL report,
Садукеји и караитски јудаизам Историчар Мајкл Ливи Родкинсон наводи да су рани критичари били садукеји, секта јудаизма која је постојала током ере од 200. п. н. е. до 100. н. е. Садукеји су одбацили Усмену Тору (касније кодификовану у Талмуду) за коју су фарисеји тврдили да је континуирано преношена усмена традиција коју је Мојсије примио на планини Синај као пратилац и објашњење писане Торе (првих пет књига јеврејске Библије). Уместо тога, садукеји су инсистирали на строгом буквалном тумачењу писане Торе.
Анан бен Давид је сматрао да Талмуд није свето дело и да би Јевреји требало да третирају само Тору (јеврејску Библију) као свој водећи верски текст. Историчар Родкинсон је написао „тада је [бен Давид] јавно почео да води рат против Талмуда... и постао је поглавар свих његових противника и зложелаца... Његова мржња према Талмуду постала је толико велика да је рекао да би, када би могао да прогута Талмуд, бацио себе у пећ за креч, како би изгорео са њим и не би оставио никакав траг о његовом постојању. Тако се народ Израела тада раздвојио у два непријатељска табора... талмудисте... и караите.”
Секта караитског јудаизма, настала у 7. или 8. веку, такође одбацује божански ауторитет Талмуда. Караитски јудаизам је можда настао из остатака садукеја, или можда независно од јеврејских вођа као што је Анан бен Давид. Караитски јудаизам, који је настао отприлике током ере Анана бен Давида, тврди да су све божанске заповести које је Бог предао Мојсију записане у писаној Тори, без додатних усмених закона или објашњења. Као резултат тога, караитски Јевреји не прихватају као обавезујуће писане збирке усмене традиције у Мишни или Талмуду. Историчар Родкинсон пише „... караитима је главни циљ био да искорене Талмуд из постојања.” Караитски јудаизам наставља да се практикује до данашњих дана.Karaites.orgKaraite.org
Средњи век
Током средњег века, хришћанска црква је организовала низ дебата о јудаизму и Талмуду, укључујући Париску диспутацију, Барселонску диспутацију и Диспутацију у Тортоси. Примарна сврха диспутација није била расправа о релативним заслугама јудаизма у односу на хришћанство, већ пре да се Јеврејима докаже да је хришћанство заменило јудаизам (Теологија замене) и да се Јевреји убеде да пређу у хришћанство.
Николас Донин и Париска диспутација 1240. године мини|десно|Диспутација између јеврејских и хришћанских учењака, дуборез, Јохан фон Армсхајм, 1483.
Париска диспутација из 1240. године, током владавине Луја IX од Француске (Свети Луј), одржана је између припадника фрањевачког реда Николаса Донина (који је раније прешао из јудаизма и убедио папу Гргура IX да изда булу којом се наређује спаљивање Талмуда) и четири најистакнутија рабина Француске: Јехијела од Париза, Мојсија из Кусија, Јуде из Мелуна и Самуела бен Соломона од Шато-Тјерија.Rodkinson, pp 66–69 Levy, p 701 За хебрејски извештај о Париској диспутацији, види Jehiel of Paris, "The Disputation of Jehiel of Paris" (Hebrew), у Collected Polemics and Disputations, уредник J. D. Eisenstein, Hebrew Publishing Company, 1922
Донин је цитирао талмудски израз Шимона бар Јохаја, који је живео током Бар Кохбиног устанка, „Најбоље од нејевреја ћете убити.” што се односи на чињеницу да су се чак и најбољи од нејевреја придружили фараоновим трупама током Изласка, па је забрањено жалити их. Контекст су страни војници у време рата или месијанског доба, а не општа дозвола за убијање нејевреја. Неки месијански Јевреји у Француској веровали су да ће се Искупљење догодити 1240. године, године суђења, па је Донин то повезао са мотивом месијанског жара и тврдио да ће стога Јевреји дословно убијати нејевреје према његовом тумачењу Талмуда и јеврејског месијанизма. Рабин Јехијел је истакао да се ова изјава односи на паганске Римљане, а не на хришћане, и да се талмудски закони против идолопоклоника, као што је забрана трговине, нису поштовали у вези са хришћанима. Напоменуо је да се ова изјава односила на ратно време и подсетио суд на забрану убијања из Десет Божијих заповести.
Рабин Јехијел је истакао да Талмуд користи хиперболу, па се не може схватити тако буквално.
Пабло Кристијани и Барселонска диспутација 1263. године
Барселонска диспутација је одржана 1263. године у краљевској палати краља Ђаумеа I од Арагона у присуству краља, његовог двора и многих истакнутих црквених великодостојника и витезова, између доминиканског фратра Пабла Кристијанија, обраћеника из јудаизма у хришћанство, и рабина Нахманидеса (Моше бен Нахман). Диспутацију је организовао Рамон де Пењафорт (Raymond de Penyafort), Кристијанијев надређени и краљев исповедник. Кристијани је проповедао Јеврејима у Прованси. Ова диспутација је била релативно кратка, трајала је само четири дана.The Encyclopedia Americana: a library of universal knowledge, Volume 16,
На диспутацији у Барселони, рабинима је дата већа слобода него на диспутацији у Паризу да бране Талмуд и јудаизам.Cohn-Sherbok, Фокус ове диспутације био је покушај да се докаже да је хришћанство права вера и да је Исус био месија.Cohn-Sherbok,
Ова диспутација није резултирала спаљивањем или уништавањем копија Талмуда, али је 1264. папа Климент IV наредио фрањевцима и доминиканцима да конфискују и цензуришу неке копије Талмуда. Један од доминиканских фратара који је прегледао Талмуд 1264. године био је Рамон Марти (Raymond Marti). У марту 1264. године, добио је задатак да прегледа хебрејске рукописе и књиге које су Јевреји, по налогу краља, морали да им предају, и да поништи пасусе који су се сматрали увредљивим за хришћанску религију. Рамон Марти је касније написао две књиге које су критиковале Талмуд: Capistrum Judaeorum (Јеврејски повој) и Pugio Fidei.Schaff Encyclopedia Од критика које је објавио Марти, „неке су истините, већина су лажне и засноване на цитатима извученим из контекста, а неке су потпуне измишљотине.”
Херонимо де Санта Фе и Диспутација у Тортоси 1413–1414
Диспутација у Тортоси је одржана током 1413. и 1414. године у граду Тортоса, у Шпанији. Херонимо де Санта Фе (Geronimo de Santa Fe) – преобраћеник у хришћанство из јудаизма – био је примарни учесник у расправи на страни Цркве, и желео је да из Талмуда докаже да је Месија већ дошао у личности Исуса., 2006, У том циљу, навео је антипапу Бенедикта XIII, чији је био лекар, да организује јавну диспутацију са ученим Јеврејима., Taylor & Francis, 2003,
Ова диспутација је имала 68 сесија и била је најдужа од свих диспутација. Сваког дана диспутације, групе Јевреја које су желеле да буду крштене биле су довођене у скупштинску салу и крштене.Seidman, p 138, према Krauss-у. Папа је дао упутства према којима би све књиге Талмуда биле предате његовим службеницима на цензуру. Издао је булу о томе 1415. године, али она никада није ступила на снагу јер га је свргнуо Сабор у Констанци. Није било уништавања Талмуда као резултат Диспутације у Тортоси.
Од 16. до 18. века Јоханес Пфеферкорн
мини|248px|Илустрација која приказује хуманисту Јоханеса Ројхлина како клечи и крши руке док Јоханес Пфеферкорн стоји поред њега у мајсторској одори. Дуборез, Келн 1521.
Јоханес Пфеферкорн (1469–1523) био је немачки католички теолог и писац који је прешао из јудаизма. Пфеферкорн је активно проповедао против Јевреја и покушавао да уништи копије Талмуда, и упустио се у дуготрајну битку памфлетима са Јоханесом Ројхлином.